Карађорђевићи нису ни Шиптари, ни Кучи, ни Васојевићи... Кључ за
утврђивање порекла Црног Ђорђа су Гурешићи са
Црнче, из Бихора. Карађорђев прадеда Трипко Гуриш Кнежевић чак је и
физички сличан Вожду: беше висок, плећат, повијен (зато
га назваше Гуриш), мршав и тамнопут - а предање га памти као
великог јунака. Трипко је пето колено кнеза Богдана, потомак
чувених Војиновића, опеваних у песми "Женидба Душанова"
 |
| Ђорђе Петровић Карађорђе |
Данас, ипак, захваљујући и многим новим чињеницама и подацима из више подручја науке (историја, етнологија, антропогеографија,
фолклористика, генеалогија) у могућности смо да поставимо у одређени оквир порекло Карађорђевих предака и њихово вековно
кретање разним пределима, од завичајне матица до насељавања у Шумадију.
Лукачевићи и Попадићи Карађорђеви преци
У србском племенском друштву, чија је одлика, у недостатку
писаних сведочанстава, јака традицијска култура и родословно
памћење, које сеже и до двадесет и пет колена у прошлост, што се и
данас очитује на тлу Црне Горе, сачувано је обиље података
о прецима Вожда Карађорђа. По једном од ових предавања, почетком XVII века Вождови преци су живели у зетском селу Бјеластавићи.
Одавде, кад је умро предак поп Бошко, звани Бакун, попадија се
пресели са децом у Бериславце, село код Подгорице, где се,
по њој, прозову Попадићи.
Неко време су, после Зете, били у Црмници, у селу Дупилу и Глухом
Долу, одакле су прешли у кучко село Дољане, а одатле,
након краћег пребивања, у Врањ, па у Матагуже код Скадарског језера.
У међувремену, између дољана и Матагужа, боравили
су и у селу Златици. По једном предању, Вождови преци су, пре
преласка у Васојевиће, застали на врелима реке Рибнице, код
Подгорице, одакле су прешли у Ковачицу. После боравка у неком селу у
Љешанској нахији, избегли су у предео Роваца, најпре
у Лијешће, а потом у Веље Дубоко, код Колашина. Одавде су пребегли
Васојевићима, у Лијеву Ријеку, где су извесно време пробавили
у љеворечком селу Лопатама.
Врло је јако предање о боравку Вождових предака у селу Берану,
испод Ђурђевих Ступова, као и месту Краљи, где се с њима
својата васојевићко братство Ђуришића. Из Краља су се склонили у
Гусиње, а одатле су побегли у Бихор. Најпре у село Црнчу,
па у Годушу, у којој и данас показују место звано Кућишта, за које
држе да је ту живео предак Карађорђев. Постоје потврде
и да су Вождови преци били у селу Драговољићи код Никшића, као и у
селу Мачетово код Призрена (тачније: Мачетово, код Муштишта)
и Бугарићу на средњем Ибру, а свеже је и сећање на њихово пребивање,
уочи одласка у Шумадију, у селима Жабрен и Петропоље
на Сјеничко-пештерској висоравни.
Када се овом низу места додају Вишевац, Петровац (Мраморац), Жабаре, Маслошево, Загорица и Крушедол, постаје видљиво да
су Вождови преци и његова породица проборавили у тридесетак насеља пре коначног настањивања у Тополи, која је, у ова два
века, у правом смислу речи огњиште и колевка Карађорђевића. Ако је у Шумадији, према Цвијићевом закључку, згуснута снага
свих србских земаља, онда је животни пут Карађорђевих предака, који су биваковали и збежавали се у толико србских предела,
оличење селидбених токова србског народа током векова, до сливања у Шумадију. Помештањем из насеља у насеље, Вождови
преци су мењали подручја различитих племена, како србских тако и инородних. Како су то били векови немира и превирања међу
племенима, као и њихових сукоба и стапања, то је долазило и до сплемењавања у њима, поготову досељеничких, а самим тим
и слабијих, породица. Отуда су многа племена, међу којима су обитавали Вождови преци, касније својатала Карађорђа као свог
саплеменика.
Тако се тврдило да је Вожд пореклом Куч, Климента, Васојевић, Србљак или Ашанин, а у призренском крају су га, по подацима
Григорија Божовића, присвајали и Ђиновци.
Ни Куч, ни Васојевић, ни Климент
Истина, полазна и завршна станица у етапном пресељавању Вождових предака до Шумадије јесте везана за Куче, али нема никаквих
доказа да су они Кучи. У Дољанима су се прибили уз Куче, а из Петропоља, одакле су се, по најприхватљивијем тумачењу,
одселили преко Јавора и Ужичке нахије у Шумадију, Вождове претке су испратили, штитећи их, побратими Кучевићи из Жабрена,
исламизирани Кучи, при чему је овде реч о духовном орођавању - побратимима, а не о крвном сродству или братственицима.
 |
| Град Андријевица, центар Васојевића |
У историографији и књижевности је носило превагу мишљење да су
Карађорђеви преци од Васојевића. Тако је почетком прошлог
века певао Сима Милутиновић Сарајлија, именујући вожда као сина
Васојевића, а то мишљење је почетком овог века прихватио
и историчар Вукићевић, поводећи се за дипломом коју је 1840. године
владика црногорски Петар II Петровић Његош издао Вождовом
сину Александру Карађорђевићу, у којој се каже да Вожд проистиче "из
дервних кнезова наше провинције Васојевића".
Његош је тачно казао, али га овде Вукићевић није правилно
протумачио. Тачно је да су Вождови преци подуго били у области
Васојевића, али то не значи и да су Васојевићи пореклом. И тачно је
да су неки директни Вождови преци давно били кнежеви,
али је њихово кнезовање на жалост окончано управо у области
Васојевића, у коју су дошли у кнежевском звању.
И Гурешићи славе Св. Климента
На основу чињенице да се вождови преци не могу уденути у
Васојевиће као њихов род и изданак, јасно се намеће закључак
да су они у овој области дошљаци, чиме се искључује могућност,
предочена у једном запису књижевника Григорија Божовића,
да су староседеоци, то јест Србљаци или Ашани, како су Васојевићи
називали невасојевићко становништво у оквиру предела на
које се, кретањем из матице, проширило племе Васојевића. Како сажето
каже Иван Косанчић (1912), "са Васојевићима, и
у Црној Гори и овамо у Санyаку, живе од двеста година многе породице
скоро из свих црногорских и брдских племена, а биће да
и староседелаца" и у њима је 126 братстава, а од тога 76 србљачких
братстава. А кроз ту мешавину братства и племена
су прошли и Вождови преци у потрази за склоништем и бољим условима
живота. Занимљиво је да у прилог тврдњи да Вождови преци
нису Васојевићи Григорије Божовић наводи податак да они нису, као
остали Васојевићи, славили Св. Аранђела или Александра Невског,
већ - Светог Андреју (!).
 |
| Поглед са Беран-крша на Берансело и Беране |
Предање о сродништву Гурешића и Карађорђа унео је у књигу о Васојевићима њихов историчар Миомир Дашић. Говорећи о снажном
продору србске устаничке војске 1809. године у ову област, Дашић истиче: "Вожд је тада лично предводио главнину устаничке
војске кроз Бихор. У селу Црнчи срео се са својим рођацима Гурешићима (од овог рода је потицао Карађорђев ђед Петар). Неки
подаци говоре да их је том приликом даровао оружјем и муницијом, наводно и неким војничким казанима."
Осим предања и породичне традиције има у Лутовчевим записима и врло драгоцен податак о крсном имену, који потврђује сродство
Гурешића са Карађорђевићима. Наиме, у Бихору и Коритима је укупно 103 села и у њима 334 србска рода, који славе двадесет
различитих крсних имена, а међу њима једино Гурешићи славе Св. Климента, славу коју су Карађорђевићи одржавали све до 1890.
године, када су је променили.
Трипко Гуриш из села Веље Дубоко
Гурешићи и Карађорђевићи нису само сродни по заједничкој
породичној слави, већ потичу и - од истог претка. Тај предак је
Трипко Гуриш Кнежевић. По опису, преношено с колена на колено,
Трипко Кнежевић, с надимком Гуриш, био је неустрашив јунак,
заклети противник Турака, од кога су они зазирали, а у његовом лику,
како је сачуван у сећању, лако је препознати потоњег
Карађорђа: Трипко је био виши од два метра, мршав и тамнопут, и мало
повијених рамена, по чему је и прозван Гуриш. Фолклорист
Драгутин Вуковић, који је обрадио предање о Трипку Гуришу Кнежевићу и
опевање његовог јунаштва у народним јуначким песмама,
узима да је Трипко "прадјед Карађорђев".
КРСНА СЛАВА КАРАЂОРЂЕВИЋА
Као што је познато, Карађорђе је, будући дубоко побожан, као и
већина људи његовог времена, славио Св. Климента. Његов
син, кнез Александар, врло је ревносно, и као владар (1842-1858),
проводио кућанску славу, долазећи о њој у Тополу, да је
прослави на очинском огњишту. Карађорђев унук, кнез Петар (потоњи
краљ-Ослободилац), променио је славу 1890. године, када
је, уз митрополитово допуштење, престао да светкује Св. Климента и
узео за кућног заштитника Св. Андрију Првозваног, одлучивши
се на тај корак услед недаћа које су га снашле: у тој години њему,
прогнанику, без отаyбине и иметка, умиру супруга Зорка
и тек рођени синчић, а он остаје удовац са троје деце. Данас
Карађорђевићи празнују Св. Андрију.
 |
| Свети Андрија Првозвани |
Неспорно је да су Вождови преци, дошавши у Шумадију, пренели и
славу, Св. Климента, али је недовољно јасно зашто су
у Дољанима славили Св. Николу. Неки аутори то везују за Куче, али ће
пре бити да је то, независно од Куча, стара слава овог
рода, јер је једна грана Војиновића, у првом реду Пуношеви потомци,
све до 1895. године славила Св. Николу, а преслављала
пролећног Св. Николу. Друга, пак, грана Војиновића, којој припадају
Радуловићи са својим огранком Бојанићима (којима је, по
Ердељановићевом сведочанству, и краљ Никола признавао да су од
војиновића са Косова), славила је "од старине Јовандан
зимњи и Малу Госпођу" и да им је саборна црква била посвећена Малој
Госпођи.
Своју задужбину, цркву у тополском граду, Вожд је посветио
Малој Госпођи, а у манастиру Никољу, дакле посвећеном Св.
Николи, у Доњој Шаторњи, који је живописан захваљујући старању кнеза
Александра Карађорђевића средином прошлог века, пада
у очи велика фреска Кирика и Јулите (Ћириловдан) на северном зиду
наоса, већа но игде у србским манастирима. По народном веровању,
напуштени светац, при мењању славе, не сме да буде потпуно
заборављен, а таквом веровању, склони смо да закључимо, били
су подложни и владари.
Трипко је, пише Вуковић, живео у другој половини XVII века, а доселио
се из Лијешња у суседно село Веље Дубоко, у северозападном
делу Роваца. У Вељем Дубоком је побио колашинске Турке на челу са
Бећир-агом, кад су дошли да од њега плене Немањића благо,
наводно ту склоњено из манастира Мораче. Овај догађај је опеван у
народној песми "Трипко Гуриш и Бећир-ага", а
Трипкова јунаштва у још неким десетерачким песмама. Природно, после
убиства Бећир-аге, Трипко је морао са многобројном породицом
да бежи из Вељег Дубоког, у којем се и данас показују остаци где му
је била кућа, у Доњем селу, уз речицу Мртвицу, која
протиче средином села, "јер на том мјесту до сада није више подизана
никаква зграда." Трипко се прво склања у село
Драговољиће код Никшића, а одатле, кад осети да су му Турци на
трагу, бежи у Васојевиће, где ће и погинути у једном окршају
са Турцима, после чега се његова породица сели у Бихор, одакле ће
неки његови синови прећи у Шумадију.
По родословном памћењу, које је у овим крајевима дубоко
укорењено, Трипко је имао два брата - Вука и Марка, и шест синова
- Петронија, Марка и Јована, који се помињу у народној песми, затим
Симеуна, Радака и Митра (по некима је имао још и сина
Антонија) и једну кћер, од које, удате за неког ускока, потиче
братство Жижића. По памћењу сачуваном међу Карађорђевим сродницима
у Шумадији, које је истражио Миленко Вукићевић, Карађорђев деда
Јован, који се населио у Вишевцу код Раче, имао је четири
брата - двојици, од којих је један остао у Васојевићима, а други
застао у селу Босиоци у Ужичкој нахији, имена су заборавили,
а преостала двојица, који су с Јованом дошли овамо, јесу Радак
(насељен у Мраморцу) и Митар (насељен у Башину). По овоме
се може узети за разложно да су потомци Јовановог брата који су
остали међу Васојевићима задржали прадедовско име, тј. Гурешићи,
и претпоставити да су они потомци Петронија и Митра, а они у Биосци
Симеунови.
Потомци кнеза Богдана Вујовића
У овако постављеном сродству и генеалошком памћењу чини се
логичним и прихватљивим стапање лозе Карађорђевог деде Јована
са Трипком Гуришом Кнежевићем, као кариком која је недостајала у
ланцу предачке повезаности. При томе, треба истаћи једну
чињеницу: у друштву које има племенски оквир нико се не може сам
титулисати, јер за свако братство, па и појединца, постоје
строга, утврђена мерила, која неприкосновено одсликавају свакога,
лишавајући га могућности улепшавања и самохвале, а понекад
и немилосрдно жигошући неповољне црте. У овом друштву нико не може
тек тако себе назвати Војводићем, Барјактаровићем или
Кнежевићем, а да то није стекао личном заслугом или наслеђем. А
Карађорђев предак Трипко је, по роду, предању и песми, био
- Кнежевић. Умесно је запитати се: откуда му кнештво?
По предању које је записао сакупљач народног блага Драгутин
Вуковић, кнез Богдан Војиновић предак Трипка Гуриша Кнежевића,
населио се у село Лијешње у Ровцима негде почетком XVI века. Кнез
Богдан је пре тога живео у Љешанској нахији, али је отуда,
пошто је на дан своје славе, Ћириловдан, побио тридесет подгоричких
Турака, морао да бежи у Ровца, Трипко је пето колено Богданово,
јер, по родословном памћењу, Богдан је имао Радована, Радован
Новака, Новак Максима, Максим Мијата, а Мијат Трипка.
 |
| Камени Војиновића мост у Вучитрну |
Војиновићи, на које данас подсећа велики камени Војиновића мост у
Вучитрну, испод кога је Ситница, променивши ток, престала
да тече пре више од два века, јер се 1792. помиње да је већ на
сувом, ван сумње су она породица коју народни певач уздиже
у песми"Женидба Душанова". Да они нису само плод маште народа
јуначког песништва, сведочи податак да се Милош Војиновић
помиње 1333. године као ставилац у дворској служби код краља Душана,
а у једној исправи (тада већ) цара Душана 1351. године
се помињу властелини Војиновићи - Војислав и Алтоман. У једном спису
се истиче да су Душанови саветници били браћа Војислав
и Тома Војиновићи. Стихови народне песме, кад цар Душан, на поруку и
услов латинскога цара Мијаила да у сватове не води сестриће
Војиновиће, гневно завапи: "Дотле ли се зулум огласио / од сестрића,
од Војиновића!", заправо одсликавају јаде које
су, одиста, Војиновићи задавали Дубровнику. Поготову Војислав
Војиновић. Како духовито примеђује књижевни историчар Мирослав
Пантић, о томе сведочи једно место "одавно по злу чувено", у
"Краљевству Словена" Мавра Орбина, где се
напада Војислав Војиновић као шизматик и врло опак човек, што,
другим речима, значи: одани православац и ратоборни велможа,
који је од Дубровника данак утеривао. А о његовом оцу Орбин је
записао: "Под разним изговорима Војин је за свога живота
нанео Дубровчанима велике штете".
Дубровчани плаћали порез Карађорђевим прецима
По Душановој смрти, када се већ јављају пукотине у заљуљаном србском царству, кудикамо је најјачи властелин кнез Војислав
Војиновић, помагач у многим пословима цару Урошу, који га, мимо тадашњих обичаја, изриком помиње 1362. у једној исправи
издатој Дубровчанима. За Војислава Војиновића историчар Владимир Ћоровић каже да је рођак, и то веома одан, младоме цару.
Две су верзије о сродству Војиновића са Немањићима. По једној, прилично лабавој, (Мавро Орбин), цар Урош се, отеравши, на
начин својствен Немањићима, од себе кћер влашког војводе Влајка, оженио кћерком Војислава Војиновића, а по другој - војвода
Војин је био зет краља Дечанског, који му је дао у баштину Хумску област, што се потврђује и у једној исправи цара Уроша
који Војислава Војиновића назива братом. У овом другом случају би стихови народне песме, која Војиновиће именује као нећаке
цара Душана, били тачни.
ПРВИ УСТАНАК ПОДИГЛИ СРБИ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ
Удео динарских племеника у Првом србском устанку, како је
показао Петар Шобајић, не само што је видљив него је и од
непроцењивог значаја. Управо из крајева у којима су боравили потомци
старих Војиновића и Вождови преци потичу многи знаменити
људи Првога устанка: из Роваца је јасенички кнез Теодосије Марићевић
у Орашцу, из Пипера Вождов барјактар Танаско Рајић и
Узун Мирко Апостоловић, из Бјелопавлића капетан Милутин Гарашанин,
из Куча војвода Васа Чарапић под Авалом и Јовица Милутиновић
у Санковићу код Мионице, из Дробњака председник Правитељствујушчег
совјета Младен Миловановић и војвода Стојан Чупић, из
Васојевића су старином Хаџи Продан Глигоријевић и Чолак Анта
Симновић, из Бањана знаменити ваљевски Ненадовићи и војвода
Лука Лазаревић, из Пивљана војводе Милош Поцерац и Арсеније Лома, из
Никшића Сима Милутиновић Сарајлија, кнезови Грбовићи
у Мратишићу и Петар Молер, из Мораче су војводе Петроније Шиша и
Хајдук Вељко Петровић, док војводу Лазара Мутапа својатају,
као и Карађорђа, више племена (Цуце, Ровчани, Васојевићи, Пивљани),
итд.
 |
| Краљевина Црна Гора |
Област Војислава Војиновића, који се временом, заменом града и жупе
Звечан за Брвеник са челником Мусом (1363), увелико
померио на север и запад, простирала се од Рудника до Дубровника,
обухватајући Подриње, Ужице, Сјеницу, Полимље, Херцеговину
и Конавље, а цар Урош га још подарио и титулом кнеза захумског.
Страдање и расејавање Војиновића настаје по Војислављевој смрти
(1363), када синовац Никола Алтомановић побеђује војску
Војислављеве удовице Гојиславе (1367), а њу са синовима Добривојем и
Стефаном баца у тамницу, преотевши јој до октобра 1368.
године све земље од Рудника до Требиња. Орбинијева вест да је
Гојислава са синовима у тамници отрована није тачна, јер се
из дубровачке архивске грађе види да се она са синовима, уз помоћ
Дубровчана, склонила у Албанију.
Када је Никола савладан 1373. године од здружене војске кнеза
Лазара, босанског краља Твртка и копљаника угарског краља
Лајоша, које је предводио Никола Горјански, Војиновићи су, услед
промењених прилика, били слабашни и немоћни да имају виднијег
удела и покушају да поврате стару своју државу, нашавши прибежиште и
спас у суседству Дубровчана, одакле су, преко Чарађа,
њихови потомци, међу којима је највидљивији Богдан Војиновић, а
потом његов унук Пунош, кренули пут племена Његуша, а
други, пак, међу Куче, после скривања међу Арбанасима. Отуда и
разлике у њиховом памћењу о земљи матици - Косово, Подриње,
Херцеговина...
Тако је, у најкраћем, текло збежавање косовских Војиновића, у чије потомке народно предање увршћује и песмом опеваног
Вождовог претка Трипка Гуриша Кнежевића.
Доласком у Шумадију, тачније поновним пребивањем у њој, с обзиром
на то да су Вождови преци живели на руднику у XIV веку,
наставља се гранање Вождове лозе. У Шумадији, по налазу Боривоја М.
Дробњаковића, сродници Карађорђевића су потомци Карађорђевићевих
стричева - Кузмићи (Јоцковићи, Пајовићи) у Мраморцу, Маринковићи
(Кочићи, Којадиновићи Станковићи, Радојковићи, Јошковићи)
у Церовцу, Васићи у Баничини, Сарановци (Живановићи - Кркићи,
Јеремићи, Бинићи, Бацићи, Виторовићи, Митрашиновићи, Сенићи)
у Селевцу, Гитарићи у Добродолу и Старчевићи у Башину, као и потомци
Карађорђевићевог брата Маринка - Маринковићи у Тополи
и Крћевцу, који сви и дан данас славе Св. Климента. Династија
поникла у народу и израсла из њега орођена је и са низом других
радова. Тако су услед женидбено-удадбених веза са Карађорђевићима
својта Ивановићи звани Иванекићи у Крћевцу, Дукићи у Бањи,
Новаковићи (старо презиме) у Влакчи, Герасимовићи
Перинићи/Радовановићи, Марковићи) у Венчанима и Даросави, Манојловићи у
Тополи, Симићи и Трпковићи у Мраморцу.
Удајама Карађорђевих кћерки у сродство са овом владачаком лозом
су уведене војводске породице Миловановића, Ристића-Пљакића,
Карамарковића и Чарапића. У круг рођака су ушли и Анастасијевићи,
Бојанићи, Николајевићи, Петронијевићи, Пешике, Радојловићи,
Радојчићи, Ристићи, Симићи, Стојадиновићи у Београду, Павловићи у
Крагујевцу, Богатинчевићи у Шапцу.
Женидбом Карађорђевићевог сина Александра са Персидом Ненадовић,
кћерком војводе Јеврема и унуком господара Јакова Ненадовића
(1830. у Хотину), спојене су две најугледније и најмоћније, а и
супарничке, породице тога времена - Карађорђевићи и Ненадовићи.
А женидбом Кнежевића Петра (касније краља) са кнегињом Зорком
(Љубицом), кћерку књаза Николе (Цетиње, 1883), рођачки
су повезане две србске династије - Карађорђевићи и Петровићи.
Временом ће супруге, мајка Карађорђевића бити и влашке бојарке,
руске кнегиње, грчке и данске принцезе, међу тастовима
ће бити румунски, грчки и италијански краљ међу зетовима ће се наћи и
руски велики кнез из царске породице Романова. Степен
орођености династије Карађорђевића са европским дворовима најбоље се
може видети из чињенице да је, у овом тренутку, краљевић
Томислав Карађорђевић, на основу степена сродства са краљевским
домом Велике Британије, у најужем кругу потенцијалних претендената
на - енглеску круну.
