У овом тексту ће бити речи углавном о конфесионалном и
националном саставу становништва Босне и Херцеговине у периоду од
1910-1991. године. Но, ако се вратимо и мало уназад, видећемо да су се
на овом простору снажно сучељавали, прожимали и спајали различити
друштвено-историјски и културно-цивилизацијски утицаји Истока и Запада.
Босна и Херцеговина је у авнојевској Југославији била трећа република по
величини и заузимала 19,9% њене територије.
 |
| Етнички састав становништва Босне и Херцеговине према попису из 1910. године |
Најстарији трагови људске насељености на тлу Босне и Херцеговине
потичу из палеолита, а трагови културе и цивилизације бронзаног и
гвозденог доба сусрећу се у разним њеним деловима. У рано и касно
античко доба формирају се културно-цивилизацијски слојеви Илира, Келта,
Острогота и других, који су римским освајањима махом романизовани. У
раном средњем веку на овај простор продиру Источни Готи, а од средине VI
века Авари и Словени. Досељавањем Словена и постепеном асимилацијом
староседелачког илирско-романског становништва, омогућава се формирање
словенског културно-цивилизацијског слоја. Појавом средњовековне државе
словенских племена на овом тлу од IX века, почиње процес етногенезе
јужнословенских народа Босне и Херцеговине, која се у том периоду
темељила на хришћанској традицији и црквеној организацији православне,
католичке и Цркве босанске.[1]
Крајем XV века Турци освајају територију Босне (1463) и Херцеговине
(1482) и од тада се на овом простору зачињу утицаји муслиманске културе и
цивилизације. Она настаје процесом исламизације словенског и
словенизираног илирског и влашког становништва. Најпре турски дефтер из
1468/1469. године на овом простору региструје 37.125 хришћанских и свега
332 муслиманске куће. Према турском историчару Омер Лутфи Баркану, у
Босанском Санџаку је у периоду 1520. до 1530. године било 334.325
становника, од чега муслимана 38,7%. Турски и аустријски извори наводе
да је Босански Пашалук крајем XVI и почетком XVII века имао око 75%
муслиманског становништва. Од тада настаје знатније страдање муслиманске
популације у многобројним ратовима на страни Турске, а у XVIII веку је
сво становништво десетковано епидемијом куге.
Популациони развој србског, хрватског и муслиманског становништва у
периоду турске владавине од XV до XIX века у Босни и Херцеговини су
пратиле веома неповољне економске, социјалне и политичке прилике. Чести
ратни походи, верска гоњења, буне и устанци, данак у крви, тешки намети и
порези, неродне године, епидемије, зулуми и насиља изазивали су високу
смртност и страдања целокупног становништва. Најјача исељавања су била
из крашких динарских предела Херцеговине и западне Босне. Православци су
кретали ка Србији, Далмацији, Славонији, Лици и суседним деловима
Хрватске, а делимично и Словеније, Италије, а и према Срему, Банату,
Бачкој и Барањи. По Цвијићу је, босанско-херцеговачког порекла готово
све становништво Макарске, Омиша, Сплита, Шибеника и Буковице,
Дубровника, док је оно из Бококоторског залива пореклом из црногорских и
херцеговачких динарских простора.
 |
| Етнички састав становништва Босне и Херцеговине према попису из 1991. године. |
Честе ратне походе и промене граница између Отоманског Царства,
хабзбуршке и млетачке државе, пратиле су миграције. Свеукупним
страдањима и исељавањима, посебно су умањивани укупни популациони
потенцијали србског православног становништва у Босни и Херцеговини. Оно
је највише било захваћено исламизацијом, док је његово пресељавање ка
Далмацији, праћено процесом преобраћања у католичанство. Муслиманско
становништво је било знатно мање захваћено емиграцијом. Напротив,
досељавали су из смедеревског и новопазарског санџака, а посебно из
појединих крајева Црне Горе, Сјенице и Пештера, а и из Мале Азије. На
основу турских пописа из 1875. и почетком 1876. године, у Босни и
Херцеговини је било око 1.050.000 становника. По индивидуалним пописима
становништва, православаца је било од 43% до 52,90%, муслимана од 32,25%
до 48,50“, а католика од 11,20% до 21,50%. Православно становништво је и
поред веома неповољних услова доминирало и чинило већинску насељеност
на више од 53% површине Босне и Херцеговине. Други по бројности су били
припадници муслиманске религије на приближно 27% данашње територије. На
око 20% територије су били представници католичке религије, чијем
очувању је знатно допринело установљење фрањевачког реда из 1463.
године. До средине XIX века у Босну и Херцеговину досељавају и сефардски
Јевреји из Шпаније, као и Роми, Цинцари, Черкези.
Окупацијом Босне и Херцеговине 1878. године, започиње
четрдесетогодишњи период аустроугарске владавине, када је дошло до даље
трансформације етничке композиције становништва. У исељавањима је
најчешће учествовало православно, католичко па и муслиманско
становништво у земље Европе, Северне Америке, Јужне Америке, Аустралије…
Поједини истраживачи, међу њима и Ђ. Пејановић, бележе да је у том
периоду аустроугарске владавине у Босну и Херцеговину доселило између
180.000 и 200.000 лица, а да је из ње исељено око 260.000 особа. По
попису становништва из 1910. године, у Босни и Херцеговини је било
1.898.044 лица, од чега је православаца било 43,49%, а муслимана 32,25%.
У то време аустроугарске владавине, католичко становништво бележи
знатно бржи популациони раст, достижући те 1910. године 22,87% у укупној
популацији.
 |
| Етнички састав становништва Босне и Херцеговине према проценама из 2006. године. |
Први светски рат је са ових простора однео око 320.000 људи, од чега
око 200.000 православаца. Према попису из 1921. године, у Босни и
Херцеговини је било 1.820.440 лица, од чега православних 820.290 лица
или 43,87%, муслимана 588.244 или 31,07%, католика 444.308 или 23,48%. У
сарајевском срезу су 1921. у већини од 56,3% били православци а
муслимана је било 33,9%. По попису из 1931. године у Босни и Херцеговини
је забележено 2.233.555 лица, а од тога православних 44,25%, муслимана
30,90%, католика 23,58%. Те године су православци били у већини у 28
срезова, муслимани у 13 срезова, а католици у 12 срезова. У самом
Сарајеву је било 55.477 Срба или 38,6%, муслимана 50.270 или 34,9%,
католика 29.395 или 20,4%.
После Другог светског рата, по попису из 1961. године, Муслимани
имају третман етничке групе и конституиван су народ Југославије. Позната
је чињеница да је у току Другог светског рата највеће губитке у Босни и
Херцеговини у људству и у материјалним добрима имало србско
становништво. Део плана фашистичких снага Немачке и НДХ је био да у
Србију преселе 260.000 Срба да би исто толико Словенаца настанили у НДХ.
Из Босне и Херцеговине је по неким проценама било протерано 137.000
Срба, а усташка власт организује досељавање Хрвата, а делом и муслимана
из Македоније, Косова, Војводине и Србије ради јачања свог етничког
елемента на простору Босне и Херцеговине. Ако се томе додају и планска
исељавања од 1945. до 1948. године, којима је из Босне и Херцеговине
највише било обухваћено србско становништво (по неким проценама за око
70.000), јасно је колико је у овом периоду осиромашен укупан демографски
потенцијал Срба на овим просторима.[2]
Муслимани су се напротив, све више сливали у градове (посебно у
Сарајево), где су чак досељавали из Србије, Црне Горе, Косова и
Метохије. Укупан је пораст становништва у периоду од 1948. до 1981.
године и у Босни и Херцеговини је 1.559.948 лица. Истовремено је број
исељених три до четири пута већи од броја досељених лица у Босну и
Херцеговину. Према попису из 1981. у Босни и Херцеговини је било 141.330
лица досељених из других република, док је истовремено исељених у друге
републике Југославије било 583.602 лица. Тако је међу Србима и Хрватима
било пет пута више одсељених у односу на досељена лица у ову републику.
Међу исељеним Србима из Босне и Херцеговине 77,1% је досељено у Србију,
од чега у Војводину 45,7%, централну Србију 31,0%, а у Словенију 4,3%.
Правци исељавања Муслимана из Босне и Херцеговине у новије време воде ка
Хрватској (45, 5%), Словенији (27,9%) и Србији (21,1%). Од укупног
броја исељених Хрвата из Босне и Херцеговине у Хрватску је одсељено
89,1%. Све то указује на то да трендови миграционих кретања и данас воде
Србе из Босне и Херцеговине према Србији, а Хрвате према Хрватској, а
муслимане из свих делова Балкана према Босни. Тако је од седамдесетих
година прошлога века, муслиманска популација први пут добила бројчано
преимућство над србском популацијом.
Распад и крах авнојевске Југославије и тоталитарног титоистичког
поретка одвија се данас у веома сложеним геополитичким, економским,
међунационалним и међуцивилизацијским односима у свету. Они су настали
распадом совјетске империје, крахом тоталитарног социјализма,
нарушавањем равнотеже међу великим силама, уједињењем Немачке, јачањем
разних облика сепаратизама и национализама, тежњом бројних народа у
вишенационалним заједницама за сопственим државама и стварањем истих.
Ови процеси на југословенском простору праћени су, на несрећу њених
народа, стравичним међунационалним, верским и грађанским ратом у Босни и
Херцеговини и Хрватској.
Признавањем Босне и Херцеговине као самосталне државе од стране
међународне заједнице, дошло је до раздвајања србског и хрватског
етничког простора од њихових етничких матица Србије и Хрватске, што је
убрзало распламсавање међунационалног и верског рата.
Извор: На основу издања Универзитета у Београду –
Географског факултета „ЕТНИЧКИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ“
др Милене Спасовски, др Драгице Живковић, мр Миломира Степића, Београд,
„Стручна књига“, 1992-ге, избор текста из књиге
Приредио: Сарадник портала Порекло из Сенте Војислав Ананић
Додатак уредника Србског Царства:
[1] Овај део текста није заснован на истинитим историјским наводима, већ на политичкој историји наметнутој Србима на Берлинском конгресу 1878. године. С тим у вези споменути део чланка треба узети са резервом.
[2]Овде треба додати и хрватски геноцид над србским живљем, организовањем концентрационих логора у којима је поубијано око 1 000 000 Срба, од чега је велики број са простора Босне и Херцеговине.
[2]Овде треба додати и хрватски геноцид над србским живљем, организовањем концентрационих логора у којима је поубијано око 1 000 000 Срба, од чега је велики број са простора Босне и Херцеговине.
Извор: порекло.рс
