субота, 07. децембар 2013.

Седам мученика

Два млада официра поручник Драгомир Протић, једини син учитеља Грује из Каменице ваљевске и потпоручник Драгомир Васиљевић из Крушевца били су спремни. Дали су оставке, на чин, напустили су војску и спокојан живот и постали комите. Водили су помоћ Скопској Црној Гори и Поречу и носили оружје. Централни одбор дао им је вођу на путу и у борби нашег наредника Владу Ковачевића, који је већ по Карадагу четовао. У четничком оделу сви су били једнаки.
    
Увек истим путем поред Буштрања прешло је у марту њихових 27 четника. За њима су сељаци водили претоварене коње. Била је 101 пушка и 30.000 метака.
    
Пријатељски сусрети по малим пчињским селима у ноћи док су по слеђеној земљи лежала бела снежна језера. У Пелинцу их је дочекао Довезенски. Учитељ Теофило Караџић спремио им је у Никуљану конаке. Слеђени зимским ветром и неспокојством хитали су курири кроз ноћ где су их чекале заседе. Јављало се дуж целог пролаза. Сељаци су чекали, спремали хлебове.
    
Увек напред кретала се чета од села до села, увек за новим путовођама у ближила прузи која је лежала као међа између њих и слободне црне планине.
  
ххх

Табановце
У сутон изашло је пет сељака из Табановца. Деда Петруш, председник сеоске организације, водио их је да се у шуми Под лојзе, на четинарском путу састану са четом која је из Никуљана долазила.
    
Напрежући слух чекали су је у ноћи без месеца. Чула се само непрекидна, уједначена песма леденог ветра са севера. Трагао их је метални звук пушака које су обешене у џаковима ударале о древне самаре. Звиждук пригушен као писак ноћне птице објавио је да пријатељи долазе. Састали су се са војводама, које су на челу четничког низа, за путовођом ишле. Протић скроман и почетник у четовању давао је првенствено наредник Ковачевић који је умео да се са сељацима по рамену тапше и загрли.
    
У ноћи кроз ниску младу шуму, оголелу од зиме, стизали су уморни четници.
    
Шапутање и поздраве пресекле су пушке. Далеки пуцњи прво усамљени постајали су све бржи, све узнемиренији. Долазили су од блиског турског села Коњара.
    
Ђора Денковић, благајник сеоске организације, пришао је Влади Ковачевићу, кога је знао још када је први пут за Карадаг пролазио:
    
„Ајде назад, господине, овде је голина...“
    
„Ја сам дошао да умрем, не се жалим,“ чуо је скоро пакосни одговор.
    
Протић  је узнемирено мислио на своја три четника који су са Цветком Ђорђевићем, путовођом из Четирца пошли пут Коњара. Само је он знао њихову мисију.
    
Деда Петруш позвао је четнике да се што пре склоне у село, када већ нису хтели да се враћају. Даље се није могло ићи јер је остало још свега три сата до сабаха, а комите су биле уморне.
    
Протић и Ковачевић са половином чете пошли су у кућу три брата Денковића: Стојана, Ђоре и Димитрија. Она је била на крају села, највећа, на потоку. Друга половина  са потпоручником Васиљевићем пошла је кући Симоновој. Сељци са натовареним коњима по читавом се селу растурили.
    
Под лојзе је било тихо. Нису одјекивале више пушке из далека, од Коњара. Испод тешког ноћног неба без звезда лежао је тамо на залеђеној њиви сам и мртав Цветко из Четинарца.
    
Безбрижно су ишла четири друга кроз ноћ. Цветко је знао све стазе. Мирни су били и спокојни. Нико није мислио на смрт. Одједном код Сувог Моста заблистали су као звезде отвори пушчани. Заседа. Метални писак олова. Цветко се пропео у полету напада. Одједном је раширио руке и тешко пао.
    
Четник Станојло скочио је са обале у ледену Коњарку. Војислава је погодио метак из мартинке у раме. Пао је и он у реку пре него што је за њеном обалом нашао заклона. Само је Денко Чума из Младог Нагоричина пуцао и кликтао. Његови метци и глас умножавали су га. Десет се људи од једног стварало и арнаутска заседа разбегла се пред отпором. Дуго су се у ноћи понављали јауци, све даљи и слабији. Када је настао мир, из реке су изашла два промрзла човека. Ветар им је сушио мокро одело и претварао у стакло. Рањени комита губио је крв и мраз му је одузимао снагу и свест. Чума их је вукао журно ка Четрицу.
    
Дан 14. марта био је пун немира и очекивања.
    
У зору су Арнаути из Коњара нашли крај воденице мртвог Цветка. Његов последњи поглед остао је на голој врби над којом је лежао тежак облак. Неиспаљена пушка испуштена лежала је под његовим ногама.
    
Нашли су траг.
    
У кући Денковића у Табановцу војводе су узнемирено чекале своја четири млада друга. Њих није било, али је са јутром стигао гласник из Куманова, мекаџија. Војска је знала где су, требало је да се спасавају.
    
Ковачевић није послушао:
    
„Де, де, нас Турци неће...“
    
Протић је био војник и хтео је да изврши наредбу одбора.
    
Наредник је жучно истицао престиж свога комитског искуства. Морало се остати у селу до ноћи. Двадесет и седам четника нису могли по дану да прелазе кроз гола поља, чак и кад би оставили комору са оружјем.
    
Четирце
Из Куманова је војска полазила. Коњица је јурила ка Никуљану и Четирцу. По подне табор (батаљон) пешадије марширао је друмом табановачким.
    
На голој падини више села стајао је дечко чобанин.
    
„Еј, Стојане, бре, истерај ги волове у њиву,“ завикао је пискаво када је угледао далеку војничку поворку.
    
Трчећи ка селу, до кога његов детињи глас одношен ветром није допрео, поновио је још једном уговорени позив. Најстарији Денковић, Стојан, утрчао је у кућу.
    
„Искачај, господине, или дај и нама пушке.“ Влада Ковачевич је убедљиво понављао.
    
„Неће нас Турци...“
    
Изгледа да је веровао својим речима. Село је проламала узбуна. Људи су трчали из кућа у куће. Кмет Митар Севдик побегао је низ реку.
    
Уморни војници су зауставили су се на путу више села. Над њима су се спуштали све више тешки и густи облаци. Кијамет.
    
Један нередован воз јурио је из Куманова и зауставио се у пољу. Војници су искакали, стајали у редове и полазили ка Табановцу. Појавила се и коњица од Четираца. Круг људи и оружја затворио се око малог села у равници.
    
Жене су из Табановаца излазиле и носиле воду ожеднелим војницима. Ни страх ни немир се није на њиховом лицу грубом и руменом од мраза опажао.
    
Путем од Куманова указао се Митар Севдин.
    
Официр га је зауставио. Познао је кмета табановачког.
    
„Чисто ли је село?“
    
Кмет није ништа знао. Био је у граду и не може да јамчи шта се за то време догодило.
    
На звук трубе кренули су војници.
    
Стигао је већ и аскер из воза и отпочео је претрес села од реке. Турци су ухватили азају (одборника) Максима Петковића и потерали пред собом. За њиме је ишао забит (официр) и војници са пушкама у руци.
    
Редом, кућа по кућа је отварана и претресана. Ковачевић је губио своје мирно поуздање. Слушали су са стегнутим пушкама као у грозници. Протић је гледао кроз мало прозор на војнике коју су све ближе прилазили кући Симоновој и са узнемиреним срцем чекао мрак и рачунао минуте који су их делили од ноћи.
    
Аскери су се већ скупили око камене ограде. Азија је бојажљиво застао испред куће Симонове. Официр нестрпљив дао је знак и четири војника потрчала су ка вратима. Отворила су се изненада пред њима. Плотун је прекинуо неизвесност и очекивање.
    
Попадали су аскери а један јаучући, бацивши пушку потржао је назад друговима.
    
Почело је.
    
„Аскер ђери (назад војници),“ завикао је очајно забит.
    
Оружје и вика одјекивали су кроз замрло село. Војници су се заклањали, падали, крили и поново враћали у напад. Кроз отворена врата Симоновог дома одбрана је трајала.
    
Из Денковићеве куће, блиске, Протић је гледао и даље са малог прозора. Борбени пламен веч је захватио и њих. Чуо се галоп коњице. Открили су се у дочекали их пушкама. Забуна, изненађење и страх разјурили су коње и људе.
    
У пољу су били биволи. Војници су их хватали и гонили пред собом. Тешка трома тела бранила су их као покретни зид. Комите су пуцале у људе и биволе. Све ближе је прилазила у рици рањених животиња страшна црна гомила. Под њиховим заклоном војници су допрли до ограде.
    
Борба у сутону привлачила је са свих страна оружане Арнауте. Трчали су кроз поља жељни пљачке.
    
Војници су бацали запаљену сламу на кров куће Денковићеве. У последњем сумраку пламен је осветлио борбу.
    
Војвода Протић отворио је врата. Са пушком у руци појурио је напред. Рој зрна оставио је његов леш између четири турска. Четник Никола Јабланичанин истрчао је из куће да изнесе војводу, један метак здружио га је са њиме у смрти.
    
Рањен у плећку Ковачевић је заповедио четницима да чекају. Пламен се на влаћном крову огласио. Била је ноћ.
    
Око куће Симоново затворене у кругу смрти друга се борба водила. И тамо је војвода покушао да се пробије. Нестајало је муниције.
    
Потпоручник Васиљевић, скоро дечко, истрчао је из опкољене куће. За њиме је јурио Вирко Врањанац. Погођен у срце Витко је лежао мртав, а тешко рањени Васиљевић вукао се по земљи до коша, који га је заклонио.
   
Огроман, под тешким џубетом баба Киприним, са пушком скривеном испод гуња, појавио се на вратима и трећи, Стојан Коруба.
    
„А... а... а...“ узвикивали су Труци зачуђени.
    
У једном скоку, не осећајући терет овчих кожа на себи, прелетео је Коруба преко дворишта. Два војника скочила су да га живог ухвате. Смрт их је бацила на земљу пре него што су стигли да руку испруже. Коруба је добио снагу дива. Зграбио је рањеног Васиљевића испод коша, повукао га са собом преко зида, на коме је само Киприно џубе оставио. Ноћ их је спасла. Коруба је носио друга на леђима кроз поља и када га је у зору спустио спасеног у Коинцу, млади војвода га је погледао само у издануо.
    
И један и други вођа на почетку свога јуначког путовања угасили су се, а веровали су до последњег часа да је смрт далеко од њих.
    
У Табановцима су остале само жене и седам комита затворених у кући Симоновој. Рањени Ковачевић пробудио се изненада са свим својим четницима кроз мрак и војску. Погинуо је још само Васиљ из Нагоричина.
    
Пролазила је хладна, немирна ноћ у очекивању. Стотине су очију гледале кроз таму у ниске зидове куће Симонове. Арнаути су се издизали изнад ограда и пуцали у прозоре и врата. Забит је непрекидно, између два плотуна, понављао позив на предају.
    
Без муниције, збуњени, очајни, четници су се договарали. Неискусан, невешт, наредник Веселин Веселиновић веровао је још увек да их изненадна помоћ може спасти. Није знао каква би то помоћ била,. Са хладним, мутним свитањем и то се веровање угасило. У зору су четири типа управила своје цеви на село.
    
Забит је последњи пут поновио:
    
„Еј, теслим, бре.“
    
Кућа ће иначе бити порушена до темеља. Обећавао им је живот.
    
Седам кундака указало се на вратима. Предали су се. Табановце је било освојено. Из кућа су војници извлачили остављене џакове са оружјем. Сељаци су се разбегли у ноћи.
    
Победничка војничка колона увела је седам везаних четника у Куманово. Телал је позивао чаршију да види комите. Увели су затворенике у беледију. Испитивали су их. Нису давали одговор. Нису признавали да су дошли из Србије.
    
Цео је трг пред општином био испуњен. Гомила је урлала. Турци касапи, оставили су своје дућанчиће и ишчеречене јагањце пред ћепенцима. Махали су широким ножевима.
    
Стражари су извели четнике. Један Турчин ударио је штапом по лицу наредника Веселина.
    
Одскочио је под ударцем.
    
„Уби, а не ударај.“
    
Видео је већ смрт у дигнутим ножевима, секирама и моткама. Покољ је почео. Овча крв на касапским маљавим рукама помешала се са људском. Крвава тела лежала су у сред гомиле која се као вртлог око њих увијала.
    
Жеља за спасењем дала је надљудску силу тројици четника.
    
Грудима су оборили десетине људи пред собом, пробили се кроз гомилу и појурили  ка велешкој мали где је варош престајала. Отпочела је дивља хајка за бегунцима, чији су замах слабиле везане руке на леђима.
    
Из ковачнице истрчали су им у сусрет турски цигани. Тешки чекићи падали су на главе као на челични наковањ. На сред мале место три млада снажна човека, лежала је топла, крвава маса мозга, поломљених костију и искиданог тела.
    
Пао је акшам. Са минара су музеини запевали вечерњу молитву. Покољ је био завршен.
    
Табановци су видели прву и последњу четничку предају.


Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 183