субота, 07. децембар 2013.

Јован Дугачки

Тренко Рујановић и Темељко Барјактаревић обележили су свој пут за Пореч борбом и победом. Преко сељака сазнали су за заседу коју им је у Мокрени на Бабуни спремио бугарски војвода Шиваров. Позвали су Глигора и изненадним препадом однели су брзу и неочекивану победу. Рањен војвода, бугарска чета у бегству, лешеви по снегу и крај залеђеног потока.
    
Решила се и ојачала моћ и власт Глигорова.
    
Једног хладног, раног пролетњег јутра 1905. јавила му је стража да су добили нове другове. Из Пореча је дошао да му се придружи са четицом Јован Долгач – назван тако по своме расту дугачком.
    
Необуздан, храбар и немилосрдан испунио је свој живот дивљим подвизима и сурувом мржњом.
    
Млад је отимао девојке, потом је као кириџија за чете Сарафова и Грујева кријумчарио из Тетова мартинке. Поносан на пушке које је са опасношћу преносио нудио их је сељацима и хвалио:
    
„Земи је, побратиме, добра је, на татка да фрлиш, не бери гајле.“
    
Крушево
У запаљено Крушево ушао је са братом Тренком као комита. Мржња неисцрпна испунила га је, опила. Тренутна слобода, живот под оружјем за њега су значили остварење освете. Дивљачки се светио за године покорности и понизности.
    
У чизмама убијеног турског официра газио је по главама повезаних Турака, ударајући бесно по челу. Уморан, искривљених потпетица ишчупао је својим огромним маљавим рукама млад храст из корена. Разбијао је њиме лобање као топузом.
    
Сув, сагорео од планинских ветрова и мржње, увек погурен, причао је весело о томе друговима:
    
„За један сатат тридесет и два степа, клај му глава на плоча, па сас копачла туп! – ај ео здравје...“
    
Својим огромним шакама тврдим и широким, којима је некада држао ишчупан храст, превлачио је, причајући то, задовољно преко својих дугих, дебелих жутих бркова, који су падали чак до рамена.
    
Смрт Злата из Слатине и Секуле из Крапе одвојиле су га од Бугара. Сакупио је малу чету сам, независан и слободан. Његови су га људи звали стриком-Долгачом. Плашили су га се и волели.
    
Његов брат Тренко, упоран и тврдоглав, није хтео да изневери заклетву. Остао је бугарски војвода. У Кошину су обоје имали камене куле, блиске, једну крај друге. Долгач је тражио са четом брата да га убије. Сазнао је да се крије у кули, крај његове. Протурио је пушку кроз мазгалу и почео да шаље брату иза каменог зида дивље псовке и олово. Са уског прозора је и Тренко пуцао на Долгача и претио.
    
Пушке су узбудиле Турке. Кренула је војска из Дебришта да опколи Кошино. Један сељак који је на путу угледао војнике и дотрчао је и јавио за опасност Долгачу.
    
Прекинуо је пушкарење. Кроз маглу је викао.
    
„Е, бре, брате Тренко, брзо да бегамо, оће ови кучиња да нас изедат.“
    
Непријатељство је престало. Пред истим непријатељем два брата бежала су заједно кроз планину. Растали су се када је опасност била далека, са новим претњама.
    
Гоњен са својом малом четом од Турака и Бугара, Долгач је дошао да се придружи Глигору. Био је бескрајно сретан када га је војвода назвао не стриком или чичом, већ „господином“ Долгачом.


Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 181