среда, 04. децембар 2013.

Гајде спасења

У зимско вече, у јануару 1905, дошао је Крста Трговишки у Радомницу, близу бугарске границе. У кметовој кући искупило се сто педесет сељака да се изврши организација.
    
Војвода Крста Ковачевић Трговишки
На леденоме ноћноме ветру стајале су четничке страже код кућних углова.
    
У одаји пуној тешког мириса дувана, присуства масе људске, гологлав, усправљен Крста је говорио. Прибијени, помешани сељаци и четници гледали су на војводу на чијем је оружју играо одблесак пламена са огњишта. Све је друго било у тами.
    
Врата је гурнула једна нестрпљива рука и убацила за њима мраз и влагу. Стражар је журно шапутао војводи. Изашли су заједно. Напољу је снег шкрипао под корацима. Чуло се да их је много. Војска је кући прилазила.
    
Били су издани. Вратио се у собу и погледао по скупљеним сељацима. Последњи су дошли на скуп Дејан и Солунка. Увек су их сумњичили да се често састају са Турцима. Крста је наредио четницима да вежу ово двоје и поведу са собом.
    
Тешко је било из куће изаћи, јер је пламен са огњишта уски отвор врата осветљавао. Један четник засвирао је у гајде. Кроз ноћ су одјекивали звуци весели, уједначени, меки.
    
Војници уморни, прозебли, успорили су кораке. Преварили су их. То је било некакво мирно весеље сељачко.
    
Тренутна засталост и колебање били су довољни да спасу четнике. Један по један искакали су из куће и трчали ка брежуљку гдје је шума почињала. Већ су сви изашли, када су на последњег, Тому, наишли турски војници. Поред њих је трчап наоружани комита. Пуцали су у њега као у звера. Рањен четник је, скачући на једној нози, бежао ка друговима. Осећао је како оставља снагу и топлу крв на снегу.
    
Са брега Крстике комите пуцале су на ивици куће, које су пресецале једнолику сиву снежну слику. У ноћном судару и забуни сељаци су успели да побегну. Само су једнога спорог и невештог ухватили Турци и заклали. Четници носећи рањеног друга побегли су кроз ноћ.
    
У зору Турци су нашли у шуми везаног Дејана и Солунку, упола обамрле и онесвешћене од зиме и бола. Четници су их у бегству заборавили. Тражили су од њих да кажу где су комите. Мирно су одговарали да никакве комите нису видели. Сами су се турски војници тукли међу собом у ноћи око неких младих жена из села. И њих су аскери везали.
    
Потера се вратила у касарну. Вукли су на носилима једног низама, који је у ноћи погинуо од четничких метака.


Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 180