 |
| Скопска Црна Гора |
Спремале
се журно у Врању нове чете. Канал преко Скопске Црне Горе табановачком
погибијом био је затворен. Пораз није смео зауставити пролетњу четничку навалу
која је имала да дође са набујалим водама.
Веровали се, надало се, очекивало се све од
даскала Бабунског, новога војводе.
Јавио се и водник Рафајловићев, поручник
Сретен Рајковић. Код њега су долазили ноћу млади официри. Бирали су коцком ко
ће прећи. Под својим војничким креветом у истој соби крио је бомбе и када га је
земљотрес затекао у касарни са страхом је слушао.
Седео је Сретен на граници и гледао како
сељаци долазе по пушке. У снежним ноћима и кишним долазили су, одлазили,
нестајали, враћали се младићи из Пчиње. Карауле. Заседе. Заклетве. Видео их је
већ четири стотине којима је четнички одбор пушке издао.
Уз Рафајловића пратио је до границе веселе
београдске студенте, бивше официре – своје другове – младе сељаке и зидаре
поречке који су окупљени у чете одлазили. Положио је капетански испит и сада је
осетио да је тренутак када треба и он да пође и да скромни чин поручника замени
са безграничном влашћу шефа горског штаба – големиота свих чета
прековардарских.
За своју чету тражио је и прикупљао је сам
четнике. Примао је младе људе и смеле, неосетљиве за умор и опасности. Хтео је
да са њима уоквири, уреди, спреми целу војску устаничку. Сакупио их је 25 из
Ниша, Београда и Крушевца. Дошао је код њега у Врање и његов млађи друг
Савковић, који је такође војску напустио.
Војвода Јован Бабунски довео му је пет сељака
из велешког Рудника.
Код Марковог Кала научили су како се хитро
бацају бомбе. У ноћима зимским вежбали су се да се прикрадају без шума,
хајдучки, да постављају заседе и да врше препаде без пуцања са камом и
кундаком.
 |
| Живојин Рафајловић |
Чета до тридесет младих људи била је
спремна за полазак. Повели су са собом и болничара, простог војника Ивка Босића
Солдатовића из Доње Кравице. Сваког је јутра чекао на рапорту утегнут жутим
кајишем, сјајно изрибаних металних дугмади на плавоме копорану, молећи
пуковског лекара да га пусти у комите. Није хтео да сипа креч у војничке
нужнике, да мути крбол и да износи болесничку мокраћу, док други четују
слободни по планинама, искићени реденицима и свете се Турцима. Када га нису
пустили побегао је и дошао Рафајловићу. И сада у чети Рајковићевој, у својој
торби од кожне мешине место бомбе носио је завоје, фачле и тинктуру јодну, али
је око појаса имао патронташ и карабин о рамену.
У први мрак сакупљена чета пошла је из
Врања.
Сретен Рајковић је постао големиот Сретен
Руднички. Са официрским чином, на који је дао оставку, оставио је и име
записано у шематизму, који су тако често листали турски посланик и конзули.
Уморни, мокри, прозебли, журили су граници.
Пред њима Буштрање није се видело у вејавици. Провели су дан крај светлих
огњишта по сеоским кућама. Пламен је треперео преко њиховог оружја и реденика
ишараним сјајним жутим малим прстеновима.
Друге ноћи, 25. марта 1905, застрти снежним
вихором, прешли су границу.
У Горуновцу на Козјаку нашао је Сретен
Руднички свог друга Илију Пчињског, некадашњег поручника Илију Јовановића. На
лицу спрженом од снегова, дима и планинских ветрова није било више трагова
болести. Кашаљ није гушио снажни глас. Када је пре неколико месеци прешао
границу, подупирао се мотком, дрхтећи у грозници. Сада је носио лако карабин са
динаром у кундаку укованим.
Загрлили су се.
Илија Пчињски, големиот свих чета са леве
обале Вардара, спремио им је конаке. Обавестио је четовође, а одбор из Куманова
послао је гласнике учитељима. Чекале су их вође, склоништа, топли хлебови
затрпани у пепелу.
Опет једна ноћ дуга и хладна, без месеца, ноћ бескрајног, вечитог четничког
ходања. Пре зоре чекали су их у Канареву чичко-Павле Младеновић и Љуба
Јездић-Развигора са својих десет Црногораца у оделу од плаве чоје, са малим
црногорским капама на глави.
Сељаци су стајали пред улазима кућа, будни
читаве ноћи, збуњени од радости и очекивања. Четници су улазили кроз ниске
отворе. Ватра пригашена, да пламеном не ода ноћно бдење, мутно је осветљавала
сенке: окупљене жене, избуђена деца, овце и краве што су заједно са људима у
истој одаји становали.
Први поздрав је пресекла узбуна. Стигао је
курир из Куманова. Открили су их. За њима је војска долазила.
Чичко Павле, сељак војвода, повео је чету
Бабунског и Рудничког ка своме селу Јачицу. Низ корито Петрашнице хитали су да
још пре дана пређу друм кривопаланачки.
Јездић се одвојио. Повео је своје Црногорце
ка Довезецу да би напали Турке с леђа, ако би им другове опколили. Тодор
Алгуњски био им је друг и путовођа.
У зору су стигли у село и обазриво се
склонили у кућу једне старе сељанке. Одмах се чуло код сељка за њих. Поп Блажа
Тодорвић и сеоски пољак први су дошли на разговор са ракијом и дуваном.
Дуго се поп задржао. Када је дошао у подне
кући на вратима чекао га је чауш. Јуче је са њиме трговао око серкесова (џепни
сат). Много му је било шест белих меџедија. Данас се збуњено са њиме поздравио.
„Зар ниси могао чету да доведеш даље него
ту код комшија?“
Уверавао га је да никог није видео и нудио
му за сат седам меџедија.
Пољак који је још остао код четника
приметио је кроз мали прозор три турска војника.
Показивали су руком на бабину
кућу и гледали је са свих страна.
Четници су брзо правили заклоне. Тодор
Алгуњски дигао је главу. Тражио је чима да подупре врата. На греди је висио
лонац.
Баба му је казала да је пун крављег масла.
Тодор се гласно насмејао. Брзо је пружио
лонац пољском чувару. Научио га је да изађе из куће, да се не обазире и да
случајно наиђе на Турке. Да им исприча како је ухватио бабино магара у штети и
за казнуо однео јој масло. Војници су увек гладни.
Све је било као што је Тодор пожелео. И док
су се војници око масла цењкали и удаљавали за пољаком, чета је сишла на поток
и скрила се у шуму.
Иза мокрих, црних стабала гледали су како
чауш претреса празно село.
Кад се све смирило вратили су се на вечеру.
Задовољно су седели крај ватре и топили на врху бајонета шећер за шербет.
 |
| Војвода Јован Бабунски |
Опет је курир стигао. Бабунски и Руднички
били су у опасности. Пуно је Јачинце било војске. Тражили су њихову помоћ.
Јездић се договарао са Тодором Алгуњским,
увек прибраним и лукавим.
Одлучили су да запале егзархијско село
Обловце, да осветљено небо привуче све потере.
Газили су журно плитку и брзу Пчињину воду. У мраку је нису
видели. Осећали су само како их вуче даље.
Прилазили су Обловцу. Заирко, чувар поља их
је водио да у мраку и забуни не би запалили кућу коме Србину или сиромашном
сељаку. Требали су да горе само домове богатих егзархиста.
У мраку се виделе само буктиње које су
разносиле пожар. Од једном пламен је зацрвенео црно, високо небо. Егзархисте су
звале помоћ пушкама.
Јездић је оставио запаљено село и бежао ка
Козјаку са четом. На кривопаланачком путу дочекала их је потера. Ушли су у
пламену потковицу заседе. Опет ватра, опасност, смрт.
Када је у зору у Стрновцу Јездић бројао
четнике, двојице није било. Изгубљени у ноћи и рањени сакрили су се у воденицу
код Канарева. Чекали су дан и сељаке да им покажу пут. Место сељака и помоћи
стигла је војска.
Један је погинуо док се бранио иза старог
воденичког камена. Другог су стигли и убили код Алинца, када је већ мислио да
је успео да се спасе.
Док је горело Обловце, у голој шуми уза
снежних заклона лежали су четници Бабунскови скоро смрзнути. Умиру још један
пут. Знали су да неће умрети као ни пре.
Далеки пожар осветлио је небо пре сванућа.
И били су спасени. Сва је војска отишла на север да тражи Бабунског код Обловца.
Спасена чета журила је ка Вардару. Код
Башиног Села чекао их је чамац.
Када су стигли више Рудника завршила се још
једна ноћ дуга, хладна. Опколили су га. Гласник је јавио да су егзархијски
трговци из Велеса у селу. Да спрече издају похватали су их брзо и затворили у
подрум.
 |
| Башино Село |
Одмор им је опет био кратак. После првог
залогаја чули су војничку трубу. Опет је један батаљон војске чекао на њих
узалудно читаву ноћ код Кожља на утоку Пчиње. Сад је пролазио велешким путем да
их тражи код Башиног Села.
Србски свештеник је позвао официре на ручак
да би пазио на њих. Војници су шетали по селу као на одмору, морно, не слутећи
да тридесет и пет четника иза капија гледа на њих.
По ручку батаљон је отишао.
После Турака у Рудник је брзо ушао Љуба
Хаџи-Спасић, учитељ из Башиног Села. Чамац је нестао, Вардар је надошао. Не
може се газити. Батаљон их је тамо тражио.
Са бескрајним чуђењем слушао је наредбу
војводину да спреми вечеру за 150 четника; његова журба, његов пут, његова
опомена били су непотребни.
Над селом се смркавало. Дувао је јак,
хладан ветар. Сретен Руднички је наредио полазак. Четници су журно намштали
спрему. Опраштали су се. Војвода је рекао учитељу и попу, пред искупљеним
четницима, да иду за Башино Село.
Сеоске куће остале су за њима. Сретен
Руднички је погледао на празан пут. У мраку се ништа није чуло. Скренуо је
нагло и сви су као стадо пошли за њим. Водио их је сасвим супротним правцем ка
Катланову. Послушао је савет Бабунскога.
У себи се смејао Турцима који су намамљени
на 150 хлебова чекали заседу на мокрој блатњавој обали Вардара.
Прошли су испод карауле на брегу. Горе су
стражари не слутећи ништа спокојно чучали око ватре и грејали руке.
 |
| Ново Село |
Кад је бледо и мутно сунце осветлило мале
куће пред њима, ушли су у Ново Село. Прошао је један миран дан. Спавали су и
дрема завијени у овчје коже.
Кроз ноћ је чету водио чича Јаћим из Новог
Села. На Вардаревој сребрној води лежао је мост. Стражар је као пресечено
стабло стајао непокретно на обали. Гледали су их са друге стране многи
осветљени прозори са касарне.
Скривени у жбуње четници су гледали у
месец. Отишао је пре поноћи.
Три бивша војника-поднаредника пришла су
опрезно мосту. За њима су други ишли у четничком ланцу, додирујући један другог
раменом и коленом у ритму.
Пала је пушка низ мост. Лежећи на леђима,
везан стражар је гледао са устима напуњеним марамом, како као сенке промичи
трчећи четници преко дрвене ћуприје.
Пас је пред касарном залајао. Затим је
одјекнуо хитац из пушке другог стражара. Он је слушао угиб дасака под брзим и
многим корацима.
Аларм је закаснио. Шездесет узбуњених и
избуђених војника грабили су оружје узалудно; четници су били већ на падинама
Китке.
По гребену су планинском хитали Солпу.
Слушали су Вардар који је невидљив хучао под њима. Завршили су ноћ у шимшировом
жбуњу. У јутарњој магли под њима војници су тражили крај пруге.
Пошли су кроз Голешницу дивљу, велику
планину. Говорили су и дисали спокојно. Били су сами, далеко од сусрета, кућа,
путева.
Први дан у гори слободан, хајдучки ширио се
над њима, под плавим хладним небом.
ххх
Лисичје, Мартовац, Оморане, Орахов Дол,
Габровник и Стровље дочекали су радо чету Бабунског и Рудничког. Под веселим
пролетњим небом и расцветалим гранама долазили су четници као весници победе. У
своме Мартовцу, слободан и војвода, негдашњи даскал Јован Стојковић, није
свратио у своју кућу, већ је остао код рођака.
На чесми пред Крапом, у планини озеленелој,
састао се Сретен са Глигором.
Изљубили су се и пошли безбрижно по дану у
село код попа Тасе, хајдучког „владике“. Крај цркве сељаци су пекли четири овце
на ражњевима да велики дан слободе прославе. Сутра ће опет у ропској погнутости
морати да примају аскере.
Организовање прилепских и поречких села је
почело. Искупљеним сељацима Сретен је читао комитски устав и заклињао их на
ками и календару са ликом Краља Петра, место иконе.
Организована села скупљала су у џак нуфузе
(крштенице) и слала по гласнику суду у Прилеп и Кичево, да им забележе да су
Србмилети, што се раније од комитета није смело писати.
Владика Поликарп је примао молбе села да се
патријаршијске цркве и школе отворе. Свугде су се сеоске чете окупљале,
постављени председници, десетари и благајници организација.
Глигорова шумска држава раширила је брзо своје границе.
