Саватије
се јавио из Србије. Наредио је Дајићу учитељу у Доморовцима да му пошаље у
Врање сеоску чету Стојана Селића. Желео је да иде тајним гиљанским прелазом у
Пореч. Турцима је јављено. На границу је послата војска. Пут је био затворен.
Саватије је опет узео стару буштрањску стазу, а сељаке је послао кући.
Пет дана је за Доморовце Стојанова чета
била изгубљена. Скоро свака кућа у селу крила је одсуство једног младића.
Узбуна је била велика и узнемиреност када је Арнаутин Авдиљ желео да му донесу
камен баш оних који су били преко границе.
Пред селом су већ жандарми тражили.
Дајић је извео децу на Липу. Свако је дете
тражило пролетње цвеће и Дукар-спахијине заптије.
Силазили су са пропланка. Свршена је била
светковина Врбице. Цвеће су нашли али спахијину заседу нису. Певали су васкршње
песме.
„Који су оно за вама?“, чекао је попо у
недељној мантији код села.
За децом је долазило петнаест заптија. На
Дајићева врата лупао је то вече блед кмет старац Марко. И његов син је био
преко границе:
„Траже ми душмани шест хлебова. Хоће ноћас
у Мањевцу да чекају качаке. А ти знаш какви качаци треба тамо ноћас да прођу.“
Дајић га је умирио. Нека послуша и спреми
хлебове.
Косту Рајковића, вођу друге сеоске чете
спремио је да уходи турску потеру, кад се она заустави у ноћној заседи. А
четници даље нека пођу до сусрета са Стојаном.
Стара Стана, мајка Стојанова, сасвим
погурена, наслоњена на суву грану, дошла је код учитеља.
„Синко, идем и ја, народ да не пропадне. Ако
је то дете баба Станино, нико га неће живог ухватити. Идем, па ако погине за
ноге да га вучем у поток. Затрпаћу га старом шумом. Јака сам ја. Само народ да
не страда.“
Тешка је ноћ пролазила за учитеља. Одговорност
за младе животе, опасност за село, скоро грижа савести.
Очајавао је, молио је, палио кандило, бдио
је.
Женина рука на рамену пробудила га је.
Заспао је седећи крај стола. Лампа је горела у соби осветљеној сунцем.
У другој соби на столици чекао га је у
свечаном оделу црквењак Ђора. Главу је придржавао. Спавао је. Дошао је по
црквене кључеве. И он се вратио јутрос са четницима. Сви су већ били код куће.
Место поздрава грдио је Стојана. Залутали
су у шибљаку, и звона са арнаутских крава означила су им место. Прескакали су
јаз од два метра, падали у воду, склизали низ јаруге.
Те ноћи сви су се мимоишли. Коста је узалуд
чекао у Мањевцу, Дурак-спахија је поставио заседу у Брезничкој Реци, а Стојан
је залутао чак на Трновце.
