Државник и историк Константин Николајевић рођен је у почетку године 1821. у Остружници, селу на Сави више Београда, од родитеља Николе и Макрене. Никола је био дуже времена учитељ у Остружници а по том чиновник код кнеза Милоша. Он је један од ређих појава писмених Шумадинаца онога времена, јер је родом из источног Честина, сада села у Груши.
 |
| Константин Николајевић |
Није Константин имао ни године дана, кад му отац случајно погибе у лову, те је одгојен старањем сиромашне мајке своје. Писмености се Константин учио најпре у Остружници и у Рипљу а прелазио је, тога ради, и у Срем. У пролеће 1835. био је у Београду ученик Јоакима Вујића, а с јесени те године оде, заједно са Вујићем у Крагујевац где је ступио одмах у други разред гимназије. За време школовања у Крагујевцу добијао је новчану месечну помоћ од кнеза, а по свршетку гимназије постао је, 1840., државни питомац и отишао у Париз да учи правне и државне науке. По том је провео кратко време па се вратио у Србију и ступио у државну службу - 16. фебруара 1845., а у јулу је послан у Цариград за секретара србскога посланства. Ту је, управо после две године, постао и самим заступником Кнежевине Србије.
Учен, вредан, тачан и савестан - Николајевић је већ тим лепим особинама знатно утицао на развој послова којих се дотицао. Те су му особине придобиле пажњу и кнеза Александра, са чијом се кћерју венчао у Београду 9. октобра 1849. године.
"Као србски заступник у Цариграду, Николајевић је, својој влади, писао врло честе и врло значајне извјештаје и предлоге. Израдио је више пројеката за економске реформе у Србији, особито је бавио предлогом о прочишћењу Ђердапа и о грађењу жељезнице, о којој се, још 1852., у Београду врло много говорило. Преко Николајевића је србска влада радила код Порте да се Бар или Улцињ, на Јадранском Мору, огласи за слободно пристаниште, и да се Србији да право држати онде своју трговачку агентуру за извоз и увоз еспапа транзито преко Турске, путем који би Србија о свом трошку начинила. Ову велику намеру смели су Аустријанци, чим су проптали да Србија с Портом ради да је оствари. Заузимајући се за манастир Хиландар, у Св. Гори, тај славни споменик старе србске побожности и просвете, Николајевић је довео Порту дотле да је велики везир, Али-Паша, у свом писму на солунског валију, искрено признао: да је Хиландар србски манастир, и да је заузимање србског представника за њега са свим путно и законито. Николајевић је први изнео мисао: да Србија за се тражи границе пећке патријаршије. О том питању написао је и, без потписа, штампао читав чланак у Гласнику VIII." (Поменик, 427.).
Године 1856. постао је министар унутрашњих послова и на том је положају био годину и по дана. Његово се министровање карактерише старање о што је могућно човечнијем поступању власти, чији би се рад имао увек обазирати не само на оштрину прописа законских већ и на обичаје и моралне прилике у народу.
Време 1862. - 1869. провео је Николајевић у Пешти и Грацу, по том је живео у Паризу а у последње доба у Угарској, где је, у тренутку тешке меланхолије, одузео револвером сам себи живот у селу Боксеку 1. октобра 1877. године.
Николајевић је знатан књижевни радник. Остављајући на страну његове радове о финанциским и другим питањима државним и народним, вреди и нарочито истаћи његов историографски рад. Он је, бавећи се у Паризу и Цариграду а доцније у Пешти, био прикупио огромну грађу за опсежну Србски Историју, на чијем је сређивању радио пуних десет година. Кад је дело довршивао, он је, у часу тужнога расположења, спис бацио у ватру и тиме уништио и свој огромни труд и извор за обилату поуку свима и свакоме. Али је, за срећу, раније своје студије био, делом, штампао у Летопису Матице Србске и у Гласнику Србског Ученог Друштва. У првом је излазио низ чланака по именом "Критичка покушења и периоду од првих седам векова србске историје". Добар зналац, поред осталих, и грчког и латинског језика, Николајевић је, на основу извора, сакупио богату грађу коју се старао осветлити и објаснити, те је на тај начин омогућио потоњим радницима детаљније размештање и расправљање питања из најстаријег периода наше народне прошлости. Други му је рад низ студија под именом "Србски Комнени", где је расправљао замршена питања средњевековне историје наше, бацајући светлост и на историско тумачење народних традиција.
Николајевићев је живот био век човека образована, зчена, радна и родољубива. Његова успомена у србском народу озарена је пијететом и поштовањем народним према представнику народних тежња у просветном и свестраном напретку.
Николајевић је добио од народа свога много добра. За та добра он је народу часно послужио.
Врх свега посветио је просвети његовој природне дарове своје.
