уторак, 07. фебруар 2012.

Крст и оцила - символи спасења и светлости

Србија у средњем веку није имала свој посебан државни (земаљски) грб

Грб Србије из Београдског грбовника
Средњовековно право сматрало је државу патримонијалном (наследном) својином владара. Зато су у Србији, као и у свим другим срдњовековним државама, грб и застава владара сматрани грбом и заставом државе којом је владао.

Крст са оцилима између кракова почео се приказивати као грб Србије тек у Илирским грбовницима с краја 16. века. Из фиктивне хералдике овај грб преселио се у србску практичну хералдику 18. века и представља грб или део грба Србије све до наших дана.
Символ спасења

Крст (грч. stavros; лат. crux) је један од најстаријих универзалних символа. Јавља се много пре појаве хришћанства, код старих Грка и Римљана, на старом истоку – код Хиндуса, Кинеза и Јапанаца, као и код старих јужно-америчких народа.

Увек је имао позитивно, соларно и животворно значење, а његов облик одувек је био захвалан за разне символичке комбинације, украшавања и сл. Стари Словени су још у доба пре примања хришћанства израђивали накит крстоликог облика и крстове од леда посвећене богу Стрибогу. 

Крст, као фигура, представља укрштање вертикалне греде (стабла) и хоризонталне греде (гране) под углом од 90°. Делови крста испод, изнад, лево и десно од места укрштања називају се кракови крста. Основни и најпознатији типови крста су грчки – са четири једнака крака и латински (тзв. крст распећа) са дужим доњим краком.

Лука Кранах Старији - Распеће
Кроз историју, облик крста имала је и справа која је коришћена као средство за мучење и егзекуцију најтежих осуђеника – разбојника, побуњеника и непокорних непријатеља.

Персијски цар Дарије, у 6. в.пре Хр. наредио је као одмазду разапињање на крст најугледнијих Вавилонаца. Александар Велики разапео је 2000 најхрабријих тирских бранилаца када је 332. пре Хр. после седмомесечне опсаде коначно освојио овај феничански град. Римски претор Марко Луције Крас је 71. године пре Хр., када је угушио Спартаков устанак робова, наредио да се 6000 заробљених устаника разапну на крстове, дуж 170 км дугог пута од Капуе до Рима.

Према библијским сведочењима, казна разапињања на крстове примењивана је и у старом Египту, Персији и код Јевреја. Јевреји су разапињали на крст и мртве осуђенике и непријатеље да би их осрамотили. Казну разапињања на крст укинуо је тек први хришћански владар, Свети Цар Константин Велики 337. године.

 После распећа и мученичке смрти Исуса Христа на крсту, крст добија сасвим другачију, Новозаветну символику. Крст тако постаје први, главни и основни символ хришћанства. Он постаје символ Спасења и знамење победе над смрћу и сотоном, символ вечног живота. Због тога је крст постао свеприсутан у хришћанском свету и хришћанском животу.

Царица Јелена држи Часни крст
Обллик крста имају хришћански храмови, он се налази на црквама, користи се као гробни знак, као литургијски предмет, као украс на литургијским предметима и богослужбеној одежди и инсигнијама, као накит…
Часни крст

Дрвету од кога је начињен Часни крст на коме је пострадао Христ, традиција приписује интересантну историју. Оно потиче од дрвета познања добра и зла са кога су плодове окусили Адам и Ева. Исто дрво познала је и Краљица од Сабе приликом своје посете Цару Соломону. Од тог дрвета начињен је Часни крст - оруђе Христовог распећа и смрти. Игубљени крст пронашла је мајка Св. Цара Константина Великог, царица Јелена, у првој четвртини 4. века у Венерином храму на Голготи. Крст је одмах показивао чудотворне и исцелитељске моћи.

Када је персијски цар Хозрој II 614. године освојио Јерусалим, Часни крст је однешен у Персију. Пошто је византијски цар Ираклије поразио Персијанце, вратио је 628. године Часни крст у Јерусалим. Изневши га сам Виа Долоросом на Голготу, положио га је у храм Васкрсења Христовог, где се и данас налази. Једна честица Часног крста налази се данас у Цетињском манастиру у Црној Гори.

Символ огњишта и светлости

Оцило (огњило, кресиво) је направа од чврстог метала, обично челика, полукружног или сличног облика. Служило је за паљење ватре, пошто се ударањем оцила о кремен (кремен камен) стварала иницијална варница.

Символичке представе оцила јављају се још у V миленијуму пре Христа у Месопотамији, а потом и код многих далекоисточних народа, јужноамеричких цивилизација, Јевреја, старих Грка и Римљана. Оцило је свуда символизовало ватру, огњиште и светлост и било је знамење многих врховних божанстава.

У хералдици, оцила најчешће имају четири обллика. Могу бити затвореног типа, па ако су угласте форме, подсећају на мајускулно слово бета (B), а ако имају облу форму, подсећају на минускулно слово бета (β).

Могу бити и отвореног типа. Њихова угласта форма подсећа на угласту заграду ( [ ), а обла на ћирилично слово С. Међу оцилима као употребним предметима можемо пронаћи сличне форме. У србској хералдици 19. и 20. века јавља се и угласто оцило, налик слову Е.

Овим побеђуј!

Крст ће се најприближније хералдици јавити као символ на заставама. Према легенди, ноћ уочи одсудне битке за Римски престо, Св. Цар Константин Велики уснио је крст са поруком „Овим побеђуј!“. Константин је одмах наредио да се изради барјак (labarum) са таквим символом. Сутрадан, те 312. године у бици код Мулвијског моста, надомак Римских зидина, Константин је однео победу над Максенцијем. Претпоставља се да је знак који је Константин уснио био заправо Хризмон – Христов монограм, познатији као Хи-Ро монограм. Он ће се касније редовно јављати на византијским заставама, новцу, печатима и штитовима. Поред Хризмона, на истим местима јављају се и сами крстови различитог облика.

На Западу су сама хералдика и крст имали веома брз развитак. У Византији и средњовековној Србији, крст је свеприсутан символ. Међутим, другачије друштвене и политичке околности због којих је хералдика на овим просторима имала другачији и у суштини спорији развитак, крст неће имати посебну хералдичку улогу у Византији, па и ни у Србији, све до новог времена. На златном печату србског кнеза Стројимира (860-890) налази се, као централни мотив патријаршијски (шестокраки) крст. Касније он се јавља као део владарских инсигнија, као украс или инвокативни елемент.

Извори из 13. века спомињу заставу краља Уроша, која није сачувана. Судећи према приказима заставе на новцу Уроша I, могли бисмо закључити да се радило о застави са приказом крста. Ово потврђују и западни извори попут енглеског Lord Marshals Roll из 1295. који као грб краља Србије приказује црвени штит са сребрним крстом. Заставе које се данас чувају у ризници манастира Хиландара, а које се приписују цару Душану, такође су барјаци крсташи.

Tetravasilion – грб Палеолога

У 13. веку, у време владавине династије Палеолога (1261-1453), византијски новац све чешће садржи тетраграм који чини крст кантониран са четири грчка слова бета. Овај тетраграм често се и данас тумачи као нека врста шифре, тј. криптограма. Поједини научници су претпостављали да те четири бете морају имати неко значење. Тумачили су их као скраћеницу за Vontei (Помози), Vasileus Vasileon Vasileuon Vasileusi (Цар царева царује царевима) ili za Stavre Vasileos Vasileon Vasilei Vontei (Крсте Цара царева помози цара).

Грб Палеолога
Међутим, изворни грб Палеолога је крст кантониран оцилима, а његово тумачење као тетраграма – крста кантонираног словима бета, створено је касније на Западу у круговима породица које су, као сродници Палеолога, користиле овај знак. На то указује, пре свих, Псеудо-Кодин (14. век) у делу О чиновницима. Говорећи о изгледу уобичајене царске заставе - фламулона, Псеудо-Кодин је дословно описује као царску заставу са крстом међу оцилима. Без обзира на то најчешћи назив за грб Палеолога у хералдичкој литератури остао је тетравасилион.

Већ од 13. века тетравасилион је сматран на Западу грбом Палеолога и Византије. У самом Ромејском царству таквим се почео сматрати тек од 14. века.

Изглед византијских фламулона, поред поменутог описа, познат нам је још само преко приказа из западних поморских карата (portolana) и путописа из 14. и 15. века. У једном од њих је застава Грчког царства описана као румена застава са златним крстом и четири златна оцила.

Тетравасилон Палеолога и Византије наставио је свој живот и после 1453. године и нестанка Ромејског царства са историјске позорнице преко грбова сродника и наводних сродника Палеолога и у западним грбовницима. Теравасилон данас налазимо на стегу Архиепископа Атинског и целе Јеладе, и у једном сличном облику у србској хералдици.

Византијско наслеђе

Крст са оцилима је, уз двоглавог белог орла, најзначајнија хералдичка фигура која чини традиционални грб Србије. Временом су се формирала два паралелна мишљења која се међусобно не искључују. Једно, да је крст са оцилима символ србске државе, а двоглави орао символ династије, и друго, да је крст саоцилима символ србске нације, а двоглави орао символ србске државе.

Дечански полијелеј
Најстарија појава овог символа на србским просторима везује се за чувени полијелеј из манастира Високи Дечани, дар кнегиње Милице и кнежевића Стефана и Вука Лазаревића. Настао је 1397, када је Милица са синовима обновила манастир разрушен после Косовске битке 1389. године.

Недуго после појаве тетраграма на Дечанском полијелеју, између 1402. и 1427. године, крст са оцилима ће се јавити на новцу деспота Стефана Лазаревића.

Појава крста са оцилима у Србији везана је искључиво за византијско наслеђе. Дакле, крст и оцила не могу се повезати са Деспотовим браком са Јеленом Гатилузи из 1405. године, чија је породица, будући у сродству са Палеолозима користила и тетравасилион. Овај хералдички мотив још теже се може повезати са Деспотовим вазалством према Угрима. Готово истоветан мотив налазио се на новцу угарског краља, византофила Беле III (12. век). Бела је, међутим, припадао династији Арпадовића, која је владала Угарском до 1301. године. У време деспота Стефана, хералдички символи Угарске су се већ увелико били променили. 

Данас је сасвим јасно да су покушаји „читања“ србског грба као тетраграма тј. као криптограма четири слова С, ненаучни и погрешни. Читања магијског призвука попут Само слога Србина спасава, Само Србин слави славу, Србин Србина секиром сече или Свети Сава србска слава, „само су инверзивна реакција на енигму значења оцила“, као и у случају тетравасилиона Палеолога.

Судбоносни символ

Од појаве крста са оцилима на Дечанском полијелеју (1397) и на једној серији новца деспота Стефана (1402-1427), проћи ће више од једног и по века до поновне појаве овог символа. Овај пут крст и оцила јавиће се у потпуно хералдичкој форми, у домену теоријске хералдике, као Грб Србије у тзв. илирској хералдици.

Под појмом илирска хералдика подразумевамо грбове који се појављују у корпусу (породици) тзв. Илирских грбовника. Они су настали из подухвата шпанког адмирала херцеговачког порекла дон Педра (Петра) Охмућевића да фалсификовањем повеља, родослова и грбова докаже своје непостојеће племићко и католичко порекло не би ли добио шпанску племићку титулу и постао витез Реда Светог Јага.

Грб Србије из
Грбовника Коренић-Неорић
У Илирским грбовницима мешају се фикција и реалност балканске и словенске хералдике, грбови су блазонирани у складу са временом настанка и стилом преписивача и имају бројне грешке у сигнатурама. Ипак, они имају велику уметничку вредност и огроман значај за србску хералдичку теорију и праксу. Они су вековима чували неке од најважнијих мотива србске средњовековне хералдике. Једини су извор за питање хералдичких боја, којих нема у другим србским средњовековним хералдичким изворима, попут новца, печата и рељефне пластике.

Крст и оцила срећемо у најстаријем сачуваном Коренић-Неорићевом грбовнику из 1595. године. Од тада се јавља и у свим потоњим преписима, пре свега као грб Србије, али и као део фиктивних (апокриофних), комбинованих грбова приписиваних царевима Душану и Урошу I. Крст са оцилима јавља се у свим илирским грбовницима и као део фиктивног грба Мрњавчевића.

Грб Србије у илирским грбовницима приказиван је увек на штиту црвене боје. Крст је по правилу увек био беле (сребрне), а оцила жуте (златне) боје. Боје су бивале другачије једино у случају грба Мрњавчевића, где је штит био беле, крст црвене а оцила плаве боје. У већини илирских грбовника изглед оцила идентичан је онима из Дечана. Могуће је да су састављачи Охмућевићевог протографа и Коренић-Неорићевог грбовника информацију о изгледу крста и оцила са дечанског полијелеја добили од пећког монаха Дамјана Љубибратића, који је око 1595. године боравио дипломатском мисијом у Дубровнику и Напуљу, а чији се грб налази у Коренић-Неорићевом грбовнику.

Грб Србије из Stematographiae
Из илирских грбовника крст са оцилима, као грб Србије, прелази у другу, штампану литературу (Мавро Орбини, Краљевство Словена, 1601; Шарл Ди Канж, Историји Византије, 1680). Крајем 17. века јавиће се и први приказ грба Србије у практичној хералдици. После 1689. израђена је (или гравирана) сабља Михаила Рашковића, официра у аустријској служби и аустријског племића, а потомка Рашковића, бератлијских кнежева Старога Влаха. На њој је приказан као грб Србије крст са четири полумесеца између кракова. Очигледне полумесеце, чак антропоморфног облика, научници су правдали грешком угарског гравера који је погрешно протумачио оцила са неког од узора.

У грбовнику Стематографија (1701. и 1702. год.) Павле Витезовић Ритер као грб Србије приказује штит са крстом и оцилима сасвим налик оним са дечанског полијелеја. Испод грба налазе се стихови на латинском који објашњавају сам грб: Србија носи као знамење крст и огњила у црвеном пољу/за крст је она претрпела многе ватре/сада када је крст оборен, она још подноси ударце/ стога је и по судбини и стварно названа Сервијом. На крају књиге Ритер овом мистичко-поетском тумачењу додаје и разјашњење у прози: ...тај је крст спомен на Константинов, и други приписују исто знамење Цариграду, са промењеним или нетачно примењеним бојама, а место огњила стављају грчко слово B. Удесом судбине је овај символ припао Србима, јер они, пошто су често и дуго били нападани челиком и огњем ради хришћанских олтара и родних огњишта допадоше у тужно ропство.

Национално обележје

Грб Србије ће се из Ритерове Стематографије постепено и не без отпора, преселити и у практичну и званичну употребу. То ће се догодити прво у црквеним круговима, тј. у службеној употреби србске Цркве на територији Аустрије и Угарске. Око 1726. крст са оцилима јавља се као део грба Београдско-карловачке митрополије. Од тада, па све до поновног васпостављања србске Патријаршије, 1918, крст са оцилима ће као обележје за националност србске Цркве, али и као обласни грб, бити део грба Београдске и свих грбова Карловачке митрополије и србских патријараха у Аустрији и Угарској. После 1918. грб Србије постаће део новог патријаршијског грба – грба данашње Србске православне цркве.

Можда више од Ритерове Стематографије, на развој србске хералдике од 18. века до данас имао је превод овог дела на славеносербски језик, који је 1741. године под истим насловом објавио Христифор Жефаровић. Грб Србије појавиће се као илустрација и у знаменитој Историји Јована Рајића из 1794. године. Под снажним утицајем Жефаровића и Рајића грб Србије прелази у хералдичку праксу устаничке Србије. Проналазимо га као део грба на печату Правитељствујушчег Совјета Сербског, на печату вожда Карађорђа из 1806.године, на печатима обласних судова – магистрата, на печатима појединих војвода из Првог србског устанка и као мотив на многим устаничким заставама 1804-1815. године.

Борба за државни грб

 После Другог србског устанка Србија је у оквиру борбе за аутономију водила и борбу за добијање званичних државних символа – грба и заставе.

Грб са печата кнеза Милоша
Крст са оцилима као тада већ опште прихваћени грб Србије налази се на печатима кнеза Милоша 1818-1839, као истовремено и кнежев лични и државни грб. Сам кнез Милош био је љубитељ печата и грбова и много је полагао на то да његова Србија добије државно-правно обележје и признате државне знаке. Грб кнежевине Србије озакоњен је први пут у тексту Сретењског устава, 1835. а потом и Султанским ферманом, 1839. Изглед грба остао је забележен и на заглављу Новина сербских и на једној слици Јована Исаиловића Млађег. На штиту црвене боје крст је био бео, а оцила у почетку плава (тј.челикасто-угасита), па је грб тако садржао боје србске националне заставе – црвену, белу и плаву. Касније су и оцила приказивана у белој боји. Србска Војводина (1848/49) односно Војводство Србија и Тамишки Банат (1849-1860) користили су крст са оцилима као грб, у пракси идентичан грбу Кнежевине Србије. Први прави династички грбови Обреновића и Карађорђевића, који су се у појединим сегментима више или мање разликовали од државног грба, имали су за основу грб Србије тј. крст са оцилима.

Грб Краљевине Југославије
Прогласом Србије за краљевину, 1882. променио се и усложио и њен државни грб, али крст и оцила остају његов централни део. Уз грб Хрватске и грб који је представљао Словенију, грб Србије је ушао и у нови грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца тј. Југославије.

У грбу ФНРЈ и потоње СФРЈ није било националних обележја, па ни грба Србије, већ само партијских, политичких и соц-реалистичких символа. Грб СР Србије који су 1947. блазонирали Моша Пијаде, Божидар Јакац и Ђорђе Андрејевић Кун, садржао је у себи црвени штит са оцилима у крстоликом распореду, али без присуства крста. Тако осакаћени грб Србије коришћен је и као грб Републике Србије после распада СФРЈ 1990-2004. Крст са оцилима постаће саставни део грба Савезне Републике Југославије 1993. Сама Република Србија коначно ће решити проблем свог новог грба 2004. године. Тада је као грб Републике прихваћен грб Краљевине Србије из 1882. са минималним изменама у блазону, које је начинио председник Србског хералдичког друштва Бели орао, Драгомир Ацовић. На новом – старом грбу поново су се нашли крст и оцила.

Извор: НИКОЛА ГИЉЕН, ЈЕЛЕНА МАНДИЋ, СОЊА ЈОВИЋЕВИЋ ЈОВ, Српски средњовековни грбови, Фонд «Принцеза Оливера», Београд