недеља, 05. фебруар 2012.

Стеван Христић

Стеван Христић (1885-1958)
Рођен је у Београду као старији син министра и дипломате Косте Христића (1852-1927) и Лепосаве рођене Живадиновић. Био је унук председника Владе Николе Христића (1818-1911).

Христић је, по оцени стручњака, на првом месту био стваралац, композитор, док је посао, и значај, диригента сам изузетно волео. Веома је радо дириговао, а посебно еј настојао да увек диригује своја дела и од тога није одустајао.

Својом свеукупном делатношћу је био најистакнутији композитор у Србији у првој половини 20. века. Школовао се на чувеном Лајпцишком конзерваторијуму, који је његовом раду дао солидне професионалне темеље. Такође је, у време пред Први светски рат, боравио у Москви, Паризу и Риму. Упознат са музичко-стилским тенденцијама ондашње Европе, као и са ослонцем у традицији србског музичког романтизма и националне боје (посебно самога Мокрањца), створио је особен музички језик који је био мешавина фолклорних утицаја и касноромантичарских, импресионистичких и веристичких елемената у мелодији, хармонији и инструментацији.

Његов најзначајнији допринос развоју културног живота Србије је оснивање и вођење Београдске филхармоније. Напоредо са тим, био је и директор Београдске опере у периоду 1924 — 1935, а 1937. је један од оснивача и првих професора Музичке академије, а касније је и једно време био њен ректор. Након Другог светског рата, 1945. учествује у оснивању Удружења композитора Србије, чији је један од првих председника, а такође је био и први председник Савеза композитора Југославије (осн. 1950.). Осим ових уважених функција, носио је и највишу академску титулу, будући члан, најпре дописни (1948 — 1950.), а затим и редовни (од 1950.) Србске академије наука и уметности (САНУ).

Ипак, највише заслуга носи за своје стваралаштво. Оно почиње писањем сценске музике за комад с певањем „Чучук Стана“ (1907.), а до краја свог живота је написао и соло песме, неколико хорских дела, две концертантне композиције, Симфонијску фантазију за виолину и оркестар (дипломски рад у Лајпцигу) и Рапсодија за клавир и оркестар. Његова најзначајнија, и најпознатија, дела су (први у србској музици) ораторијум Васкрсење, изванредно Опело у b-moll-у, једина довршена опера Сутон и, као његово најпознатије, а могло би се рећи и најквалитетније дело, балет Охридска легенда.

Балет - Охридска легенда

Постоји сведочанство о томе да су га пријатељи молили да на премијери Охридске легенде уступи место другом диригенту како би успех представе био сасвим сигуран. Он је само огворио: Ако сам знао да напишем, мислим да ћу знати и да диригујем.

Богати су и разноврсни извори инспирације Христићеве Охридске легенде, србског и југословенског националног балета, изведеног у једночиној верзији 1933, а у четворочиној 1947. године у Београду.

После огромног успеха на премијери 1947. године, док се још у сали проламао аплауз, пријатељи су дошли да честитају Христићу на позорници. Он је победнички и помало заједљиво рекао: Видите да је Легенда тако добро написана, да чак ни Стеван Христић није могао да је упропасти.

Охридска легенда је обишла многе позорнице света и била свугде примљена са великим успехом. Изведена је више од 1200 пута. О том успеху сведоче и многе критике написане у листовима широм Европе.

Охридској легенди нас је привукла њена мелодична и темпераментна, дубоко национална музика, поезија и романтизам садржаја, изражајност, мужевност и лепота народних игара и могућност да се комбинује са класичном игром.

(Москва, 1958. година)

Сцена из балета Охридска легенда

Сам композитор о свом делу каже: Гледао сам пре свега да напишем тако да буде јасно и приступачно. Да га разуме шира публика, да на њу што снажније делује, а да његова техничка обрада задовољи оних десет-петнаест стручњака што ће бити тамо... Уметност оживљује само кроз људе којима се пружа.

Русалке и Вила Бисерка, чудотворни мач и чудотворни прстен, митска борба јунака Марка, девојка - гугутка и грлица, Звезда Даница и њене пратилице, див-стражар... отелотворени су кроз Стеванов стваралачки дух на основу прича из детињства и словенских предања.

Најпознатији тумач главне јунакиње Биљане у послетарном периоду била је Мира Сањина.

У чланку Србско коло Александра Фортуната (Comoedia No 3, od 15. IX 1924), аутор пише о коло као о директном наставку праигре индо-европских народа а поводом новог балета, у коме је сиже узет из прошлости нашег народа, а кореографски део израђен на основу народних игара...

За будућу Охридску легенду, коју је композитор у списку својих дела из двадесетих година, наводио и као Грлицу, дали су нацрте декора и костима два сликара, тада ангажована у Народном позоришту, Јован Бијелић и Владимир Зедрински, да би их као своја успела остварења приказали са другим својим радовима а и са другим својим колегама, у Паризу, на чувеној Art Déco изложби 1925. године.

После боравка у Москви 1910/11. године, Христић обнавља познавање руских балета у Београду и као диригент, изводећи Лабудово језеро 1925, Успавану лепотицу 1927. и Рајмонду 1928. године. За југословенски премијеру Лепотице у Београду, било је на сцену Народног позоришта стављено у сваком погледу све најлепше и најбоље.

О тако нечему у то време Лондон није могао ни да сања!


Било је и поређења друге врсте, непотписани аутор у Yugoslav Ballet in Edinburgh, одаје признање Христићевом балету рекавши како је Охридска легенда један подухват на нивоу који може да постиди енглески балет.

Ако је у било каквим релацијама Христићева Легенда дочекала да буде упоређивана са једним од врхунаца музике Петра Чајковског (Успаваном лепотицом), као и са врхунцем руског царског балета - то значи много. Ако то упоређење чине Енглези - то је такође врло много.

Треба имати у виду да је Sleeping Beauty коју је трупа Ballets Russes Djagiljeva, у проширеном саставу и незамисливом сјају извела у Лондону 1921. године, полазна тачка настанка британске балетске уметности, а да исто дело приказивано домаћим снагама 1939. и 1946. године, представља и дан данас извођачки пример за углед који је по руском узору поставио енглески Краљевски балет.

Охридска легенда је издржала и једно директније поређење и то са делом Игора Стравинског Ноје и потоп (Noah and the Fludd), када су се оба балета нашла на америчкој телевизији 1962. године (Looking at Television with Ann Barzell, The Dance Magazine, New York, Aug. 1962, Ауторка констатује да је Христићев балет јаснији, логичнији (more predictable) од Ноја, балета-ораторијума Стравинског).