недеља, 05. фебруар 2012.

Георгије (Ђорђе) Магарашевић

Прво издање Србског летописа
Георгије (Ђорђе) Магарашевић (10/22. септембар 1793, Срем, тада Хабзбуршка монархија—6/18. јануар 1830, Нови Сад) је био србски културни радник, историчар, књижевник, књижевни критичар, професор Гимназије у Новом Саду, покретач и први уредник часописа Сербска летопис који је касније назван Летопис сербски и који је временом постао часопис са најдужим континуитетом излажења у србској култури.

Похађао је Карловачку гимназију коју је завршио 1811. године, а затим је мање од годину дана студирао филозофију у Пешти. За професора Карловачке гимназије постављен је 1813. године. После скандала изазваног једном Магарашевићевом љубавном афером, а заузимањем епикопа бачког Гедеона Петровића, наставио је наставнички рад у Новосадској гимназији. На том месту остао је све до своје смрти 1830. године. Магарашевић је био човек велике радне енергије и списатељског дара, а највећи део свог невеликог опуса посветио је историјским темама, мада његов рад има више популизаторски него историографски значај. На основу релевантних историографских дела написао је Историју најновији прикљученија (1823) где је дао приказ најзначајнијих европских политичких догађаја од 1809. до 1821. године. Године 1822. издао је, не наводећи изворник, једно Наполеоново мемоарско дело. Популарно писана Кратка всемирна историја (1831) издата је тек након Магарашевићеве смрти. Бавио се и издавањем историјских извора али у тој делатности није оставио знатнијег трага.

Образован у класичарској школи Магарашевић се у књижевном погледу није задржао на класицизму већ је ширио круг својих сазнања па је био упознат са књижевношћу немачког и руског предромантизма под чијим утицајима је стварао. У оштрој књижевној полемици између Вука Караџића и Милована Видаковића Магарашевић се није директно укључио већ је преводима из књижевно теоријских дела хтео да укаже на позитиван значај књижевне критике у развоју књижевности и на високе критеријуме књижевног стварања које су по његовом мишљењу требали да прихвате и србски књижевници. Иако Магарашевићев опус није обиман он је покретањем часописа Србска летопис (1825) оставио велики траг у развоју србске културе. Часопис је покренуо са намером да прати дешавања у словенској и србској књижевности. Како би се помогло издавање Летописа основана је Матица србска почетком 1826. године. Иако је ово сужило Магарашевићеве уредничке компетенције његов уреднички програм је све до краја његовог живота и уредништва у великој мери обележио Летопис. Под утицајем сентименталистичке путописне књижевности Мaгарашевић је написао Писма Филосерба објављена у Летопису 1828. и 1829. године што се сматра за његово најзначајније оригинално дело.

Летопис Матице србске

Новије издање Летописа
Матице србске
Летопис Матице србске је књижевни часопис који у читавом свету најдуже, а без већих прекида излази још од 1824. године. Делује необично и чудесно податак да је такву тековину створила управо србска култура, тако често изложена прекидима развојних континуитета. Покренут у Новом Саду под називом Сербска летопис, а штампан у Будиму, овај часопис је, по замисли његовог покретача Георгија Магарашевића, постао централно место на којем су излагани резултати србског књижевног и научног стваралаштва. Уз то, Летопис се систематски бавио сазнањима која у средиште пажње стављају језик, књижевност, историју, религију, фолклор и културу не само србског народа него и целог словенског света, „от Адријатског до Леденог, и от Балтиског до Црног мора”.

Потешкоће у организацији читавог посла подстакле су Магарашевића да се посаветује са пештанским трговцима и интелектуалцима, који су закључили да решење треба потражити у оснивању културне установе која би не само бринула о часопису него и развила знатно шири програм рада. У склопу тога рада одмах се кренуло са издавачком делатношћу, будући да су оснивачи сматрали да је њихов основни задатак „да се Књиге Србске рукописне на свет издају и распрострањавају, и то сад и отсад без престанка за свагда“. Тако су, на самом почетку Матичине делатности, објављене књиге Милована Видаковића, Јована Стерије Поповића, Доситеја Обрадовића, Лукијана Мушицког, Јована Суботића и др.

За све време свога трајања Летопис је, понешто мењајући име (Новиј сербскиј летопис, од 1837; Сербскиј летопис од 1842; Србскиј летопис, од 1855; Србски летопис, од 1865; Српски летопис, од 1867; Летопис Матице српске, 1873), био и остао централни србски часопис који, понешто конзервативан, настоји да окупи проверене вредности србске књижевности, науке и културе. Своју мисију Летопис Матице србске је остваривао са променљивим, али несумњивим успехом. Прекиди у раду су настајали само у времену великих историјских догађаја када није било елементарних услова за културни рад: у периоду снажних настојања угарске администрације да угаси установу 1835–1836, у време револуционарне 1848. године, као и током Првог и Другог светског рата. Часопис су уређивали значајни културни посленици. 

                Матица србска