Тамновање калуђера Василија

Док је прва четничка поплава најјача прелазила преко заборављених села, препрека и планина, за њу је само из далека слушао по затворима Василије Трбић. Водили су га од једног до другог, до трећег.

    

Војвода Василије Трбић

Последње четовање њихово у Дримколу прекинула је зима. Његов друг и војвода Ђорђија Цветковић пустио је кућама младе сељаке које је около сакупио. Он је једини остао у планини голој и непријатељској. Туберколозан је био. сачекао је смрт, која је у пролеће 1905. дошла по њега, лежећи по пећинама.

    

Само су тројица задржали целу своју борбеност и пошли тешким, заобилазним путовањем преко Албаније за Србију: Трбић, Коста Косовац и Јован Божиновић из Журча у Демир-Хисару.

ххх

Постали су Арнаути, Коста Косовац је говорио добро шиптарски, обријали су главе, обукли тесна, бела одела. Револвере су замотали у широке црвене појасе.

    

До Миридита их је довео дунђерин Јован из Нереза, а после до Белог и Црног Дрима пратила су их два Арнаутина, поштена и никад издајице.

    

На скели су били сами, без вође и до Скадра.

    

По живим скадарским улицама лутали су сасвим усамљени и забринути. Док су у малој кафани крај језера вечерали пржене рибе и сарме, Трбић се расположио. Пили су добро црно вино. Због успомена на Св. Пантелејмона на Атосу и руске калуђере учинио му се руски конзул у Скадру једини пријатељ. Сутра су пошли сва тројица да потраже Лобачева. Пред његовим секретаром били су искрени. Испричали су све шта је било и шта желе: пасоше за Црну Гору.

    

По том су дуго чекали у предсобљу.

    

Одузели су им револвере пријатељски да не би конзулу чинили неприлике.

    

Опет су дуго чекали већ разочарани.

    

Чули су кораке. Много их је долазило. Гаваз је увео полицијског комесара и жандарме. Лобачев их је предао властима.

    

У затвору је почело саслушавање. Прво са Трбићем, јер се он у конзулату хвалио да је србски војвода.

    

Био је рамазан. Дању су их остављали мирне. Када је оџа запалио кандила на минару и кад се чуло: Алах егбер, почела су дуга испитивања.

    

О себи је испричао да је новинар из Београда, да је аустријски поданик, да је сам путовао до Скадра и да је први пут у конзулату видео другу двојицу. Пасош је изгубио на путу. Мучили су и њега и његове другове. Косовац и Божиновић нису никога познавали. Они су печалбари.

    

Једног дана се опет Трбић нашао на улици. Стража га је пратила до скадарског валије.

    

Освежен лармом и свежим ваздухом пркосно је пролазио поред осветљених малих дућана у којима се продавао сир и маслине.

    

Љеш

Валија га је дочекао љубазно, турски. Понудио га је као госта. Држао му је дугачак говор о заведеним младићима, о сили отоманског царства, о великој милости и поклонима, о опроштају и смрти.

    

Трбић је одговорио да је миран човек, да га нису васпитали за бунтовника и да не може да призна оно што није учинио.

    

Валија љут повикао му је да се погледа у огледало и говорио му о новим мукама које ће га још више изменити него ове које су дошле за шест дана.

    

Муке што му је валија обећао издржао је и када је поново код њега улазио у собу нашао је једног Јеврејина. Дочекао га је као познаника. Знао је да је продавао бозу по Београду, да је из околине Дебра и видео је када је прешао границу са четом.

   

Трбића је лажни познаник обрадовао. Нису знали ко је.

    

„Ти си безобразан лажов“.

    

Лажно сведочанство Турци су искористили као разлог за даље заточење. Повели су их у Битољ. Дебар је подпадао под битољски вилајет.

    

У хладно рамазанско јутро 1. децембра, када су тамничари завршавали суфур (јутарњи ручак за време рамазана), одјекивали су по калдрми авлијској окови. Чуле су се копите.

   

У пари из коњских ноздрва корачала су три четника, погурена, руку увезаних гвожђем усред петнаест заптија.

    

Преноћили су у Љешу. Пред мрак дошао је у затвор кајмакам. Стар, пун човечности, очи своје задржао је на Трбићу. Нудио му је спасење. Разговарали су грчки. Кајмакам је био Арнаутин родом из Корче.

    

У све је сумњао Трбић па и у речи старога чиновника.

    

Пошто је одбио спасење, кајмакам му је понудио у зору пред полазак савет: да с пута не скреће, ни за корак да се не одвоји од пратиоца официра. То би личило на бегство и Турци би их побили.

    

Хтео је свакако нешто да учини за њега.

    

Ово је Трбић примио.

    

Елбасан

Раскаљаном, подводном стазом тешко су корачали. Шуме мокрих, прљавих врба дизале су се из разливених вода. Изнурени, отежали блатом, прешли су пред ноћ на спалву Маћу и заноћили у текији недалеко од реке. Сутра дан око подне уведени су у тирански затвор.

    

Сагореван тропском грозницом, Трбић је сухих усница понављао само једну реч:

    

„Ећим, ећим...“.

    

Пред ноћ са повећаном ватром та је реч одјекивала тако снажно по тамници, да су морали довести војног ећима. Наредио је кинин и дуг одмор. Нису га оставили на миру ни на дрвеним клупама. После тешке ноћи, чим су заптије свршиле суфур, повели су их за Елбасан.

    

Корачао је помућених очију скоро без свести. Тежак дан је почињао.

    

Пред ханом испод дивљих, каменитих падина Мале Крабе зауставили су се коњаници. Окупило се педесет наоружаних Арнаута, беспослених уз рамазан, као и у остале дане. Питали су заптије кога спроводе.

    

Три комитлара који су на сам Бајрам хтели да баце бомбу у велику скадарску џамију, те да побију правоверне, говорили су војници огорчени због кише, дугог путовања и корана који по рамазанском дану није дозвољавао да се пије и пуши.

    

И Арнаути су због рамазана били гладни и бесни. Камењем су засули тројицу робова окованих гвожђем. Официр видећи војнике крваве под камењем викнуо је на заптије да их заштите.

    

Прљавим крпама везали су им разбијене главе и потерали даље пред собом уз планину.

   

Тог вечера у Елбасан довукла су се три човека претучена, преморена, прегладна, премучена.

    

Бајрам им је донео одмор и залечење. Нико није имао три дана времена да их даље води, да их мучи, да их испитује. Јело се, пушило и светковало. Ране су се затвориле, мишићи и ноге одмориле. Трбићу је пала грозница.

    

Битољ

Брзо су прошла три дана Бајрама. Опет су ишли, клецали, носили гвожђе, ударце и поруге. Четири дана су корачали до Ресна. Лежали су у хладном, влажном затвору и слушали непрекидни жубор потока који је испод тамнице пролазио.

    

Звекет гвожђа и пад воде, ове две песме пратиле су их стално.

    

Везан као дивља звер гвозденом ажом око врата Трбић се није мицао. Синџир је ишао од његовог врата све до апсанџијине собе.

    

У последњу станицу свога претешког пута у Битољ сигли су идуће вече. На крају своје снаге саслушани су још један пут. Трбић је одведен у болницу. Његова два друга су пуштена.

    

Болница је прекинула за два месеца његова бескрајна лутања кроз турске тамнице.

---

Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 163