У једном углу Париза за својим столом окупљала
се свако вече група младих официра. Поручници Јосиф Костић, Велибор Требињац,
Јоца Мирчић, Јован Наумовић. Говорили су увек о четништву. Занесен и загрејан
једне новембарске вечери 1904. Наумовић је изненадио другове одлуком да и он
одлази у комите.
У
децембру је сакупио чету студената и бивших подофицира, који су војску
напустили. Личанин Милош Свилар, студирао је у Бечу права. Прекинуо је и пошао
је са њиме.
 |
| Бацета Рујанац |
Код
Балкана су другови приредили банкет Наумовићу који је добио шест месеци
одсуства за Берлин. У зору испратили су га до воза који је полазио за Врање.
Замо
га је чета чекала. Са њима је пошао и потпоручник Душан Секулић који је на свој
начин дао оставку.
Опет
преко Буштрања. Испратио га је Бацета. Војвода Ванђел Скопљанац са Јованом
Грковићем-Гапоном дочекао је Наумовића који је већ у Врању крштен комитским
именом Иван Осоговски.
У
ноћној снежној бури прешли су границу.
На
грудима носио је писмо. Руком га је често тражио и осећао под притиском пет
печата Централног Одбора.
ххх
Једанаест чета састало се у Дубочици на завејаном Козјаку. У мало
планинско село дошло је 180 комита да чују поруку из Србије. Био је са њима и
големиот Илија Пчињски.
У
ниској соби под црним гредама ручале су војводе. Огромни комади овчетине
стајали су још пред њима. Ово су месо златом платили. Србске комите су хлеб на
дар примале.
 |
| Дубочица |
Жвакали су са бескрајним задовољством и уживањем.
Са
рукама масним откопчао је Иван Осоговски шумадијски грудњак. Сви су погледали
на велико писмо са пет црвених знакова.
„Је
ли у реду?“
Показао га је свима. Крст и мач на печатима били су недирнути.
„То
је порука из Божје куће.“ (божја кућа је у комитској шифри значила Србију).
Калуђер Гапон, секретар мале чете, читао је
наређење одбора о реорганизацији чета и подели реона. Овче Поље је добило за
војводе Осоговског и чича Павла Младеновића.
Нове
овчепољске војводе силазиле су низ планину. Угледали су на падини малу поворку
која је долазила у сусрет.
У
црној мантији, гологлав, везан ишао је усред сељака, који су викали, поп
Димитрије из Дренка. Прешао је егзархистима и његов се утицај осећао у
једанаест села.
Сељаци су тражили смрт за издају.
Стари војвода Павле мало је ценио живот. Живео је и сувише дуго у борби,
издајама и прејакој македонској мржњи.
Осоговски – Јован Наумовић – пун поуздања и хуманитарности младеначке,
зауставио је огорченост осмехом ведрим и речима убедљивим.
„Чичко Павле, да поклониш живот попу за срећу свога сина Јаћима. Србин
је, наша је крв, слави Светог Николу као и ја“.
Победио је и мржњу и попову заблуду.
Свештеник се вратио у Дренак и свих једанаест села, под његовим речима,
после овог искушења, одбацили су за свагда утицај егзархије.
„Убав ко икона, а зборува ко светац“, говорили су они за Наумовића.
 |
| Овче Поље |
Преко Овчег Поља јурио је као огроман ледени талас суви зимски ветар. По
малим изгубљеним селима скривали су се четници већ 20 дана. Са њима је био и
млади Петко Илић, одбегао од Бугара из ропства, сапутник старог несретног Наца
Велешанца.
И
ако је био леп као икона и добар као светац, цело то време Наумовић-Осоговски
није видео младу жену. Сада су их упознали. Нису пљачкали, нису силовали.
Сељаци су пустили слободно девојке.
ххх
Изненађена
при прелазу Пчиње од турске војске, коју је водио аустријски реформни официр,
чича Павлова и Наумовићева чета склонила се у Кучкарево. Веровали су да им је
снег и ветар траг избрисао-
Крај
велике ватре склоњени у чађавој и јединој одаји, која је била и сама кућа,
четници су прилегли, ћутали и пушили. Из угла узнемирене животиње јаком
светлошћу гледале су их великим, љубопитљивим очима. Гледало их је исто тако и
шесторо узбуђене деце. Њихова мајка Јелена у другом углу месила је погачу.
Сељак је доносио мокро грање.
Њихов тежал и дубок сан прекинуло је хладно свитање и стражар. Војска се
појавила пред селом. Обилазили су около опрезно и трагали.
Стари
Павле Младеновић знао је одмах шта треба радити. Неко од сељака морао је да
пође пред војнике да их проведе кроз село.
Ћутали су сакупљени сељаци. Сигурна смрт је била водити Турке на заседу.
Огрнула се, метла крчаг на раме и изашла на сеоски пут Јелена. Журила је
на отворено поље. Само суве гране и неколико гавранова прекидали су широку
белину пред њеним очима. Није се ни окренула. Код залеђене чесме срела је
војнике. Ниједан збуњени поглед није изашао из њених очију. Поздравила је
понизно и пријатељски. Пристала је да их проведе кроз село. Њена безгранична
мирноћа убедила је официра, који је чету водио. Прошли су уверени да је село
празно.
ххх
Разболео се Иван Осоговски-Наумовић, ненавикнут на влажна лежишта и
хладна, на тврду проју, осушену и устајалу. До границе га је одвео Гапон на
магарцу. Чету је оставио старом Павлу из Јачињца.
Кратко четовање официра „лепог као икона“, препуног љубави према човеку, било је завршено.
