 |
| Бацета Рујанац |
У четничком Београду осећала се једна снажна
рука. Снажна рука Аксентија Бацетовића-Бацете Рујанца.
Риђ као
Саватије, са малом брадом, тајанствен, са гласом и очима пророка и секташа,
Бацета је фанатично водио сада покрет четнички.
Његова
прошлост, била је једна велика драматична авантура.
Био је
сељак из Криве Ријеке ужичке, у Београду је учио реалку, у Москви постао
јункер. После Зајечарске буне као официрски приправник вратио се у Србију да
ступи у војску. Његово ужичко порекло начинило га је сумњивим. Краљ Милан мрзео
је проту Милана Ђурића и мислио је да је сваки Ужичанин бунтовник и непријатељ
династије. Бацета је морао да оде из земље. Александар Батенбергм кнез Бугарске и Шарк Румели валиси (гувернер
Источне Румелије).
Примио
га је одмах. Био је руски ђак.
Рат 1885.
избрисао је код њега сва сећања на неправду и прогонство. Када му нису хтели да
уваже оставку на службу он је отпочео да шаље тајно извештаје о бугарским
војним припремама преко Бадемлића посланика у Софији да би бар тако помогао
Србији. Потписивао их је само Рујанац. Именом које је тада по манастиру Рујну
узео.
Упућен
као командир чете вратио се из рата са седам војника. Стављен је под суд за
издају. Оптужили су га да је своје људе намерно излагао да буде што више жртава.
Најтежа оптужба је била његово порекло. Војни суд осудио га је на смрт.
У Букурешту
су заседали тада делегати за мир и србски изасланици ставили су услов да Бацета
не сме бити погубљен. Помилован је на 101 годину робије и одведен у Црну
Џамију, претворену у тамницу.
Очајно
је данима, недељама гледао кроз дебелу решетку у један исти мали комад неба
преко кога су прелетали гаврани, облаци и кише.
Једнога
дана добио је Бацета друга у ћелији, Црногорца, коме је као и њему читав живот
требао да буде затворен том решетком. Да би накнадили трошкове око исхране дали
су им повесму да од ње плету опанке. Са њоме су они себи изаткали слободу. Сваког
дана су одвајали неприметно мали део повесме и прели од ње конопац. Сваког дана
су расле њихове наде и уже. Годину дана је трајао посао стрпљив и упоран. Дужина
плетенице могла је већ да састави земљу са другим спратом на коме је била
њихова ћелија.
Срби
настањени у Бугарској, који су се после рата опет вратили у Софију, слали су
Бацети храну и писма скривена у хлебу. Јављали су да му припремају бегство. Рудничанин
Драгић послао му је у хлебу челичне тестере.
Стругали
су гвожђе по читаве ноћи, слушајући кораке стражара који су се удаљавали по
празном ходнику. Њихова ћелија лежала је
високо изнад софијских кровова.
У ноћи
10. маја 1887. године употребили су остатак свога напора. Скинули су окове,
ишчупали већ престругану решетку и по чворовима
везаног конопца спустили су у широко, камено двориште. При скоку са
трећег највишег зида око Црне Џамије, у слободу, Бацета је угануо ногу.
Када
је устао видео је друга Црногорца где бежи у супротном правцу, али је његов
полет пуцањ пресекао. Самртнички јаук завршио је кратки лет у слободу.
Рамајући
бежао је Бацета сам ка Рили у срце земље. Потере су га тражиле узалудно дуж
границе. Сачекао је да буде заборављен, да се врати у Србију. Окружном начелнику
рекао је да се зове Бацета, да је побегао из софијске Црне Џамије и да у
Београду знају за њега.
За власти
је био непознат и сумњив. У одговор је стигао:
„Непознат,
сумњив.“
Опет
нерасположење према њему, опет тежак живот. Тек тада је разумео да у Београду
знају само Рујанца. Позвао се на посланика Бадемлића. Други одговор уредио је
његов опстанак. Управник Београда Риста Бадемлић, брат дипломатин, послао је
телеграм:
„Патриота
над патриотама.“
И кад
је стигао у Београд дочекао је он, вечито сумњив: као Ужичанин, као Србин, као
Бугарин, да га приме са одушевљењем. Остварио се његов сан младости. Постао је
србски официр. Али не задуго. Почеле су сплетке. Опет су га сумњичили да је
антидинастичар, да је за Карађорђевића. Морао је да изађе из војске.
Милутин
Степановић благајник Министарства Иностраних Дела узео га је као дијурнисту код
себе. Са националном пропагандом спојио је свој немир револуционара. Увек по
другим именом и са туђим пасошем пролазио је кроз Стару Србију, Босну,
Далмацију, Војводину, Боку и Хрватску. Свуда је тражио основу за устанак и
људи. Свој рад крио је од владе, од власти, од другова, од свију сем од
Степановића и два три пријатеља.
1896. са Ђоком Симићем, Степановићем, Костом Тимотијевићем и Манојлом
Мрвићем покренуо је Ускок, лист националан и бунтован као и његов рад.
Словен,
није се мирио са аустријским пријатељством. Ужичанин и руски ђак тражио је
заверу против Хабзбурга и против Обреновића.
У октобру
1897. цариградски посланик Владан Ђорђевић позван је у Београд да да реакциони
удар. Нови председник владе одмах је растурио уредништво Ускока.
Кад је
обилазио Министарство Спољних Послова нашао је Бацету:
„А
шта ћеш ти ту?“
Револуционар,
немирни националиста требао је да изгуби службу као и други. Тада се за њега
заузео Бадемлић говорећи о великим заслугама Рујанчевим.
Владан
Ђорђевић се умирио:
„Онда
нека остане. Али оног Бацету треба најурити.“ После Ивандањског атентата Бацета
је опет био међу сумњивима али је овог пута Бадемлић спасао Рујанца.
У пролеће
1902. закуцао је дописник Петерсбуршких Вједомости Рус Јуркијевић на врата собе
хотел Национала у којој је становао Бацета са другом Мрвићем. Њихов сусед био
је агент београдске полиције. Он је први открио да су Бацета и Рујанац једно
исто лице. Анонимна пријавао код полиције јављала је да ће Бацета бацити бомбу
у владарев дом. Јуркијевић је добио нарочиту награду.
Бадемлић је по трећи пут заштитио свога јунака из Црне Џамије.
Место
затвора добио је пасош за Манџурију. Мрвића су протерали у Санџак. После два
месеца у Ваљеву, Мрвић је седео за кафанским столом и беспослен гледао у празну
улицу.
Видео
је од једном на леђима једног пролазника вежену рубашку и на глави
полуцилиндар.
Нагло
је скочио и просуо кафу пред собом.
Тако
се облачио само његов друг Бацета.
Појурио
је за угао са стегнутим грудима од радости.
Били
су обоје интернирани у Ваљеву. Аустријанци су пребацили натраг преко границе
Бацету, а кнез Никола је протерао Мрвића који се из Санџака склонио у Црну
Гору.
29.
мај вратио је Бацету у Београд, на старо место у благајну код Степановића. Његов
пријатељ Мрвић постао је полицијски комесар на граници у Ристовцу.
Али и
сада је Бацета, револуционар и завереник, морао да крије свој рад од власти. Он
је оживљавао, подстицао, јачао четничку акцију. Прикупљао је људе, стварао
чете, прелазио границу. Само га је Степановић могао заштитити да не изгуби
место у министарству у које није ни долазио.
Он и
Гођевац образовали су у августу 1904. чету Алексе Коменовића, Херцеговца. Допратио
их је до Буштрања и чекао са пријатељима из Врања у летњој ноћи док на каменим
падинама преко границе није ишчезла и последња погурена сенка четничка.
