 |
| Стојан Донски |
У ноћи 15. априла две запаљене бомбе под
возом, који је долазећи из Цариграда улазио у солунску станицу, објавиле су
почетак. Био је уторак, кога Турци сматрају даном несреће.
Сутра дан, пре подне, експлодирао је казан
на лађи Гвадалкивир, својини француског друштва Месажери Маритим у солунском
пристаништу. Пламен је избио више катарки и неколико тренутака касније са
зажареног огњишта на сред воде густ дим обавио је цео залив. Сирене су тужно
пиштале, ознојени лађари уносили су сву снагу у весла да стигну што пре са
чамцима натовареним пумпама, а свет жељан јаких сцена стајао је дуж кејова,
гледајући како испод пламена и дима измичу барке пуне преплашених путника и
онесвешћених жена.
Катастрофа брода била је за свет на кеју
само један необичан, занимљив призор.
Пред мрак пожар је угушен, дима је нестало,
и место елегантног белог брода над површином морском провидном у вечерњем миру
штрчао је црни сагорели гвоздени костур.
Улице су биле пуне света узнемиреног,
радозналог и брбљивог. Око 8 часова одјекнула је код Отоманке Банке трећа
најстрашнија експлозија.
У башти код Алхамбре било је препуно.
У вреви гласова један гост је бикао
келнера:
Ена бира (једно пиво)
Амесос (Одмах), узвикнуо је
келнер и потрчао.
У том тренутку је нешто прелетело преко
столова и пало крај келнерових ногу.
Сенуо је пламен и у диму и треску разлетело
се и келнерово тело усред разбијених чаша и јаука рањених гостију.
Паника је обузела све. Настао је потпуно
мрак у целом Солуну и само су севање и грмљавина бомби држале целу варош у
страху све до 1 часа после поноћи.
Пожар је почео да избија из кућа запаљених
експлозијама. Све чешће чула се пушчана пуцњава. Војници су пуцали за једним
фијакером који је јурио као полудео кроз варош и из њега је један човек крвав
бацао на све стране бомбе.
Људи су бежали да се склоне у најближе
капије, које су журно биле закључаване. У мраку се чула само пуцњава, урлици и
јаукање.
Арнаути и софте отпочели су у вардарском
крају покољ Хришћана светећи се за пале жртве.
Војска је опколила цео кварт око Отоманске
Банке, која је горела сва испрскана и порушена експлозијом. Директор Латеиф,
блед и дрхтећи од страха, причао је како се спасао скочивши кроз прозор горњег
спрата, кроз који је прво бацио своју децу, коју су ухватили у рибарске мреже.
Војници су ископавали из рушевина леш
богатог трговца Тримплера, који је пролазио поред банке у тренутку ексоплозије
и нашао смрт под зидом који је на њега пао.
У кегел клубу у хотелу Коломбо, који је био
до Отоманске Банке, исеченим чаршавима превијали су рањенике од бомбе која је
ту била пала.
Пуна немира и страха била је та ноћ у
Солуну. Кундацима су разваљивана врата и људи у кошуљама одвођени у затвор.
Војници су опсели целе квартове и вршили претресе и хапшења.
Знало се да су атентати били дело комитета.
У казану лађе Гвадалкивир нађени су комади од бомби и утврђено је да их је
бацио Јоргаћ Милев, бугарски свршени матурант укрцан на тој лађи, која је
требала да пође за Варну.
У 1 час по подне 17. априла одјекнуле су
нове експлозије, па одмах су затим затраштале пушке. Трговци још пуни страха,
који су тек били отворили своје дућане, пуштали су брзо капке преко ћепенака.
Чаршија се затварала, а људи су бежали са улица.
Пуцњава се отпочела опет у близини
Отоманске Банке. У једној споредној улици одмах ту био је стан једне Талијанке
која је издавала намештене собе. Више од годину дана становаo је код ње Журдан Жорж-Јордан
Ђорђевић, Србин, како је он сам тврдио, али који је увек говорио само француски
или турски.
Талијанки је било мило мушко лице Журдана
Жоржа под фесом, који је стално носио, али он на њу није обраћао никакву пажњу.
Живео је затворен у својој соби, у коју су скоро сваке ноћи долазили неки
тајанствени млади људи, скривајући у сенци своја лица.
Увече на дан атентата на банку вратио се
Журдан без феса, сав узбуђен и узрујан кући. Зној му се сливао са лица, а
његово дисање било је испрекидано и брзо. Затворио се у собу из које је сутра
дан, рано у зору, преодеве, први пут са сламаним шеширом на глави, изашао,
ужурбан и пун брига. Залупао је газдарици на врата и док се она заводљиво
смешкала на њега, он јој је брзо рекао да ако дође какав младић нека га чека у
соби.
Страшне догађаје те ноћи и узнемирен и
чудан изглед Журдана Жоржа газдарица је у својој простој лукавости довела у
везу. Кад је видела да је већ замакао за углом, ушла је у његову собу и хтела
да прегледа његов велики сандук закључан катанцем. Није успела да га помери с
места. Талијанка је решила да своју сумњу саопшти полицији.
У подне се Журдан вратио кући, у којој га
је већ чекао младић чијој се посети надао. Нешто касније друга два млада човека
су отишла у његову собу. 30 војника дотле невидљивих од једном су опколили
кућу.
Турски официр са револвером у руци ушао је
први и Талијанка, дрхтећи од страха, показала му врата Журданове собе. Залупао
је и позвао да отворе.
Чекај, био је одсечан одговор из
собе.
Чуо је како лупа гвожђе, ужурбане кораке,
нервозно пригушено шапутање, осетио је дим запаљене хартије.
Официр је позвао војнике да развале врата.
Али она се у том тренутку отворила сама. Четири човека са револверима и бомбама
у рукама јурнула су из собе на доксат и почели одатле да бацају бомбе. Војници
су потрчали за њима пуцајући. Један од младића скочио је у двориште, али видећи
да војници јуре к њему испалио је себи метак у груди. Журдан, рањен, пошто је
бацио бомбе, разнео је себи револверским метком мозак.
Друга двојица комита побегли су на кров и
заклањајући се иза димњака бранили су се последњим бомбама. Са безброј рана
њихова мртва тела склизнула су низ црепове и пала на руке турским војницима.
Имали су их сву четворицу, али мртве.
Из крвавих хартија које су нашли у џепу
убијеног Јордана видели су да је он био Бугарски официр. У његовој соби су биле
израђиване бомбе.
Док су десетине војника упадале у куће и
хапсиле сумњиве и омрзнуте хришћане, муслиманске гомиле су их убијале. По
џамијама се договарали Турци где ће се вршити покољи.
Кола пуна босоногих лешева, покривених само
сламом, брзо су пролазила улицама и возила за хришћанско гробље.
Масе, фанатичне, жељне убистава, трчале су
улицама уз вику, тражећи смрт хришћана.
Гувернер Солуна, Фехми-паша, јурио је на
фијакеру окружен коњаницима и пред сваком гомилом држао је мирољубиве говоре,
позивајући их да оставе Султану и суду да они изрекну казну неверницима.
У јутро 18. априла близу железничке станице
ухватили су жандарми једног младића за којим је амалин носио необично тежак
куфер. Кад су полицајци обазриво отворили ковчег, видели су да је пун бомби.
Ухапшени младић био је Велешанин из богате
србске породице Богдановић, који је пришао егзархистима и постао члан комитета.
Признао је одмах да је он један од оних који су извршили атентат на Отоманску
Банку. И тек је он открио тајну.
Преко пута саме банке била је мала пиљарница.
Одмах иза радње силазило се у подрум, кога су комите изабрале за улазак у
тунел, који су хтели да ископају испод банке.
На пола године пре атентата приљарницу је
узео у закуп један члан комитета, који се записао као Марко Стојанов, пиљар.
Одмах се отпочело са копањем тунела. Земља је у почетку бацана у суседне
подруме које нико није употребљавао. Један стари канал који је пролазио испод
улице искоришћен је и проширен. Тунел су подупирали гредама и облагали даскама.
У дворишту је била столарница у којој су израђивали дрвенарију.
У тунелу су наизменице радила два човека.
Један је копао земљу, а други ју је извлачио кантама. Кад су попунили све
околне подруме, земљу су сипали у џакове и кесе, ичланови комитета који су
долазили као купци, носили су је у фишецима место воћа. Стојанову је дућан увек добро радио.
Тунел је ишао испред хотела Коломбо, затим испод Отоманске Банке и
настављао се ка турској пошти. Требао је да прође испод целог кврата где су још
биле Митиленска и Солунска Банка и аустријска пошта, али се десило непшто што
им је тај план покварило. Хотел Коломбо хтео је да очисти своје канале и
отпочео је копање улице и то баш изнад тунела. Завереници који су више својих
глава чули ударе пијука, испод којих се ронила земља у тунел, уплашени да их не
открију решили су да баце у ваздух Отоманску Банку 16. априла у 8 часова у
вече, и да у то доба изврше на све стране атентате како би привукли пажњу
Европе на себе.
На
три места стављен је динамит у тунел и везан фитиљима за подрум. Тачно у 8
часова увече фитиљи су запаљени. Журно се радило и површно. Само је један
запалио најмању количину динамита под самом банком. Да је експлодирала главна
мина од 4 килограма динамита читава би улица пред банком и хотелом отишла у
ваздух. За време атентата организација је пресекла цев од гасног осветљења да
би забуна била већа.
Полиција је у тунелу, који је полазио из подрума пиљарнице, сем динамита
који није упалио нашла је постеље комита-радника, њихове ствари и остатке јела.
Тога
дана појавили су се прво димови на видику, а нешто касније јасно се виделе
силуете два аустријска ратна брода која су улаз у солунску луку.
Ирадом је било проглашено за Солун ванредно стање и образован је војни
суд под председништвом генерала Едиб-паше.
Хапшења
су била непрекидна. Затворених је било на стотине и њих су водили све у Бејаз
Кулу у којој су раније били затворени бунтовници кумановски. Ту је био доведен
и Никола Јаћимовић, богати трговац у Солуну, родом из Велеса, сродник
најбогатије србске куће у Скопљу, браће Јовановића, од којих је Тому убио
комитет. Јаћимовић је био пришао егзархистима и исто као и Богдановић радио са
комитетом. Сутра дан по хапшењу у зору нашли су стражари његов леш сав
размрскан крај подножја куле. Затворени чланови комитета удавили су га преко
ноћи, бојећи се да их као Србин не ода и бацили га кроз прозор.
Два
дана после атентата у тесној улици близу Зејтинлика један пијани турски официр
срео је младића са малом плавом, риђом рашчупаном брадом, чије су очи немирно
на све стране гледале.
-
Дур
(стој), викнуо је официр на њега. Младић је стао.
-
Ђаур
си?
-
Јесам.
Потерао га је пред собом псујући и претећи како ће они све невернике
поклати.
Падало је вече. Улица је била потпуно чиста. Чуло се само далеко урлање
паса. Дошли су до једног угла, када се младић, чији је покрет руке пијани
официр није спазио, од једном окренуо. У руци му је био нож. Другом руком
зграбио је за гушу официра коме је у тренутку могућност блиске смрти одједном
збрисала пијанство, али који није имао кад да учини ни мањи покрет. Ударац је
био тако силан да је нож изашао на леђа и заковао леш за капију, пред којом се
све ово једном вртоглавом брзином одиграло.
 |
| Војвода Василије Трбић |
Његова велика авантура била је почела.
