Планина Козјак била главно упориште
Још 1903. године,
официри Петар Пешић и Војислав Танкосић, као житарски трговци, путовали
су по Македонији ради рекогносцирања (упознавања) терена и повезивања
са тамошњим Србима и њиховим правцима. Посебно значајан био је Танкосићев рад. Он је, током 1904. шпартајући
на релацији Врање - Скопље - Прилеп - Битољ - Пореч, отварао канале за
пренос оружја и муниције и тако олакшавао рад србских чета. Такође, придобио је већи број официра и подофицира да ступе у четнике. Он је, како је то написао Станислав Краков, "ширио око себе пламен четништва". Најстарији међу официрима - четницима био је Борислав Паштровић из 25. класе, а најмлађи су били Омиљ Глишић и Никола Брзаковић - обојица из 39. класе Ниже школе Војне академије.
Подофицира је у редовима четника било више од официра. Они су, лакше добијали одсуства ради одласка на терен. Неки од њих су постали војводе и дали велики допринос четништву, као нпр: Коста Миловановић - Пећанац, Владимир Ковачевић, Глигорије Ристић - Скопљанче, Риста Поповић - Беранац, Радивоје Илић, Милан Ђокић, Маринко Поповић и др Ђокић и Алексић су убрзо стекли официрске чинове и као такви заступали шефа горског штаба Западног Повардарја.
Западно Повардарје
 |
| Планина Козјак |
Крајем априла 1905. капетан Сретен Рајковић је формирао горски штаб у Западном Повардарју. За седиште је одабрао Пореч из два разлога:
а)
у њему није било колских путева, па је транспорт веће тежине обављан на
магарцима и брдским коњићима, због чега је турска војска у њега нерадо
улазила и
б) од 40 поречких села, само је Локвица била бугарашка; зато су Пореч и бугарске чете избегавале.
Шефови
горског штаба у Источном Повардарју били су: Илија Јовановић, Аксентије
Бацетовић, Војислав Танкосић, Војин Поповић, Мијајло Ристић, Алимпије
Марјановић - Овчепољски, Александар Благојевић - Кочански и Светозар
Ранковић.
У
Западном Повардарју шефови су били: Сретен Рајковић, Панта
Радосављевић, Павле Блажарић, Душан Димитријевић - Брђанин, Сава
Петковић - Грмија, Маринко Алексић, Никола Јанковић - Косовски и
поручник Недељковић - Расински.
Шеф горског штаба обавезно је одређивао заступника који је у његовом одсуству преузимао сва права и обавезе шефа.
Војводе је постављао Централни одбор на основу препорука шефа горског штаба и надлежног теренског одбора. Најзначајније
особине које је војвода морао да има биле су популарност и поштовање
међу четницима, добро познавање повереног му рејона (људи, прилике,
топографија), сналажљивост, храброст и издржљивост. Војводе
се према професији могу поделити у пет условних група: официри,
подофицири, учитељи, сељаци и остали (занатлије, студенти, чиновници
итд).
Официри су, најчешће, добијали чету, а с њом и звање војводе. Сви шефови горских штабова истовремено су постојали и војводе.
Међу
подофицирима највећи углед међу четницима, а истовремено највеће
оспоравање од Извршног одбора и шефа Џервинца, уживао је Ђорђе
Скопљанче. Он је у Акцији био од 1904. до 1911. када се разболео и умро у нишкој болници. У
његовој чети били су официри: Богдан Хајнц-војвода Богдан Југовић,
Бранивој Јовановић - војвода Брана Славишки и поручник Душан Путниковић.
 |
| Војвода Јован Бабунски |
Међу
сељацима - војводама у Источном Повардарју истицао се Петко Илић -
Нагорички, подједнако уважаван од шефова горског штаба, Србске и
Извршног одбора. Велики
углед имали су: Чича - Павле Младеновић - Јачински, Спаса Павловић -
Гарда, Тодор Крстић - Алгуњски и Крста Ковачевић - Трговишки. У Западном Повардарју најистакнутији је био Глигор Соколовић. Веома успешни били су: Тренко Рујановић, Стеван Недић, Јосиф Јовановић - Прилепац и Цене Марковић - Љуботенски.
Међу осталим професијама најугледнија личност био је латовски самарџија, оличење поречког отпора, Мицко Крстић - Павловски. Такође интересантан је и контроверзни раскалуђер Василије Трбић - Велешки, некада претерано уздизан, а затим потпуно оспораван. Студенти Душан Димитријевић и Љубомир Јездић - Развигора важили су за успешне војводе. Посебно занимљив био је војвода Дејан Поповић, у цивилу инж. Драгомир
Јекић, који је, ради одласка у четнике, напустио универзитетску
каријеру асистента хемије на Филозофском факултету у Београду и посао
директора фабрике шибица.
О понашању на терену свих непосредних учесника Акције писане су тзв. кондуит-листе.О
четницима њу је водио њихов војвода, за војводе је био надлежан шеф
горског штаба, који је процењиван од надлежног теренског одбора. Све
кондуит - листе слате су Извршном одбору, који их је прослеђивао
Централном, од кога их је преузимала Врховна управа (формирана при
Министарству иностраних дела).
