среда, 27. март 2013.

Први Горски штабови

Планина Козјак била главно упориште

Још 1903. године, официри Петар Пешић и Војислав Танкосић, као житарски трговци, путовали су по Македонији ради рекогносцирања (упознавања) терена и повезивања са тамошњим Србима и њиховим правцима. Посебно значајан био је Танкосићев рад. Он је, током 1904. шпартајући на релацији Врање - Скопље - Прилеп - Битољ - Пореч, отварао канале за пренос оружја и муниције и тако олакшавао рад србских чета. Такође, придобио је већи број официра и подофицира да ступе у четнике. Он је, како је то написао Станислав Краков, "ширио око себе пламен четништва". Најстарији међу официрима - четницима био је Борислав Паштровић из 25. класе, а најмлађи су били Омиљ Глишић и Никола Брзаковић - обојица из 39. класе Ниже школе Војне академије.

Подофицира је у редовима четника било више од официра. Они су, лакше добијали одсуства ради одласка на терен. Неки од њих су постали војводе и дали велики допринос четништву, као нпр: Коста Миловановић - Пећанац, Владимир Ковачевић, Глигорије Ристић - Скопљанче, Риста Поповић - Беранац, Радивоје Илић, Милан Ђокић, Маринко Поповић и др Ђокић и Алексић су убрзо стекли официрске чинове и као такви заступали шефа горског штаба Западног Повардарја.

Западно Повардарје

Планина Козјак
Први горски штаб успостављен је у Источном Повардарју на шумовитом Козјаку. Ова планина је, све време трајања четничке акције, обезбеђивала релативну безбедност србским четама, пошто су турска војска и бугарске чете избегавале да њоме пролазе.

Крајем априла 1905. капетан Сретен Рајковић је формирао горски штаб у Западном Повардарју. За седиште је одабрао Пореч из два разлога:

а) у њему није било колских путева, па је транспорт веће тежине обављан на магарцима и брдским коњићима, због чега је турска војска у њега нерадо улазила и
б) од 40 поречких села, само је Локвица била бугарашка; зато су Пореч и бугарске чете избегавале.

Шефови горског штаба у Источном Повардарју били су: Илија Јовановић, Аксентије Бацетовић, Војислав Танкосић, Војин Поповић, Мијајло Ристић, Алимпије Марјановић - Овчепољски, Александар Благојевић - Кочански и Светозар Ранковић.

У Западном Повардарју шефови су били: Сретен Рајковић, Панта Радосављевић, Павле Блажарић, Душан Димитријевић - Брђанин, Сава Петковић - Грмија, Маринко Алексић, Никола Јанковић - Косовски и поручник Недељковић - Расински.

Шеф горског штаба обавезно је одређивао заступника који је у његовом одсуству преузимао сва права и обавезе шефа.

Војводе је постављао Централни одбор на основу препорука шефа горског штаба и надлежног теренског одбора. Најзначајније особине које је војвода морао да има биле су популарност и поштовање међу четницима, добро познавање повереног му рејона (људи, прилике, топографија), сналажљивост, храброст и издржљивост. Војводе се према професији могу поделити у пет условних група: официри, подофицири, учитељи, сељаци и остали (занатлије, студенти, чиновници итд).

Официри су, најчешће, добијали чету, а с њом и звање војводе. Сви шефови горских штабова истовремено су постојали и војводе.

Међу подофицирима највећи углед међу четницима, а истовремено највеће оспоравање од Извршног одбора и шефа Џервинца, уживао је Ђорђе Скопљанче. Он је у Акцији био од 1904. до 1911. када се разболео и умро у нишкој болници. У његовој чети били су официри: Богдан Хајнц-војвода Богдан Југовић, Бранивој Јовановић - војвода Брана Славишки и поручник Душан Путниковић.

Војвода Јован Бабунски
Учитељи - војводе били су: Јован Довезенски, Јован Бабунски, Раде Радивојевић - Душан Вардарски, Лазар Кујунџић - Клемпа и Доксим Михаиловић - Дебарац. Међу њима истицао се Јован Бабунски, најуспешнији војвода Србске четничке акције. Он је најдуже био на терену, учествовао у највише борби и увек побеђивао.

Међу сељацима - војводама у Источном Повардарју истицао се Петко Илић - Нагорички, подједнако уважаван од шефова горског штаба, Србске и Извршног одбора. Велики углед имали су: Чича - Павле Младеновић - Јачински, Спаса Павловић - Гарда, Тодор Крстић - Алгуњски и Крста Ковачевић - Трговишки. У Западном Повардарју најистакнутији је био Глигор Соколовић. Веома успешни били су: Тренко Рујановић, Стеван Недић, Јосиф Јовановић - Прилепац и Цене Марковић - Љуботенски.

Међу осталим професијама најугледнија личност био је латовски самарџија, оличење поречког отпора, Мицко Крстић - Павловски. Такође интересантан је и контроверзни раскалуђер Василије Трбић - Велешки, некада претерано уздизан, а затим потпуно оспораван. Студенти Душан Димитријевић и Љубомир Јездић - Развигора важили су за успешне војводе. Посебно занимљив био је војвода Дејан Поповић, у цивилу инж. Драгомир Јекић, који је, ради одласка у четнике, напустио универзитетску каријеру асистента хемије на Филозофском факултету у Београду и посао директора фабрике шибица.

О понашању на терену свих непосредних учесника Акције писане су тзв. кондуит-листе.О четницима њу је водио њихов војвода, за војводе је био надлежан шеф горског штаба, који је процењиван од надлежног теренског одбора. Све кондуит - листе слате су Извршном одбору, који их је прослеђивао Централном, од кога их је преузимала Врховна управа (формирана при Министарству иностраних дела). 


Извор: Глас јавности, 03.03.2003., страна: 14