Турска војска Хамди-паше ликвидирала чету четника у селу Четирци код Куманова
Почетком 1904. године, Централни одбор започео је припремање чете предвиђене за Пореч. За војводу је именован Анђелко Алексић (родом из Мидинаца код Гостивара), његов заменик је постао Ђорђе Цветковић из Лешка код Тетова, а за путовођа је одређен Василије Трбић.
Чета је имала 23 човека. Међутим, неспоразуми су је потресали од самог почетка. Најпре је Ђорђе Цветковић, који се прославио убиством турског насилника Ћор-Заима, одбио да крене јер није добио брзометку бр. 1, коју је раније носио. Неспоразум је изглађен, али је за неколико дана одложио прелазак чете. Она је, 22. маја ујутру, прешла границу код Буштрања, али је уследио нови сукоб. Анђелко и Ђорђе се нису сложили са Трбићем о даљем кретању.
Херојска борба
 |
| Војвода Анђелко Алексић |
Више пута су бомбама приморавали Турке да одступе шуњајући се низ стрмине Шупљег Камена, истовремено их десеткујући. На крају једино је преостао војвода Анђелко. Турски командант, пруски ђак, Хамди-паша, наредио је да га ухвате живог, како би преко њега оптужио званичну Србију. Разбивши празну пушку и револвер о камен, Анђелко је бацио међу Турке девет преосталих бомби. Оставши без ичега, сам међу погинулим друговима, грчевито је стезао каму. Турци су лагано и са страхом прилазили. На позив да се преда, Анђелко је узвикнуо:
"Овако се србски комита предава", а затим зарио каму себи у грло.
Тако се, према Станиславу Кракову, окончала погибија србских четника.
Хамди-паша је на врху Шупљег Камена нашао само тела 24 србска јунака и њихово поломљено оружје. Победа над србском четом плаћена је са 180 мртвих и рањених Турака. Међу мртвима била су и два официра.
Организовање првих србских чета на терену
 |
| Војвода Мицко Крстић |
Сукоб се одиграо 5. октобра 1904. године код Слатине у Поречу. Бугарска чета се одмарала у једној јарузи после сукоба са турском војском код Мовнатца (на улазу у Пореч). Четрдесет србских четника нечујно их је опколило и, изненадним препадом, разбило скоро пет пута бројнијег непријатеља. Том приликом убијени су бугарски војвода Ђурчин и четворица бугарских четника, већи број је рањен, а остали су се разбежали. Међу рањенима био је Грујев, кога је Мицко заробио.
По наређењу Николе Пашића, министра иностраних дела, Грујев је ослобођен. Он је испраћен до села Солње близу Скопља, а из Скопља је отпутовао за Софију.
Крајем 1904. војвода Мицко, на коме је тамновање оставило видног трага, оболелих ногу, физички оронуо и у годинама кад се тешко подносе напори четовања (имао је око 60 година), прешао је у Крагујевац, где је живео о трошку Србског комитета.
Акција код Охрида
У кумановском и кратовском крају, осокољени примерима Мила Левковића из Рудара и попа Димитрија - Дице Трајковића, који су се сами оружано супротставили и одбили бугарске насилнике, стварају се прве србске чете. Њих су организовали чича-Павле Младеновић-Крајисевић из села Јачинце и учитељ из Рудара Јован Станојковић, родом из Довезенаца, који је ускоро постати војвода Довезенски.
Довезенски се показао као способан организатор и пропагатор. Захваљујући њему, србској организацији су приступили, заједно са својим четама, војводе из Илинданског устанка Крста Ковачевић, Ванђел Скопљанче и Милан Штипљанче.
Током августа, војводе Ђорђе Цветковић-Дримколски и Глигор Соколовић продрли су се својим четама у Охридски Дримкол, односно Прилепско поље и ту започеле рад на организовању србског становништва.
Аутор: Владимир Илић
