понедељак, 09. јануар 2012.

Војвода Глигор Соколовић


Војвода Глигор Соколовић
Глигор се родио око 1870. године у селу Небрегову у породици Сокола Ламевића. Прославио се још као сасвим млад момак када је убио обесног турчина из Прилепа Али-Агу. Тај Али-Ага је био надстојник имања Авди-Паше, који је држао села око Бабуне и био је зулумћар каквог тешко да је знала цела Маћедонија. Од њега је пропиштао читав Пореч. Причало се да су по селима престале свадбе, јер је Али-Ага свуда прву ноћ себи захтевао. Када је сакупљао порез, узимао је колико му се свидело и није се држао никаквог закона. Знао је да шиба сељаке што гибаница није довољно маслом заливена. Наређивао је сељацима да кољу овце, само да би му лојем прочистили зарђалу пушчану цев. Народ није имао ко да заштити. Војвода Мицко Крстић је чамио у казамату, а других србских чета још није било. Сељаци пет села (Степанци, Присат, Смиловце, Никодим, Крстац) су се потајно договарали да убију зулумћара, али нико се није усуђивао да се прихвати задатка. Тада се јавио човек из шестог села спреман да то обави. Био је то Глигор из Небрегова. Иако је мало ко веровао да ће овај момак да учини оно чега нико није смео да се прихвати, поверили су му посао. А у Поречу је било старих хајдука који су четовали под војводом Мицком. Глигор до тада није имао никаквог четничког искуства.
Глигор са још једним другом, неким Талетом Шејтаном, изађе на пут на Бабуну и у једном усеку постави заседу: Тале се попне на највише дрво да осматра друм, а Глигор се намести иза једне стене. Када је Тале угледао харачлије одмах је јавио Глигору. Он га је упутио на други крај усека, да припуца тек када чује његову мартинку. А он је у мартинку ставио само један метак. Знао је да ако не погоди, да је све пропало. Само мртав ага може да збуни пратњу, жив ће зачас организовати потеру, а онда ће горети Пореч. Када је угледао Турке, Глигор је притегао мартинку и пажљиво нанишанио њиховог главешину који је јахао на атици у средини свите. Пуцањ се проломио Бабуном и усмртио највећег прилепског силника. Али-Ага се стропоштао на земљу, а атица се поплашила, завриштала и побегла у поље. У исто време је Тале припуцао са другог краја, тако да су турци помислили да су упали у заседу целе чете. Одмах су се окренули и побегли према Прилепу, не стигавши да покупе свог мртвог господара. У град је прва стигла атица и јурећи без јахача кроз прилепске улице објавила смрт Али-Агину. У Прилепу је настала узбуна, а војска из касарне је кренула у потеру. Глигор и Тале Шејтан су имали времена да сакрију пушке у шупљој букви на Бабуни и врате се у село као да се ништа није догодило. Заптије су стигле у Небрегово и вршиле претрес по кућама. Када су упали у кућу Сокола, Глигоровог оца, сам Глигор их је мирно дочекао. Нигде оружја, нигде крвавих трагова, ништа сумњиво. А Сокол је псовао на сва уста хајдуке од којих мирни људи не могу да прођу царским друмом. Али поречка села су славила смрт зулумћара. А Али-Агин убица, Глигор Соколовић, постао је славан. Сељаци су са поносом изговарали његово име. Иако се о томе само шапутало, било је јасно да ће то да стигне до турака у Прилепу. Зато Глигор одлучи да се одметне у шуму. Било је то у лето 1895.
 
Глигор је у шупљој букви нашао мартинку и сакупио још неколико другова. Били су то Ђорђе Палаш из Присата, Риста Тодоровић из Дреновца и Коце из Оморана. Та чета је, иако малобројна, била страх и трепет за турке у том крају. Глигорови четници су се кретали Бабуном и одатле вршили препаде. Кад су једном беглиџије зашле по селима и трлима да распишу порез на стоку, дочекала их је Глигорова чета. Беглиџије су дошле на једно трло и затражиле од чобанина да виде и преброје овце. Чобанин им је рекао да нема стадо, да су овце полипсале од куге. Турчин у то није поверовао, сјахао је са коња и завирио у колибу да се увери да чобанин не лаже. Како је отворио врата, тако је одјекнуо пуцањ и сравнио га са земљом. Остале беглиџије, остављајући мртвог вођу, дале су се у бекство да спасу главу. У колиби је био Глигор са својим четницима.

Турци из Прилепа који су од харача живели, будући да нити су орали нити копали, организују на Бабуни велику потеру да ликвидирају Глигора. Глигор је морао да бежи из краја, али је свој бег обележавао мртвим турцима. Тако је убио четири бега и још два трговца. Пред потерама се пребацивао у Бугарску, где је Комитет покушао да га заврбује за свој рад. Али Глигор Соколовић се осећао Србином и то није крио. Једно време је четовао у Солунском вилајету по Пирин планини, друговао са грчким четницима (андартима), носећи као и они опанке са великим кићанкама. Када су бугари организовали и извели Илинденски устанак, Глигор није пристао са њима и није учествовао у буни. Али турци су веровали да он сигурно учествује у побуни и желећи да му се освете,пресретну му и убију оца Сокола,мртвом му одсеку уши и нос,показујући хришћанима у Прилепу како пролазе непријатељи Султана.Кад то дочује,Глигор,који се налазио у Бугарској,сакупи чету и крене да се освети.Дошао је само до Вардара,који је био војском поседнут.Разбијене чете су бежале ка Бугарској.Морао је и Глигор да одтупи. По једном човеку послао је писмо браћи: "Ја појдо да вратим крв, али аскера много беше на Вардару". Бугарима није одговарао никакав самостални одред мимо њихових и зато су га комите пресреле код села Ђувешева и покушале да га разоружају. Развије се борба у којој Глигор буде рањен у главу, али успе да пребегне у Србију. Наум Марковић, Јордан Северковић, Коце Мргушка, Илија Мочко, Јосиф из Беле Цркве и Илија Јовановић нису напустили свог војводу. Изнурени, подеране обуће, одела замазаног блатом, зарасли у дуге браде, јавили су се србским граничарима код села Буштрања. Довели су их у Врање где су оставили оружје и јавили се одбору. Капетан Ж. Рафајловић је пребацио поречког војводу у Београд да залечи рану, али ту буде ухапшен као бунџија и одметник од турске власти. Тек на заузимање доктора Милорада Гођевца, Глигора пусте из затвора, а доктор му залечи рану и пошаље у Стару Богословију где су се скупљали четници. Ту је војвода Глигор Соколовић образовао чету од око педесет четника и одвео је у Пореч, на Бабуну. То је била наша најјача чета у Маћедонији. Војвода Глигор је са војводом Јованом Бабунским контролисао са највишег врха Бабуне, Мукоса, читаву Пелагонију. У годинама које су следиле, Глигор је као лудо храбар и неустрашив био ударна песница четничког покрета. Учествовао је у скоро свим великим борбама: у мају 1905. на Орешким ливадама заједно са Бабунским и Тренком Рујановићем разбио већу комитску чету. Исте године са Бабунским, сукобио се са здруженим комитским четама војвода Константинова, Сугарова и Дачева на Мукосу и разбио их. Затим борба на Мовнатцу када је са Бабунским и Тренком Рујановићем напао комитску чету Ивана Наумова Алабакова и избацио из строја око 40 комита, а остали су се разбежали. Па чувена борба са турцима у селу Бајловац 1906. и победа србских чета. После низа пораза у борбама против четника, ВМРО је покушала да појединачним атентатима уздрма србске позиције. Тако су у Прилепу убијена четворица угледних Срба. Одговор је био жесток, чете Глигора, Јована Бабунског, Василија Трбића и Јована Долгача су за само два дана ликвидирале 27 угледних бугара тога краја.

Када је 1908. године изведена Младотурска револуција и када је реформистичка струја која је дошла на власт објавила Хуријет(слободу) за све потлачене хришћане, донесена је амнестија и за све одметнике од турске власти. По претходном договору престала је и србска и бугарска и грчка четничка акција. Тако су по упутству из Београда, које је четничким вођама пренео конзул Балугџић, све четничке војводе имале да се предају Шефкет Паши у Скопљу. Главне четничке војводе, Глигор Соколовић, Јован Бабунски, Тодор Крстић Алгуњски, Коста Пећанац, Цене Марковић, Ђорђе Скопљанче, Јован Долгач, Михаило Јосифовић, Јован Довезенски, Тренко Рујановић, Коце Дреновски, Петко Илић Нагорички, Риста Старачки, Стеван Недић Ћела, Јован Божиновић и други, сиђу у Скопље и симболично се предају турцима. Једино је ово одбио војвода Василије Трбић, али на снажан притисак званичне Србије која је хтела да поправи односе са Турском, пристане и он, али се преда лично вођи Младотурске револуције Енвер-Беју у Солуну. На овом путу су га пратили војводе Глигор, Бабунски, Пећанац и мања група одабраних четника. Путовали су сасвим слободно, а србски народ их је дочекивао свуда са великим одушевљењем, али су се и нове младотурске власти односиле према њима са дужним поштовањем. Нарочито је било тријумфално појављивање у Прилепу. После овог путовања, маћедонски прваци су се разишли свако на своју страну. Глигор Соколовић је отишао у Београд, где му је породица живела. Међутим на наваљивање патриотских ("патриотских") кругова, који би да из Београда чувају србство у Маћедонији, одлучи у лето 1910. да се врати у Јужну Србију, у своје родно Небрегово. У Азоту је остао војвода Васил(Трбић), који није хтео да се сели у Србију. Крајем јула Глигор стигне у Прилеп, где буде лепо и пријатељски дочекан од својих рођака. Ту се састане са Василом и договоре се да се сутрадан нађу у Небрегову, ради разраде плана за заједничку акцију. Тада су се последњи пут видели. Сутрадан Глигор крене са два своја четника у Небрегово. Стигну до чесме на Манастирској ливади. То је била чесма са три луле и неколико камених корита, где су сељаци и путници напајали стоку. Изнад чесме се налазио чувени Царев кладенац, чије име је забележио још Цар Душан у својој повељи када је даривао имање манастиру Трескавцу. Поред чесме су седела два човека и пушила. Када су четници напојили коње, крену путем поред те двојице, Глигор је јахао напред а за њим два четника. Прошавши поред те двојице, Глигор им је у пролазу назвао Бога и наставио даље. Они су му одговорили, али чим је он окренуо леђа припуцали су на њега. Оба метка су погодила Глигора. Глигор је на крилу носио ловачку пушку, а за појасом руски наган. Како није био смртно погођен, хтео је да скочи са коња, али се заплео ногама у конопац од седла. За то време његови четници не ураде ништа! Први, неки Стеван, плашећи се за свој живот и не покуша да извади револвер и заштити војводу, а други, неки Милан Базерко, једноставно побегне ка Прилепу. То је дало могућност једном од атентатора да приђе Глигору и испали му пет метака у главу. После убиства су атентатори узели Глигорово оружје и мирно се удаљили са места злочина. Убице си били турци, један је био матрапаз из Прилепа, а други познати разбојник из оближњег села. На вест о убиству, први је протествовао војвода Васил код власти у Прилепу, а затим и званична Србија преко својих дипломата. Турци су се бранили причом да иза убиства стоји бугарска организација и да су, наводно, бугари потплатили убице (један од убица је био близак пријатељ комитског војводе Петра Ацева). На овоме сва истрага и остане. Тако се завршио живот србског војводе две године пре ослобођења Јужне Србије, дела за које се Глигор годинама неуморно борио. А колико је Глигор био познат и цењен у целом србству, говори и то што су све србске новине обавестиле о његовој смрти, а у београдској "Политици" од 1.августа 1910. испод наслова на првој страници "Смрт војводе Глигора" између осталог је записано:

"Глигор је мртав!

Мучки је убијен Глигор, који није био само заштита србских мученика у Маћедонији, него мерило правде и поштења и за све друге, који су га можда и мрзели, али увек поштовали, који се нису бојали његовог гнева, већ једино своје неправде и својих злочина...
Мртав је Глигор од којег је поштење живот добијало, у којега је правда очи упирала, а сва сиротиња, без изузетка вере и народности, гледала заштитника свог...
 
Нема више Глигора који је као старозаветни мудрац и неумитни судија, припитан за мишљење и суд, чак и од непријатељских вођа, када је у њиховим међусобним размирицама до крви долазило...
 
Глигор је био мач правде дивљима и обеснима, вера пониженим и увређеним, нада поробљеним и потлаченим, љубав свих оних који су били жудни братске љубави, искрене сапатње, братске слоге и сваког напретка..."
 
Следећих 15 дана "Политика" је у сваком броју објављивала вести око истраге овог злочина, пишући још о Глигоровом животу и борби, извештавајући око помена у Црквама за покој војводине душе, а изашла је и слика са једне манифестације у Београду, Глигору у част, где су маћедонци на укрштеним пушкама носили велику Глигорову слику, а испред велике поворке је ишао некадашњи шеф Горског штаба мајор Михаило Ристић Џервинац са обореном пушком.
 
По Глигоровој жељи, његов син Антоније се у Београду школовао за официра. Уочи Балканског рата, пријави се у четнике у одред војводе Алгуњског и у априлу 1912. надомак прешевског села Рајчевац погине у борби са Турцима.
 
А када је почео Балкански рат и када је србска војска ослобађајући Стару Србију дошла до Прилепа, као њена претходница наступио је четнички одред војводе Вука, коме су се одмах придружили сви локални одреди под командом војводе Васила са око 1000 четника. Ноћ уочи борбе са турцима на Бабуни, ови здружени четнички одреди су ноћивали у селу Небрегову. У Глигоровој кући и помоћним просторијама је ноћивало око сто четника и тако пред одлучујући бој, симболично одало почаст и показали да нису заборавили великог србског четничког војводу.


Извор: Погледи.рс