уторак, 04. децембар 2012.

Иван Степанович Јастребов

Иван Степанович Јастребов (рус. Иван Степанович Ястребов; Громушка, 8. фебруар 1839 — Солун, 20. јануар 1894) је био руски дипломата, историчар, етнограф и археолог; био је конзул у Скадру, Призрену, Јањини и Солуну. У Призрену је службовао у периоду 1870—76. и 1879—86. године.

Биографија 

Иван Степанович Јастребов
Школовао се у Астрахану, који је био привредни и културни центар. Преко њега се одвија веза према средњој Азији где се меша европски и азијски утицај. Касније је Иван учио Духовну академију у Казању где је стекао солидно знање класичних језика. Уписом на Одељење за изучавање источних језика при Министарству спољних послова у Петровграду, одлучио се да се посвети дипломатском позиву Царске Русије. 1. јануара 1866. године постављен је за дипломатског чиновника у Руском посланству у Цариграду, у рангу вежбаоника. После годину дана у Цариграду Јастребов je постављен 1. јануара 1867. године за секретара и преводиоца у Руском конзулату у Скадру. У Призрену Јастребов постаје вицеконзул и ради од 1. априла 1870. године до 18. августа 1874. године. У том међувремену повремено је замењивао руског конзула у Скадру. 5. августа 1874. године премештен je у Скадар за конзула. После једне године боравка у Скадру Јастребов je постао члан Андријашеве конзулске комисије 17. августа 1875. за Херцеговину, па све до повратка у Призрен за руског конзула 1. јула 1879. где je био сведок ратних сукоба који су наишли као последица интересних сфера између Русије и Аустроугарске. Јастребов je 1879. године дошао у Призрен, а из Призрена je дошао за Јањину 6. септембра 1880. године а вратио се у Призрен 20. фебруара 1881. године, и остао je у Призрену све до марта 1886. године. Марта 1886. године Јастребов je премештен из Призрена за генералног Руског конзула у Солуну.

У његовим радовима има података из србске и македонске прошлости; доказивао је да су Македонски Словени у ствари Срби. У свим тим радовима налази се богата етнографска грађа. Радови: Подаци за историју србске цркве, Обичаји и песме турских Срба, Стара Србија и Албанија и др.

Као руски Конзул путовао је по угроженим местима на Косову и Метохији и био је сведок страдања србског народа. Поред тога спасавао је отете девојке, бранио Призренску богословију са револвером у руци, спашавао је људе пред руљом итд.

Од Србије je одликован Орденом Таковског крста III реда, Орденом св. Саве II и I реда, Знаком Црвеног крста и Медаљом Друштва св. Саве. Црна Гора одликовала je Јастребова Орденом за независност Црне Горе II и I реда.

Ивану Степановичу Јастребову посвећен је роман „Руски конзул“ србског писца Вука Драшковића. У роману су изнесене чињенице и подаци који се односе на живот и дело овог дипломате, који је у великој мери задужио србски народ.

Сведок србског страдања

Нико није боље и изворније представио значај сопствене цркве и епископа за опстанак народа од Јастребова: „Деца су њихова многе године остајала некрштена, сами они нису слушали службу Божју у селу, јер ниједан поп није хтео к њима долазити, али су славу држали, ломили колач, и при урвинама цркве причешћивали се овим колачем заливајући га вином… Док је Јанићије (митрополит призренски, Србин) био жив, није се могло казати да се хришћанство угасило, али смрћу Јанићија нестаде и међу Брођанима хришћанства; они се истурче, а неки се преселе у Призрен.“

Пролазио је тамо куда Србин није могао да прође и написао о ономе што је он последњи видео, јер је много од тога нестало. Дуг је списак несрећа које сналазе Србе, а Јастребов о томе сведочи. Често је у покушају да помогне лично интервенисао и излагао се опасности. Спасавао је отете девојке, бранио Призренску богословију са револвером у рукама и њену библиотеку заштитио цедуљом на којој је писало: „У име руског цара забрањујем улазак“. Личним залагањем спасао је живот и познатом професору Богословије Петру Костићу: „Узевши под покровитељство од руље муслимана учитеља Костића о коме сам вас обавестио и тако спасао неминовне смрти… Али под притиском овдашњих комунара, који су претили да ће пре или после убити Костића, мутасериф је онда решио да га одавде удаљи у Битољ… Руља је покушавала силом да продре у конзулат; само захваљујући неустрашивости мојих каваза и њиховој опрезности под мојом личном присмотром и командом ствар је прошла без крвавог обрачуна испред улаза у конзлат и у њему“. Нажалост, његови извештаји сувише много личе на садашње време: „Реда нема никаквог, а о безбедности се не може ни говорити. Предвече, тојест. пред залазак сунца сви се хришћани скривају у својим прибежиштима; још се плаше терора који је овде царовао пуне три године. Разуздавши једном Арнауте, она (влада) не уме да их стави под своју руку и кад би то хтела…“


Извор: православнисрби.цом