Сутра дан, 29. априла, у вече, два вагона
трећа класе била су избачена чак код Управе Монопола. Завесе на њима биле су
спуштене. Двадесетак четника са капетаном Рафајловићем пролазећи обазриво поред
баре Венеције, ушли су неопажени у мрачна кола. Када су сви били укрцани,
вагоне су прикачили уз воз који је ишао те ноћи за Врање.
У
малој станици Прибој сишли су у јутру непримећени и продужили пешке кроз поља.
У вече стигли су на чифлук Рафајловићев
код Врања. У затвореној згради за раднике на чуфлуку, крај пута који је водио
од железничке станице за варош, смештени су ту да сачекају пролазак.
Читавог дана нису из зграде смели излазити. Од дуванског дима нису се
разликовала лица. Окупљени око Василија Трбића, слушали су песме о Краљевићу
Марку и смрти војводе Пријезде, које им је он из Вукових књига читао.
 |
| Живојин Рафајловић |
У
ноћи долазио је код њих капетан Рафајловић, вежбао их војнички са неколико
пушака које је на чифлуку имао, показивао им како се рукује са бомбама које је
Пера „Пепек“ излио, како се ноћу извиђа и привлачи неопажено да се препад
изврши. Искуство његовог госта Пушкарева тада им је користило.
Четници
су већ били спремни. Чекале су путовође из Турске.
Чете
су биле упућене за Пореч. Највећа препрека била је Вардар који су требали да
прегазе.
Седмога маја у вече дошла су два сељка вође на уговорено место на
граници. Целу ноћ су бдили и пазили са напрегнутом пажњом очекујући чете. Нико
се није појавио. У страху да их страже са турских караула не спазе, када је
почело да свиће, брзо су се вратили у своја села.
Због
пушке војводе Ђорђа закаснили су полазак.
Када
се требало кренути, одвео је капетан Рафајловић по ноћи четнике на железничку
станицу. На тавану код шефа станице Светислава било је скривено оружје.
Рафајловић је разделио пушке. Пружио је Ђорђу Цветковићу једну.
Ђорђе је загледао у пушку и није хтео да је прими.
„То
није моја брзометка бр.1.“
„Па
и ово је брзометка.“
„Да,
али није број 1.“ одговорио је тврдоглави Ђорђе. Са њом сам четовао и без ње не
идем.
Још
годину дана раније, пошто се прославио убиством Ћор Заимовим, дошао је Ђорђе са
другом Костом Мисајловићем – Мустаћином Тетовцем у Врање, да иду у свој крај и
да четују. Капетан Рафајловић дао им је прве нове брзометне пушке, које су тек
биле дошле, бр. 1 и бр. 2. Кад се у јесен 1903. Ђорђе вратио из четовања,
прешао је границу на Лисици и дошао у Лесковац. Од пододбора четничког узео је
новац за пут до Београда,а оставио им своју пушку на чување.
Видећи да Ђорђе неће да пође без брзометке бр. 1, за Рафајловић му је
дао писмо за пододбор и упутио га за Лесковац.
Ноћ
уговорена за састанак на ганици била је прошла.
По
подне 8. маја вратио се Ђорђе са пушком у Врање. Четници су већ били изашли у
близину границе и чекали скривени у шуми Дубрави код манастира Лепчинца. Са
њима је пошао и Милан Ђорђевић. Дечко од 18 година из Приштине, који је служио
код Рафајловића и чистио четничко оружје. После дугих молби и плакања
Рафајловић га је морао пустити да пође и он са четом.
Ђорђа је дочекао у Врању само војвода Анђелко. Пошто је одиграо последњи
пут билијар код Касине, касно у ноћ пошли су заједно четама.
То
вече и капетан Рафајловић са мајором Крстом Смиљанићем и капетаном Добром
Павловићем изашао је код села Буштрања, од кога је пола кућа било на србском а
пола на турском земљишту, да их испрате.
Била
је поноћ између 8. и 9. маја када су војводе са четама стигле на границу. Са
њима је био и Василије Трбић, који је требао да их проведе преко земљишта њему
тако добро познатог.
И
ако их је Рафајловић саветовао да одмах прелазе, да не би били примећени са
турских караула, војводе се ипак решише да остану до идућег вечера.
Скрили су се на дну велике јаруге да се спреме и одморе за велике
напоре. Обучени једни у црно шумадијско, други у бело поречко одело, сви са
украшеним реденицима преко груди, са тарчугама пуним бомби и муниције, лежали
су замотани у сукнене кабанице, тихо разговарали, пушили и дремали усред
растуреног оружја. Довршавали су своју последњу ноћ која им је била сигурна и
спокојна, пред новим животом за који су сви гласали.
Шума
зелена, весела, пролетња дала им је и сувише поуздања. Војвода Анђелко и Ђорђе
нису хтели да приме савете Трбићеве. Говорио им је да треба ићи на Козјак.
После дана проведеног у планини сишли би ноћу у Довезенице и преко Живоња и
Дивља спустили би се у Вардар- у летњим данима могао се прегазити код утока
Пчиње.
Војводама жељним брзог успеха изгледало је и ово сувише обазриво. Смели
и нагли, уверени у своју снагу, одлучили су да се најкраћим путем спусте у
кумановску равницу и да избију у село Четирице.
Трбић их је увече напустио уверен да иду у сигурну смрт.
Ноћ
је била тиха и топла. Чете су изашле поново код села Буштрања. Утопљене у тами
биле су пред њима бедне колибе, скривајући у себи радости и трагедије, незнане
од света.
Ни
једне светлости није било у селу.
На
самом гребену су крстине. Иза њих на неколико десетина корака дизала се турска
караула у тамни окружена каменим зидовима. Капетан Рафајловић пузајући
потрбушке, изашао је на било. Привукао се једној крстини и загледао у караулу.
Све је било мирно. Већ се хтео вратити када му се учинило да се нешто креће.
Остао је тражећи узалудно погледом кроз ноћ. Од једном се указао месец и на
грудобрану угледао је како светле цеви пет пушака.
„Заседа“ тргао се капетан и повлачећи се потрбушке, увек заклоњен
крстинама, сишао је натраг у јаругу. Са четницима је био Пера Петровић
председник општине и неколико сељака из Буштрања. Сви су били наоружани
пушкама. Наредио им је тихо да оду на километар-два са друге стране карауле и
да отпочну пушкарење.
Сељаци су похитали. Заклоњени јаругом четници су чекали са путовођама
браћом Марковић Недељком и Василијем из турског Буштрања. Рафајловић је лежао
опет за крстинама.
Прошло је скоро пола часа. Од једном са друге стране карауле зачуле су
се пушке и далеки узвици. Грудобрани који су изгледали пусти од једном су
оживели. Турски стражари који су дотле непомично лежали, за њима, поскакали су
и појурили у правцу одакле се пушкарење чуло. Истрчали су и други дотле
скривени у караули и одјурили за њима.
Тренутак за прелаз је дошао. Капетан Рафајловић је дао знак. Пушке су се
у даљини још чуле.
Са
двојицом својих старијих другова Рафајловић је дао знак. Пушке су се у даљини
још чуле.
 |
| Војвода Василије Трбић |
Још
пре него што су се кренуче чете послао је одбор из Боеграда у кумановска села
људе из тог краја, који су били вешти у упућени у рад. Трбић је отпочео
организовање Пчиње. После њега др Гођевац је послао Тодора Крстића хлебара и
комиту да иде код своје куће, да испита кретање бугарских чета и спрема што је
потребно пролаз наших четника.
На
Спасовдан дошао је Тодор у Алгуњу. Тамо су му живели мајка и сестра. Први пут
се сада враћао кући из које је још дете отушао стрицу ашчији у Прокупље. Нико
од сељака није га више познавао. Пробао је да живи и да ради као они. Чинили су
му се сада лепи они дана када је носио џакове у Варни и несио хлеб у Одеси.
Сваког тренутка опомињао је себе зашто је ту. Обазриво се распитивао,
пролазио, посматрао, слушао.
У
уторак 12. маја, када је Тодор копао кукуруз, викнула га је мајка.
„Сине, неко те чека.“
Оставио је замануту мотку. Пред кућом је нашао сељака.
„Ти
ли си Тоша?“
„Ја
сам.“
Погледао је обазриво у круг и пружио му згужвану хартију.
„Ево
ти писамце.“
Тодор је ушао у кућу и загледајући у невешта и нечитка слова видео да му
то пише војвода Анђелко. Јављао му је да је дошао у алгуњски забран и тражио да
Тошина мајка спреми што више хлебова, а он сам да дође на Старо Селиште.
Сељак који је писмо донео, Денко, био је из блиског села Пелинца. Са
њиме је пошао и Крстић на састанак. У ниском шибљу нашли су чету. Изљубили су
се, шапутали и ударали по рамену. Сазнао је да је чета ноћила на трли више
манастира Светог Оца Прохора где им је епитрол Недељко храну донео. На Козјаку
добили су још једног друга хајдука Китана из Пољанице у Топлица. Тодор им је
говорио о турским стражама и егзархијским кућама.
Пред
несретну чету није могао ни учитељ из Алгуње да изађе; истога дана били су
испити и муариф је у школи седео.
Скрштених ногу на једној торби Анђелко је напорно писао писма за проту
Ташка у Куманову да им спреми курира који ће их од Зебрњака водити.
„Нама је правац преко Зебрњака, па на Зелениково да ударимо на Ћуприју,“
говорио је Анђелко Тодору.
Крстић се вратио кући и увече донео је у торбама хлебове што их је
његова мајка умесила.
По
ноћи повео их је за Младо Нагоричанске ханове. Оставио их је да продуже сами за
Зебрњак, а он је наставио пут кроз ноћ. У зору стигао је у Куманово. Питао је
за кућу проте Ташка. Показали су му је гледајући за њиме радознало. Затекао је
проту за столом у сред групе сељака са којима је разговарао.
„Деда, ево вам писмо, чета вам шаље.“
Ташко се тргао, погледао сељаке око уплашено и бацио писмо у фијоку.
„Шта
ми, бре, причаш за чети? Ако извадим пиштољ нећеш више да се шалиш.“
„Дедо,
ако је за пиштољ имам га и ја,“ одговорио је Крстић, не разумевајући зашто се
прота наљутио.
Прота је скочио и изашао из собе. Сад се тек Тодор поплашио да га не
пријави Турцима и побегао из куће. У Куманову је имао брата по мајци Илију
Крстића фурунџију и сакрио се код њега.
Тргло га је свирање војничких труба. Неколико суварија пројурили су у
галопу. У касарнама су се војници журно спремали. Из чаршије су људи бежали
кућама. Дотрчао је и његов брат фурунџија.
„Батко Илија, шта је ово?“
„Чули
су за неке комите...“
Тодор је чекао пун страха не смејући да изађе на улицу.
Војници су излазили из вароши са оделом у нереду, ужурбани. Прошла су
два дуга часа кад се зачуле пушке из далека. Пуцњава је била све јача. Чуле су се
и бомбе. Водила се битка. У вароши су трговци узнемирени спуштали капке на
ћепенцима и склањали се у дворишта. Прошло је већ давно подне када су пушке
почеле да бивају све ређе и најзад се утишале.
Под
вече су се низами вратили. Умазани знојем и прашином, окрвављени, маршовали су
певајући турски и арапски. Срби су их слушали иза затворених прозора. Нису
разумели њихове песме, али су осећали. Војници су носили четничко оружје и капе
и 24 поломљене пушке.
Те
ноћи шкрипала су тешка воловска кола кроз пусте улице са рањеницима. Тридесет
кола пуних крви и јаука били су цена победе.
х
Док
је Тодор Крстић хитао сам за Куманово, двадесет и четири четника продужили су
свој пут ка Вардару. Ноћ је била тамна и тешка.
Застајали су, саплитали се о камење, клизели низ стрме падине али нису
лутали. Пред њима је корачао лако Анђел Бојковић из Ђермана, поносан и весео
што су њега за курира изабрали. Окретао се сваки час војводи који је за њиме
ишао. Повијени, блиски у мраку, пролазили су четници, једни за другим.
Спуштали су се уским стазама са каменитих врхова у долине плодне и
топле, слушали су целу ноћ зрикавце узнемирене и сретне – у сред зрелог жита,
чији их је мирис обвијао. У даљини су видели бедна села изгубљена у мраку, без
светлости, као несигурне визије. Једино су пркосно светлеле турске карауле по
бреговима.
Мучила их је тишина сечена оштрим лавежом паса. Нису ни говорили, ни
пушили, ни певали.
Застајали су крај потока и извора. Обилазили су поља житка да не бележе
свој траг кртим поломљеним биљкама.
После поноћи месечина је сијала на њиховом оружју. У зору пред њиховим
очима дизала се магла са Пчиње. Крај реке су угледали Арнауте са воловским
колима.
„Бар
да не квасимо опанци,“ досетио се Ђорђе Цветковић и повикао на Арнауте да на
леђима пренесу четнике на другу обалу.
Само
се један одупро. Стресао је главом:
„Јок
вала, ђаур...“
Нагао и плах један млади четник, коме су Арнаути породицу побили,
пушчаним метком даље му је реч пресекао.
Чета
је прешла преко реке пренесена на арнаутским леђима. У воловским колима дрхтећи
од страха и мржње лежао је дечко, син убијеног Арнаутина. Чим је и последњи
четник нестао за високим жбуњем на другој обали, дечко је искочио из кола и
појурио кроз поље. Шибан жељом за осветом, лак и брз, стигао је после два сата
без даха, сав мокар у Куманово.
Кајмакам је седео са Ђоком Дековићем, србским прваком, пушио, полако
говорио уз каву, кад су му довели арнаутског дечка свог упалаканог.
Казао је одмах, брзо, испрекидано, очајно да су му комите оца убиле.
Било их је више од двадесет.
Кајмакам је скочио и погледао Денковића:
„Јесу ли то ваши?“
„Аман, ефенди...“
Дечко им је казао место где су комите прешле и оца му убиле. Јурећи у
галопу суварије су од Пчиње пошле трагом поткованих опанака и дошле испод
Шупљег Камена.
 |
| Шупљи Камен на мапи Македоније |
Суварије су јурнуле на дете да им покаже где су прошле комите.
Разјарен дојурио је до њега чауш Елез и ударио га камџијом вичући да их
је морао видети кад су их дотле довели њихови трагови.
„Не
сум видео.“ Понављао је упорно кроз сузе и јаук, повијајући се под ударцима
камџија које су са свих страна на његова леђа и главу падале.
Јаук, вику и урлање прекинуо је одједном снажан глас:
„Не
тепајте дете, ево овде су комити.“
На
стени више коњаника појавио се Ђорђе Цветковић пркосан са пушком у рукама. Још
пре него што су суварије дограбиле оружје планула је пушка Ђорђева и чауш је,
са главом на ниже, тежак пао на земљу. Плотун који је са свих страна одјекнуо
оборио је још неколико коњаника. Поплашени, окрвављени коњи појурили су сами
кроз жита вукући за собом тела закачена за узенгије. Два три коњаника у лудом
трку нестала су у прашини бежећи ка Куманову.
Начињена је узбуна и војска је пошла на Шупљи Камен. Телеграфски је
затражена помоћ из Скопља.
Откривени у сред дана у равници заграђеној селима арнаутским и турским,
пред војском која је са свих страна долазила да их у свом све мање кругу
затвори, четници су одлучили да остану на шупљем камену. Он им је давао заклоне
и олакшавао голим падинама одбрану. У равници их је чекала смрт из заседа, без
славе и без откупа.
Рукама и ножевима правили су себи заклоне и чекали са пушком пребаченом
преко наслаганог камен. Поуздање их је испуњавало. Над њима је био дан сунчани,
летњи, а доле таласи зрелога жита слали су им са топлином мирис плодности. По
друмовима дизала се у вис прашина. Са свих страна облаци, прво мали, расли су и
приближавали се. Горди и смели нису помишљали на узмицање, иако им је још био
слободан пролаз преко пруге за Матејичку Планину.
Већ
су кроз њиве и кроз зелена поља промицали аскери у дугим стрељачким стројевима.
Ишли су напред загледајући са неповерењем у голи брег пред собом на коме се
ништа није кретало. Први редови почели су се пети уз клизаве падине покривене
сувом травом и камењем. Са пушком у руци војници из Мале Азије, изгорели од
сунца и изнурени носталгијом и маларијом ишли су тромо у сусрет комитама.
Пуст
и нем врх Шупљег Камена, кад су му се приближили, почео је као вулкан бацати на
њих смртоносне кугле, завијене у црни дим, после громке заповести:
„Бомбе!“
Узвици очајни, болни, јуначки, крик самртнички и последња песма из
жедног и храброг грла комите Манојла Анастасијевића-Бега: „Дафина, платно
белеше...“ мешали су се са треском барута, једноликим, страшним.
У
подне када је ваздух треперео од топлоте, турски налети су били све чешћи, а
горе је живот умирао. Пушке су биле ретке. У долини су из свих села са караула
стизали аскери и жандарми и помоћ која је дресином дошла из Скопља пресекла је
последњу одступницу комитама.
Један метак прекинуо је живот и песму комите Бега. По сувој трави
клизавој од крви јурио је војвода Анђелко између мртваца и самртника, ломио им
пушке и вадио из реденика последње метке.
Остало их је још седморо. Збијени један до другога, очајни и лудо храбри,
појавили су се на стени бели и усправни, и крајњим замахом бацили су последње
бомбе. Попадали су један преко другог покошени плотунима.
Наслоњен леђима о стену стајао је још само војвода Анђелко. Сам усред
лешева пушио је и чекао. Сужавао се прстен смрти око њега. Жудно је погледао
још једном широку топлу долину под собом, плаве далеке брегове иза којих је
била граница, спасење, живот слободан и небо ведро, жуто као житна поља око
Шупљег Камена.
На
поподневном сунцу крв је опоро мирисала. Од ње му је и бело поречко одело
потамнело. Крв његова, другарска, арнаутска и низамска.
Разбио
је о стену пушку и алтипалтак без метка, бескорисне.
Само
су осам бомби сакупљених из пустих тарачуга лежале као црни плодови пред њим.
Девету је држао у руци.
Хамди паша, пруски ђак, пријатељ грофа Паре, хтео је бар последњег четника живог да ухвати. Не
из милосрђа, већ да његово признање буде оптужба званичне Србије.
Наредио је напад без пуцања, бер убијања.
Анђелко је принео цигарету црној јабуци, коју је у широкој шаци стезао.
Девет пута се јуриш поновио. Девет пута су кроз дим, смрт и јауке бежали
војници низ падине стрме и клизаве.
Бимбаше и онбаше ударцима сабље по леђима и дивљом виком повеле су и
десети пут мале анадолске војнике, изнурене, избезумљене у напад.
Сребрни пламен, блистала је на сунцу кама у руци Анђелковој.
„Предавај се...“
Дигао је руку у вис. Знак предаје.
Усред радосне вике, док су преко стена пужали војници хитајући да
заслуже награду, пале су преко њих последње речи:
„Овако се србски комита предава“, громке из срца, пркосне и горде.
Рука
се грчевито тргла и тело се свило као спаљен цвет.
Када
су се најзад испели горе нашли су само лешеве двадесет и четири јунака,
поломљено оружје и мир.
 |
| Др Милорад Гођевац |
Задовољан што је чета Анђелкова пребачена, сигуран у успех, капетан
Рафајловић дошао је у Београд. Уморен од ноћног путовања легао је одмах да
спава кад је стигао у очеву кућу у улици Светосавској на мирној периферији
Београда. Од једном угледао је у сну Милана Ђорђевића, свога момка, који је са
Анђелком отишао. Дечко сав крвав показивао му је велику рану на грудима.
Рафајловић се пробудио и скочио је уплашено:
„Шта
ти је?“ упитао га је отац који је у истој соби седео.
„Наши су изгинули...“ Испричао му је сан.
Узнемирен пошао је одмах да тражи Гођевца. Код куће га није нашао. Звао
је телефоном општину и доктор се јавио.
„Знаш ли где су наши?“
„Сви
су изгинули...“
Рафајловић је испустио слушалицу. Одјурио је у општину. Гођевац је тек
био сазнао за извештај који је Министарство Спољних Послова из Скопља добило. У
њему су се помињала 24 изгинула четника. Било им је чудно јер су они 23
пребацили. Тек касније сазнали су да се на Козјаку Анђелковој чети придружио
хајдук Китан из Пољанице, кога су познали по пушци пибодуши.
Замишљен враћао се Рафајловић кући. Затекао је телеграм из Врања од Мила
Цупаре.
„Вагон вина који си послао са 23 бурета пропао. Попуцали обручи и све се
вино просуло.“
Првим возом кренуо је за Врање, али га је одмах натраг вратио телеграм
Министра Унутрашњих Дела Стојана Протића.
Турска је протестовала. Дипломација се заинтересовала.
Са
врата Стојан Протић је дочекао Рафајловића љутито:
„Шта
се ви правите држава у држави? Што чините влади неприлике?“
Рафајловић није носио униформу. Имао је неограничено одсуство.
„Ако
ме питате као Министар Унутрашњих Дела нећу вам рећи ништа. Ако ме питате као
добар Србин Стојан Протић хоћу.
Протић се одобровољио.
Рафајловић је дуго говорио и када је после два сата изашао из кабинета
веровао је да је оставио Стојана Протића као присталицу четничке акције.
