Својевремено је Божидар Виолић, најцењенији хрватски позоришни редитељ, у
интервју у загребачком "Глобусу", објашњавајући проблеме са којима се
сусреће због свог "национално некоректног" језика, са понеким србизмом,
резигнирано закључио: "Ми Хрвати смо ионако склепан народ."
У изношењу доказа -
овде их сводим само на "претапање" Срба у Хрвате јер ми простор не
дозвољава да наведем случајеве бар двадесетак познатих и цењених Хрвата
који ни пореклом ни рођењем нису Хрвати - почећу од случаја
регистрованог ових дана.
Хрватски медији јавили су да је у
Америци преминуо Мајк Вуцелиц, "Хрват који је послао Аполо на мјесец".
Па зар Вуцелиц није Хрват? Није? Чак није ни рођен у Хрватској, већ у
Краљевини Југославији (1930.) кад Хрватска као држава није постојала,
али је хрватском националном инжењерингу довољно што је Вуцелиц (изворно
се презивао Вучелић) рођен у месту Гарешница, које је у саставу данашње
Хрватске.
Хрватски медији не спомињу Вучелићево право име,
Милојко, из разлога што би тако обесмислили тезу да се ради о Хрвату.
Милојко је име које својој деци дају само Срби. Нема на свету ниједног
Хрвата по имену Милојко. Вучелићеви преци, изворно Срби, пореклом су из
Колашина, а на просторе аустријског царства дошли су почетком 18. века, у
село Дубраве, код Огулина.
Најпознатији "хрватски знанственик" и
један од "најзначајнијих Хрвата у повијести" зове се Руђер Бошковић.
Тако кажу у Хрватској. Бошковић је светски познато име, вишеструки
научник, један од највећих умова човечанства, али Руђер Бошковић никакве
везе није имао са Хрватима.
Рођен је у браку Србина, Николе
Бошковића, родом из Ораховог Дола, код Требиња и дубровачке Италијанке,
Павле Бетере. Тешко да је Бошковић уопште знао да Хрватска, мала,
сиромашна регија, негде постоји јер у то време, прва половина 18. века,
хрватство у Дубровнику готово да није било познато. Али, хрватском
националном инжењерингу довољно је да је Дубровник, место рођења Руђера
Бошковића, у саставу данашње Хрватске, па да га сврстају међу Хрвате.
Исти
је случај са песником и генералом Аустро-Угарске Петром Прерадовићем. И
он је у Загребу одавно Хрват, иако потиче из србске свештеничке
породице, из Бјеловара, пола сата вожње од Вучелићеве Гарешнице.
Почетком
деведесетих Никола Тесла је у Хрватској представљан искључиво као
Хрват. Постојао је државни пројекат да се Тесла и свету представи као
"хрватски знанственик", али је та будалаштина временом спласнула, свела
се на Теслину реченицу: "Једнако се поносим својим србским родом и
хрватском домовином." У међувремену смо сазнали да је и то измишљено,
класичан фалсификат.
Велики број књижевника, научника, културних
радника, несумњиво србског порекла (Григор Витез, Владан Десница,
Валтазар Богишић, Перо Будмани, Марко Мурат, Иво Војновић...) хрватска
историографија представља као Хрвате. Службени језик у данашњој
Хрватској, стандардизована штокавица, није хрватски већ србски језик.
Њега су Хрвати, Бечким књижевним договором из 1850, узели уместо своје
чакавштине и кајкавштине.
До које мере код Хрвата иде то
склепавања народа, како рече Божидар Виолић, најбоље илуструје случај
Марка Пола, светски чувеног путника и истраживача. Почетком деведесетих у
Загребу су и њега уписали у Хрвате, зато што је рођен у Корчули, која
је данас у Хрватској. Тај циркус пресекао је италијански амбасадор у
Загребу, назвао је Туђманов кабинет и поручио да Хрватска те националне
трансфере можда може да ради са Србима, али да Италијане заборави. Марка
Пола, као Хрвата, никада више нису споменули.
Ратко Дмитровић
