Корени на ломачи

Мехмед Други Освајач указом од србског племства тражио писмене доказе о њиховом пореклу, а онда, драгоцене хартије спалио. Под претњом смртне казне наредио да се ниједна србска племићка породица не сме звати својим старинским презименом. Слично поступали Грци, Аустријанци и Немци

ТРАГАЈУЋИ за значајнијим србским преткосовским породицама, у Годишњаку Митрополије сремско-карловачке из 1839. године, нашли смо запис Старо сербско благородство из XI, XII, XIII, XIV века - Имена старих благородних сербских домородаца, са њиховим грбовима који се у оригиналу могу наћи.

Јајачка тврђава из XV века

По оригиналу тог рукописа, султан Мехмед II Освајач 1463. године целокупном преживелом србском племству наређује указом, да му дође у аудијенцију у Јајце, где је столовао. И, да му сви поднесу дипломе, повеље, привилегије, хрисовуље и друге доказе о свом благородству, да би им их султан, како је обећао, часном одлуком потврдио.

Већи део србског племства то је урадио, али султан изиграва обећање. Наредио је, да се све те драгоцене хартије баце у ватру, а србско благородство лишио поседа, привилегија и права. Мало досцније, другим указом је, под претњом смртне казне, наредио да се ниједна србска племићка породица не сме називати својим старинским презименом, већ да се сваки благородац може презивати само по имену свог оца. Старо презиме, имања, права и привилегије смео је задржати само онај, ко је примио мухамеданску веру.

Због овог варварског и силовитог поступка султановог, многи знаменити и благородни србски властелини беху принуђени да се одрекну својих предака и почасти.

Кад је реч о грбовима старих србских племићких породица, драгоцено је раритетно дело знаменитог Чедомиља Мијатовића Балшићи - генеолошка студија из 1886. године. А Балшићи су [...] кључна спона Обреновића с европским дворовима. У зборнику грбова старе србске властеле која се чува у манастиру... у Босни на листу... нацртан је у бојама, исписан грб србских Балшића: осмокрака златна звезда у црвеном пољу. Копију зборника видео сам у Г. А. Јовановића, некадашњег управника двора кнеза Михаила, пише Мијатовић у студији.

Мијатовић није открио име манастира, ни икакав траг о листини - повељи на којој је то видео. Као ни аутори много старијег текста којег смо пронашли, из 1839. године с јасним разлогом: Босна је тада још била под управом Турака, који су уништавали сва србска документа о благородству од 1463. надаље, како потврђује и цитирани сремско-карловачки спис.

Анастас Јовановић (1817-1899), управитељ двора кнеза Михаила и штићеник књаза Милоша, сликар, литограф, широко образован Србин, копије грбовника урадио је за оба та владара и једну за себе. Милош и Михаило су несумњиво били одлично упознати са садржајем грбовника. Основано се верује, да његов примерак поседује једна позната породица у Србији. Милоша и Михаила највише је у том грбовнику интересовало - стварно порекло Обреновића.

Александар Соловјев у књизи Историја србског грба и други хералдички радови истиче да је А. Матковски написао да је кнез Павле Карађорђевић поседовао Илирски грбовник. У каталогу библиотеке Белог двора тај грбовник се спомиње, али је после Другог светског рата нестао.

Реч је о истом грбовнику, којег су имали књаз Милош, кнез Михаило и Анастас Јовановић. По убиству краља Александра и краљице Драге Обреновић у мајском преврату 1903, Аписови завереници (од њих, највероватније, Карађорђевићи) доспели су у посед драгоцених докумената о пореклу Обреновића, па и тог грбовника. После преврата, прогањани су сви, који су потицали од рода Обреновића.

Погрешно је за уништавање оригиналних доказа о пореклу србских благородних породица оптужити само Турке. То су радили Грци, Аустријанци и Немци - спаљујући на ломачама хрпе драгоцених аката, или их односећи у своје затворене архиве. Доказа о томе има на претек. Наводимо само неке.

Манастир Хиландар

У књизи Библиотека Србске лавре Хиландара, др Љубомир Ђурковић-Јакшић налази: Ј. Бурковић посетио је 1901. Хиландар и њему су причали калуђери како је архимандрит Грк, проигуман манастира њиховог, старим књигама и рукописима наложио и загревао пећ, те је испекао хиљаду хлебова за турске низаме (аскере - војнике) који су се налазили у Хиландару. Дмитровски је тужио на тако дивљачко поступање атонских калуђера Грка и Бугара са сербославенским драгоценостима и светињама.

Бурковић тврди, да је Антун Михановић, аустријски конзул ус Солуну, познати хрватски културни делатник, од хиландарских стараца измамио шест врећа драгоцених рукописа, али их није вратио, иако су они водили с њим судски спор. Слично тврди и др Алекса Ивић, у књизи Стари србски печати и грбови из 1910. године: У Дворско-државном архиву у Бечу налази се око 200 повеља старих србских владара и властеле који почињу с крајем 12. и допиру до краја 15. века. Осим неколико савремених и десет латинским језиком писаних, све остале повеље су оригиналне и написане су ћирилицом и србским језиком.

СРБСКО ПЛЕМСТВО

У поменутом запису Годишњака Митрополије сремско-карловачке породице су пописане овим редом: Ковачевићи, Предијевићи, Друбајевићи, Сагреловићи, Лебибратићи, Ситничићи, Кадунчићи, Костанићи, Решеревићи, Војковићи, Слиловићи, Соколовићи, Градановићи, Главићи, Томановићи, Козачићи, Жарковићи, Распроковићи, Химаровићи, Охмучевићи, Кастриотићи, Чернојевићи, Балшићи, Корчинићи, Неорићи, Јеронићи, Цветинанићи, Ђипановићи, Вукотићи, Сладојевићи, Котроманићи, Немањићи, Копчићи, Мировлашићи, Миљеновићи, Саимировићи, Кнежевићи, Тасовићи, Боснићи, Зубићи, Твориковићи, Лучићи, Миљковићи, Мергнановићи, Брајковићи, Рубићи, Бурмазовићи, Златоносовићи, Копљевићи, Владимировићи, Богашиновићи, Дубашиновићи, Мрњавчевићи, Дукадиновићи, Чикарићи, Радиједовићи, Црикаловићи, Новаковићи, Грубковићи, Билазићи, Манковићи, Резићи, Дичнићи, Љубетићи, Кораловићи, Дидловићи, Клешићи, Облачићи, Маргушићи, Зјендисалићи, Мехлинићи, Купритићи, Крижићи, Кукретићи, Старсаровићи, Храбреновићи, Бјеловићи, Дебилићи, Мириловићи, Клупковићи, Мауповићи, Дешковићи, Угреновићи, Пазагићи, Станковићи, Купљеновићи, Сестрићи, Калићи, Смокреновићи, Бризојевићи, Пармезановићи, Браниловићи, Толивићи, Војковићи, Вилићи, Подројчићи, Бакићи, Бибићи, Марковићи, Пикоминићи, Марковчићи, Масновићи, Обилићи, Косовићи, Красијевићи, Красојевићи, Прелазовићи, Безонпанковићи, Љубинковићи, Сувићи, Орловићи (директни преци Обреновића), Субићи, Музевићи, Рајковићи, Дивовићи, Маруловићи, Сенчевићи, Немичићи, Блотијевићи, Дунчићи, Деновићи, Туговићи, Звјездићи, Мирославићи, Бранковићи и Милишићи.

Извор: МИЛОРАД БОШЊАК И СЛОБОДАН ЈАКОВЉЕВИЋ, Обреновићи - сакривена историја: Корени на ломачи. Вечерње новости. 2006