 |
| Петар Прерадовић |
Породица Прерадовићева старином је — према очуваном предању — из Старе Србије, одакле се у седамнаестом веку, пре велике сеобе србске под патријархом Чарнојевићем, преселила у Бачку, настанивши се у селу Леђену — Риђици — у горњој Бачкој између Баје и Сомбора. Још се памти да је старешина задруге, која се доселила из Старе Србије, био свештеник и да је он био вођ својима на томе дугом и мучном путу. У новој постојбини већи део мушких чланова куће Прерадовића ступи у војну службу, у којој су имали успеха и напредовања. Године 1704. Прерадовићи добише племство угарско, а пуковник Петар Прерадовић после неког времена преведе повећи део Срба из Горње Бачке у Русију. Међу њима је било и Прерадовића, који су у трећој — руској — постојбини изишли такођер наглас. Кад се 1740. године укиде Потиска Крајина са седиштем у Сомбору, онда официри из породице Прерадовића пређу с једним делом својих рођакау Горњу Крајину. Тако се велика породица Прерадовића раздели на три огранка: леђенске, руске и горњо-крајишке Прерадовиће. Сва су, пак, три огранка била вере источно-православне. Диплома о племству остала је код леђенских Прерадовића; руски су Прерадовићи били чувени и са њима су први Срби ранијега доба одржавали везе пријатељства; огранак, пак, горњо-крајишких Прерадовића прославио се по знаменитом песнику Петру Прерадовићу.
Овај знаменити син нашега народа родио се 7. марта 1818. у селу Грабовници ђурђевачке регименте од родитеља Ивана и Пелагије. Школовање је прчео у Грубишину Пољу па продужио у Ђурђевцу и Беловару, а при крају 1830. буде примљен у Војну Академију у бечком Новом Месту. У Академијије остао пуних осам година. По обичају онога доба сваки је ђак те школе записиван као римокатолик, па је тако и вођена белешка из године у годину. Од тога се није ипак правило никакво верско или агитационо питање, те је на захтев појединаца и исправљано њихово обележје вероисповести. Међу тим таквих је било врло мало, те су се махом и даље сматрали католицима и они који у веру римокатличку никада нису формално прелазили. На тај је начин и млади Прерадовић прећутно записан као католик, па је на томе и сам остао, што је, можда, појачано доцније и његовим двема женидбама из породица вере католичке.
Али се у души младога кадета јави тада и друга вера — одушевљење за величанствену и вечно лепу богињу поезије. Он пропева још као ђак, а прве му песме бејаху немачке. Са тога дара песничког професори га хваљаху а другови необично цењаху.
По свршетку Војне Академије Прерадовић, године 1838, ступи као официр у пук који се тада налажаше у Милану, у Италији. Хитајући на прву дужност своју, он походи уз пут мајку и сестру — али се при првом састанку једва могаху споразумети, јер син бејаше готово са свим заборавио материна језика!
На тај начин имамо пред собом млада и учена човека, обдарена поетским даром, одушевљена за живот и рад, човека који ће поћи са свом снагом духа свога путем који му са те раскрснице буде указан. Од пресудна утицаја бејаху личности с којима Прерадовић ступи у ближу везу. У Милану бејаше таква личност — као часник исте пуковније — заслужни књижевник хрватски Иван Кукуљевић. Мало доцније, на пролазу кроз Млетке у путу ка Задру, куда је премештена његова пуковнија 1842, Прерадовић се позна са Србином Спиром Димитровићем и његовим колом домаћих родољуба. По том дођоше опет друге везе с првацима хрватским — и Прерадовић оста радник на оној њиви коју има западни део србско-хрватскога народа да обрађује.
Из Далмације је Прерадовић, године 1847, враћен у Италију, где је провео и идућу годину, када је суделовао у неколиким бојевима. У почетку 1849. по својој жељи а на заузимање неколиких пријатеља премештен је у Загреб, одакле се, по службеној дужности, селио по различитим крајевима од средњега Дунава до Италије и Беча, у који се град три пута враћао с кућом и службом. Напредујући поступно, Прерадовић је 1859. године дотерао до чина пуковничког, а после рата 1866. постао је ђенерал. Уједно доба, с почетка 1871. године, било је говора, па донекле и изгледа, да ће бити наименован за бана у Троједници. Међутим већ идућа, 1872, година донела му је смрт. Августа 6. премину песник и ђенерал Прерадовић у Фарафелду код Феславе близу Беча. Три дана доцније био је покојник погребен с великим војничким почастима у Бечу. После седам година посмртни су остаци његови пренесени и погребени свечано на загрепском гробљу Мирогоју.—
Премештен из Италије у Задар, Прерадовић се као млад официр задржи две недеље у Млецима у друштву поменутога Спире Димитровића и осталих. То бејаше прва народно-књижевна школа његова, јер се млади часници скупљаху на пријатељске књижевне разговоре, читање народних песама и идеалисање о књижевном раду. На растанку мораде Прерадовић обећати Спири да ће му на песму коју од њега буде добио одговорити песмом — србском. Тако је и било, те је тако и постала прва србска песма Прерадовићева Посланица Шпири Димитровићу. Прва, пак, штампана песма његова на србском језику јесте популарна Зора пуца, биће дана написана за први број нове Зоре Далматинске. Од 1843, кад је почео певати народним језиком, па за скоро тридесет година Прерадовић је остао веран позиву правога народнога песника: он се с народом развијао, са њиме је певао и плакао, са њим је осећао.
Прву, мању, збирку својих песама штампао је 1846. под именом Првенци, а 1851. издао је и Нове Пјесме. Збирке је штампао латиницом, али је поједине песме радо слао и листовима који су се ћирилицом штампали. Тако је био сарадник Србског Народног Листа, Србско-далматинског Магазина, Србскога Летописа, Зимзелена, Данице. Пред смрт је своје песме песник сам пробрао и средио, разделивши их у шест група: песме различне, родољупке, пригоднице, "Први људи" (мален побожан еп), љубавне и туђинске (препеви). Одмах по смрти његовој издао је нарочито за то састављени Одбор зборник његових песама под именом Пјеничка дела Петра Прерадовића, Загреб 1873. У зборнику су и драмске песме Краљевић Марко и Владимир и Косарa заједно с неколиким недовршеним спевовима и неким лирским песмама. - Године 1890. издалаје Матица Хрватска збирку Изабраних пјесама Прерадовићевих, а 1902. изишао је и у Београду ћирилицом избор његових песама.
Отворено говорећи — Прерадовић се у публици обично сматра као песник хрватски. Али се ту превиђају неколике крупне истине. Пре свега Прерадовић је и по крви и по имену Србин из србскога православног дома; он никада није формално мењао вере своје, и ако ни такво мењање не би могло изгладити националнога обележја његова; он се нигде не казује Хрватом на штету србовања; увек сматра да је и србски и хрватски народ једна велика целина, онако као што су стари дубровачки писци под словинским именом обухватали Јужно Словенство не одређујући ближе своју националу. Писао је махом латиницом која му је била и службено писмо, али је штампао поједине песме и ћирилицом, па се у једном писму чак и правда Вуку Караџићу што је прву збирку печатао латиницом признајући да као Србин треба понајпре ћирилицу да употребљава и т. д. Али је од толиког истог значаја и поглед на оно што Прерадовић пева. Он глорификује Цара Душана, Краљевића Марка, гуслара, Владимира и Косару и т. д.- управо идеали су му у србској историји. Колико партикуларно стоје према њему неки новији песници хрватски који певају поједине сцене из чисто хрватске историје, хрватске банове и т. д. Њима због тога, нема замерке, али то показује где су идеали онога песника који стоји на одвојено хрватском земљишту, а где су пак Прерадовићеви, који, и према томе, није специјално хрватски песник. Међу тим стоји факат да је он најкрупније име хрватске књижевности, ако се та књижевност дели од србске — азбуком. Али ако се погледа на језик, идеје, тежњу и мотиве — он је песник знатно више србски но хрватски. Најправијаје, пак, оцена у схваћању даје Прерадовић песник србско-хрватски. Он је и желео да се тако сматра па је својим радом и тежио томе сматрању.
Прерадовић је певао лирске, епске и драмске песме. Несумњиво је да је у лирици имао највише успеха — да је, другим речима, лиричар. Он није био у угодним приликама за књижевни рад, па кад је ипак душа његова била неусахло врело песама значи да су песме његове резултати осећања а не спољне, дневне потребе и угледања. Стога је и могао правога песника карактерисати овако:
Али се у души младога кадета јави тада и друга вера — одушевљење за величанствену и вечно лепу богињу поезије. Он пропева још као ђак, а прве му песме бејаху немачке. Са тога дара песничког професори га хваљаху а другови необично цењаху.
По свршетку Војне Академије Прерадовић, године 1838, ступи као официр у пук који се тада налажаше у Милану, у Италији. Хитајући на прву дужност своју, он походи уз пут мајку и сестру — али се при првом састанку једва могаху споразумети, јер син бејаше готово са свим заборавио материна језика!
На тај начин имамо пред собом млада и учена човека, обдарена поетским даром, одушевљена за живот и рад, човека који ће поћи са свом снагом духа свога путем који му са те раскрснице буде указан. Од пресудна утицаја бејаху личности с којима Прерадовић ступи у ближу везу. У Милану бејаше таква личност — као часник исте пуковније — заслужни књижевник хрватски Иван Кукуљевић. Мало доцније, на пролазу кроз Млетке у путу ка Задру, куда је премештена његова пуковнија 1842, Прерадовић се позна са Србином Спиром Димитровићем и његовим колом домаћих родољуба. По том дођоше опет друге везе с првацима хрватским — и Прерадовић оста радник на оној њиви коју има западни део србско-хрватскога народа да обрађује.
Из Далмације је Прерадовић, године 1847, враћен у Италију, где је провео и идућу годину, када је суделовао у неколиким бојевима. У почетку 1849. по својој жељи а на заузимање неколиких пријатеља премештен је у Загреб, одакле се, по службеној дужности, селио по различитим крајевима од средњега Дунава до Италије и Беча, у који се град три пута враћао с кућом и службом. Напредујући поступно, Прерадовић је 1859. године дотерао до чина пуковничког, а после рата 1866. постао је ђенерал. Уједно доба, с почетка 1871. године, било је говора, па донекле и изгледа, да ће бити наименован за бана у Троједници. Међутим већ идућа, 1872, година донела му је смрт. Августа 6. премину песник и ђенерал Прерадовић у Фарафелду код Феславе близу Беча. Три дана доцније био је покојник погребен с великим војничким почастима у Бечу. После седам година посмртни су остаци његови пренесени и погребени свечано на загрепском гробљу Мирогоју.—
Премештен из Италије у Задар, Прерадовић се као млад официр задржи две недеље у Млецима у друштву поменутога Спире Димитровића и осталих. То бејаше прва народно-књижевна школа његова, јер се млади часници скупљаху на пријатељске књижевне разговоре, читање народних песама и идеалисање о књижевном раду. На растанку мораде Прерадовић обећати Спири да ће му на песму коју од њега буде добио одговорити песмом — србском. Тако је и било, те је тако и постала прва србска песма Прерадовићева Посланица Шпири Димитровићу. Прва, пак, штампана песма његова на србском језику јесте популарна Зора пуца, биће дана написана за први број нове Зоре Далматинске. Од 1843, кад је почео певати народним језиком, па за скоро тридесет година Прерадовић је остао веран позиву правога народнога песника: он се с народом развијао, са њиме је певао и плакао, са њим је осећао.
Прву, мању, збирку својих песама штампао је 1846. под именом Првенци, а 1851. издао је и Нове Пјесме. Збирке је штампао латиницом, али је поједине песме радо слао и листовима који су се ћирилицом штампали. Тако је био сарадник Србског Народног Листа, Србско-далматинског Магазина, Србскога Летописа, Зимзелена, Данице. Пред смрт је своје песме песник сам пробрао и средио, разделивши их у шест група: песме различне, родољупке, пригоднице, "Први људи" (мален побожан еп), љубавне и туђинске (препеви). Одмах по смрти његовој издао је нарочито за то састављени Одбор зборник његових песама под именом Пјеничка дела Петра Прерадовића, Загреб 1873. У зборнику су и драмске песме Краљевић Марко и Владимир и Косарa заједно с неколиким недовршеним спевовима и неким лирским песмама. - Године 1890. издалаје Матица Хрватска збирку Изабраних пјесама Прерадовићевих, а 1902. изишао је и у Београду ћирилицом избор његових песама.
Отворено говорећи — Прерадовић се у публици обично сматра као песник хрватски. Али се ту превиђају неколике крупне истине. Пре свега Прерадовић је и по крви и по имену Србин из србскога православног дома; он никада није формално мењао вере своје, и ако ни такво мењање не би могло изгладити националнога обележја његова; он се нигде не казује Хрватом на штету србовања; увек сматра да је и србски и хрватски народ једна велика целина, онако као што су стари дубровачки писци под словинским именом обухватали Јужно Словенство не одређујући ближе своју националу. Писао је махом латиницом која му је била и службено писмо, али је штампао поједине песме и ћирилицом, па се у једном писму чак и правда Вуку Караџићу што је прву збирку печатао латиницом признајући да као Србин треба понајпре ћирилицу да употребљава и т. д. Али је од толиког истог значаја и поглед на оно што Прерадовић пева. Он глорификује Цара Душана, Краљевића Марка, гуслара, Владимира и Косару и т. д.- управо идеали су му у србској историји. Колико партикуларно стоје према њему неки новији песници хрватски који певају поједине сцене из чисто хрватске историје, хрватске банове и т. д. Њима због тога, нема замерке, али то показује где су идеали онога песника који стоји на одвојено хрватском земљишту, а где су пак Прерадовићеви, који, и према томе, није специјално хрватски песник. Међу тим стоји факат да је он најкрупније име хрватске књижевности, ако се та књижевност дели од србске — азбуком. Али ако се погледа на језик, идеје, тежњу и мотиве — он је песник знатно више србски но хрватски. Најправијаје, пак, оцена у схваћању даје Прерадовић песник србско-хрватски. Он је и желео да се тако сматра па је својим радом и тежио томе сматрању.
Прерадовић је певао лирске, епске и драмске песме. Несумњиво је да је у лирици имао највише успеха — да је, другим речима, лиричар. Он није био у угодним приликама за књижевни рад, па кад је ипак душа његова била неусахло врело песама значи да су песме његове резултати осећања а не спољне, дневне потребе и угледања. Стога је и могао правога песника карактерисати овако:
Кажи р'јеци да више не тече,
Кажи ватри да више не пече,
Кажи духу да мисли не храни,
Кажи срцу да љубит' с' окани,
Па каж' онда и пјеснику на ма'.
Да он више не пјева пјесама.
Лирика је Прерадовићева претежно родољубива, али он има и других красних песама. Неке су љубавне песме његове прешле у народ и певају се и у крајевима где се слабо и по имену иначе зна Прерадовић. Од лирских је облика честа песма, али су још чешћи елегиски тонови. У популарне песме његове долазе: Путник, Мируј, мируј, срце моје, Косово поље, Четир врела, Браћа, Роду о језику, Зора пуца, Милим покојником, Језик рода мога и т. д.
Прерадовић је био прави апостол искрене слоге између Срба и Хрвата. Стога је србски песник Змај-Јован Јовановић рекао о преносу његова тела из Беча:
Домаћи се бршљен
Око крста вије,
То ј' пепелу доста
Ал' души ти није,
Њојзи нема мира
Догод с рајских врата
Не угледа слогу
Срба и Хрвата!
Прерадовић је делао за далеку будућност. Она ће донети и дан потпуне славе његове!
Извор: АНДРА ГАВРИЛОВИЋ, Знаменити Срби XIX века, Београд, 2008
