 |
| Јоаким Вујић |
У занатлијској породици, у Баји, у Угарској, родио се Јоаким Вујић 9. септембра 1772. Србску основну школу свршио је у Баји, потом је учио месну католичку школу. У Новом Саду учио је латински и немачки, потом гимназију у Калочи и Сегедину, и лицеј и права у Пожуну. Од 1796. настају његова велика и непрестана путовања. У Карловцу је писар код једног адвоката, у Футогу и Старом Бечеју учитељ, до 1801. Са заштеђеним новцем иде у Трст, ту даје лекције и штампа своје књиге. И ту не остаје, но обилази Италију и плови по Средоземном и Црном мору. Вративши се у домовину, учитељује у Новој Градишци и Земуну, где због политичких кривица допада затвора. Од 1813. он је наставник србске учитељске школе у Сентандреји, и ту остаје као учитељ и списатељ до 1831. Силази затим у доње крајеве, обилази јужну Угарску, у два маха путује по Србији, и прибија се уз кнеза Милоша. Са титулом »књажевско-србског театра директор« организује представе у Крагујевцу и Београду. У Србији остаје од 1833—1839. После чини нова путовања, чак до јужне Русије. Враћа се 1842. у Србију, где у оскудици умире 8. новембра 1847.
Јоаким Вујић је по својим идејама човек из XVIII века. Наставник и домаћи учитељ, »дјетоваспитатељ«, он ће увек писати »в ползу јуности«, да је поучи и просвети. За школску потребу он је написао једну француску граматику, превео Рафово Естествословiе (1809), дао једну општу географију (1825), и превео неколико књига за младеж, међу осталим и Младогъ Робинзона (1810) и неколико других забавних дела из талијанске и енглеске књижевности. У свом драмском раду увек остаје педагог: театар је за њега особито једна »нужна школа«, а нигде се ништа не може чути »душеполезније и душеспасителније«.
Вујић је у два маха описивао свој живот, у једној књизи на немачком (Будим, 1826) и на србском (Iоакіма Вуича, славено-сербскаго списателя, Животоописанiе и чрезвичайна њѣгова приключенiя, Карловац, 1833) — књига фантастична, пуна претеривања и измишљавања, у којој се он сав открива онакав какав је: »комични тип сујетнога списатеља, или непоправна прецептора и морализатора, или гладна и амишна књижевника« (Павле Поповић). О себи је много писао и у свом Путешecтвiю по Сербіи (Будим, 1828), где има спискова старина по манастирима и црквама и ропских ласкања кнезу Милошу. 1845, у Београду, написао је своје Путешествіе по Унгаріи, Валахіи, Молдавiи, Бессарабiи, Херсону и Криму. Огорчен противник Вука Караџића, он је оставио за собом један недотупаван памфлет Тγжба книжества сербскаго, писан око 1833.
 |
| Споменик Јоакиму Вујићу испред Књажевско-србског театра, Крагујевац |
У историји србског позоришта Јоакиму Вујићу припада нарочито место. Од 1813. он је по већим местима у Угарској, а потом и у Србији, почео приређивати позоришне представе, преводећи и пишући комаде, а често и сам лично играјући. Још 1805, уБудиму, штампао је он две мале »театралне књижице« Фернандо и Ярыка, од немачког писца Карла Екартсхаузена, и Любовная завист чрезъ едне ципеле, свакако такође превод. Књиге су имале успеха, и он почне издавати цео један низ позоришних превода и прерада: »сеоску игру« Награжденіе и наказанiе (1807), Слепый мышь (1809), Крешталица (1814) од Коцебуа, у рукопису још цео један низ преведених комада, највише превода из Коцебуа. У рукопису је оставио двадесет и једно позоришно дело, шаљивих игара, друштвених комедија и поучних и романтичних драма (Шпањоли у Перувији, Жертва смерти, Шнајдерски калфа, Ла Пејруз, посрбљени комади Паунка Јагодинка, Сербска принцеза Анђелија итд.). Од мађарског писца и глумца Балога превео је »ироическо позоришче«, Сербскій вождъ Георгiй Петровичъ, иначе нареченный Црный, или Отятïе Београда отъ Турака. Све те преводе, од којих су многи остали у рукопису, он је радио више као управник позоришта но као драмски писац, да би имао шта играти. И зато су Ти преводи без избора, брзо, непажљиво превођени, на рђавом србском језику, без књижевне вредности.
О Јоакиму Вујићу су сувремени србски писци судили горе но и о једном од познатијих старијих писаца србских. Већ тридесетих година он је био прегажен временом. Слаб као писац, смешан као личност, Вујић има заслуга само као први србски списатељ који се јако заузео за позориште, организовао најраније србске позоришне представе, обилно лиферовао комаде за нову србску позорницу, заинтересовао србску публику за позоришне представе и драмску књижевност.
Јован Скерлић, Историја
нове србске књижевности, 1914.
