Свеци благо дијеле
Мили Боже! чуда великога!
Мили Боже! чуда великога!
Или грми, ил' се
земља тресе!
Ил' удара море у
брегове?
Нити грми, нит' се
земља тресе,
Нит' удара море у
брегове,
Већ дијеле благо
светитељи:
Свети Петар и свети
Никола,
Свети Јован и свети
Илија,
И са њима свети
Пантелија;
Њим' долази Блажена
Марија,
Рони сузе низ бијело
лице.
Њу ми пита Громовник
Илија:
"Сестро наша,
Блажена Марија!
"Каква ти је
голема невоља,
"Те ти рониш
сузе од образа?"
Ал' говори Блажена
Марија:
"А мој брате,
Громовник Илија!
"Како не ћу сузе
прољевати,
"Кад ја идем из
земље Инђије,
"Из Инђије из
земље проклете?
"У Инђији тешко
безакоње:
"Не поштује
млађи старијега,
"Не слушају ђеца
родитеља;
"Родитељи пород
погазили,
"Црн им био
образ на дивану
"Пред самијем
Богом истинијем!
"Кум свог кума
на судове ћера,
"И доведе
лажљиве свједоке
"И без вјере и
без чисте душе,
"И оглоби кума
вјенчанога,
"Вјенчанога или
крштенога;
"А брат брата на
мејдан зазива;
"Ђевер снаси о
срамоти ради,
"А брат сестру
сестром не дозива."
Њој говори Громовник
Илија:
"Сејо наша,
Блажена Марија!
"Утри сузе од
бијела лица,
"Док ми овђе
благо под'јелимо,
"Отић' ћемо Богу
на диване,
"Молићемо Бога
истинога,
"Нек нам даде
кључе од небеса,
"Да затворим'
седмера небеса,
"Да ударим'
печат на облаке,
"Да не падне
дажда из облака,
"Плаха дажда,
нити роса тиха,
"Нити ноћу
сјајна мјесечина,
"Да не падне за
три годинице;
"Да не роди вино
ни шеница,
"Ни за цркву
часна летурђија."
Кад то чула Блажена
Марија,
Утр сузе од бијела
лица.
Када свеци благо
под'јелише:
Петар узе винце и
шеницу,
И кључеве од небеског
царства;
А Илија муње и
громове;
Пантелија велике
врућине;
Свети Јован кумство и
братимство.
И крстове од часнога
древа;
А Никола воде и
бродове;
Па одоше Богу на
диване,
Молише се три бијела
дана
И три тавне ноћи без
престанка,
Молише се, и умолише
се:
Бог им даде од небеса
кључе,
Затворише седмера
небеса,
Ударише печат на
облаке,
Те не паде дажда из
облака,
Плаха дажда, нити
роса тиха,
Нит' обасја сјајна
мјесечина:
И не роди вино ни
шеница,
Ни за цркву часна
летурђија.
Пуно време за три
годинице:
Црна земља испуца од
суше,
У њу живи пропадоше
људи;
А Бог пусти тешку
болезању,
Болезању страшну
срдобољу,
Те помори и старо и
младо,
И растави и мило и
драго.
Цио остало, то се
покајало,
Господина Бога вјеровало.
И осташе Божји
благосови,
Да не падне леда ни
снијега
До један пут у години
дана;
Како онда, тако и
данаске.
Боже мили, на свем
тебе вала!
Што је било, више да
не буде!
Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књига
друга, у којој су пјесме јуначке најстарије. у Бечу, у штампарији јерменскога
манастира 1845.
