Барањски мајстор

Свети Георгије

Барањски мајстор, непознати каснобарокни иконописац, који је почетком XIX века - негде у околини Печуја - радио иконе на стаклу. Био је вансеријски мајстор, који по слободи изражавања нема премца у XIX столећу и кога је немогуће опонашати или копирати. Зато му припада значајно и издвојено место међу србским иконописцима на стаклу.

О њему нема никаквих биографских података, не зна се где се формирао, одакле је набављао предлошке које је имао само као подтекст, као скицу, како је уклапао свој разнолики и бајковити стил с укусом савременика.

Сачувано је тридесетак његових радова, од којих се двадесетак налази у Етнографском музеју у Будимпешти, неколико у сентандрејској Црквеноуметничкој збирци, две у Швицарском етнографском музеју у Баселу те неколико у приватним збиркама Лазић и Станишић у Сомбору.

У Будимпешту су све иконе стигле из Барање, осам их је преузето из православне цркве у Вемену, друге су из цркава у Липови, Ловри, Медини, Илочцу, док су остале купљене у антикварници, у коју су доспеле из веменске цркве. Сентандрејска икона је из цркве у Шумберку, док су остале из приватних збирки, по предању, набављене у Барањи.

Свети Архиђакон Михаило, св. Стефан
Архиђакон и св. Јован Претеча

Радио је веома брзо и ефикасно, с мало труда постизао је неку врсту поезије коју не поседује ни један други србски мајстор икона на стаклу. Цртеж је радио црном бојом, обично је сцена смештена у оквир који није стандардан: једном је то уски декоративни украс од шарене траке, други пут су му узор сомборске иконе на стаклу с цветовима у угловима, или барокна капија као пролаз у свијет слике.

Постављао је композицију асиметрично, светитељи и њихова одећа цртани су немарно, као и сви други детаљи. С истом необавезном лакоћом крупно је исписивао незграпне називе светитеља и сцена. Кад је користио златне листиће, преко њих је сликао као да их нема. После ефектног и деформисаног цртежа почињала је права игра, ватромет боја, невиђен код икона на стаклу. То су широком четком нанесене мрље јарких боја или кругови у виду маслачка, који сцени даје утисак да се дешава у зраку. У тој урођеној немарности има декоративног ритма и усклађености, ситни црни потези увек иду поред белих, што важи и за тамне мрље (које понекад прекривају целе натписе или позлату) и које ипак чувају уједначену лакоћу и лепршавост насликаног.

Његов најбољи рад је св. Илија са св. Петром и Пантелијом из будимпештанске збирке. На икони превладава црвена гама, у горњем делу је лучно засвођен оквир који прати целу сцену, која је водоравним тракама подељена на два дела. У горњем је св. Илија у кочијама које вуку два пара белих коња, којима управља анђео с облака. У доњем су делу св. Петар и Пантелија, док је између њих модел цркве исте величине као фигуре светитеља. Осим јарких боја има доста смеђе, док су пастелне заступљене у уским тракама дуж позадине. Зачуђујеће добро нацртани су коњи, а насликани су потпуно бијели, као у сну.

Свети Стефан Дечански

Непредвидљивост и игра главна су одлика икона Барањског мајстора. Он гаји неке своје унутрашње законитости, простор који нема перспективе, гдје сцене лебде, где фигуре, предмети и намјештај немају тежину.

Та изворност и слобода нису дошли сами, иконописац из Барање поседовао је редак дар изражавања, скоро модеран у данашњем смислу вредновања. Његов разнолики и бајковити стил био је отворен за широке ликовне утицаје икона са запада, али и сомборских, па чак и румунских, задржавајући притом православне каноне, стално богатећи ликовни поступак.

Иконе су му урамљене у једноставне и тамно обојене рамове од тврдог дрвета, с типлама у угловима и рупама у средини горње лајсне, кроз које је провлачен канап. Стакло је набављао махом од путујућих трговаца и различите је дебљине и квалитета. На полеђини икона налази се фурнир или дебљи картон без кушака (пречага).

Извор: Душан Шкорић, Српске иконе на стаклу, Сомбор, 2000. година