Кипријан Рачанин

Православна црква у Сентандреју

Jедан од најглавнијих Рачана био је јеромонах Кипријан Рачанин. У својој калуђерској скромности он о себи мало говори. Када помиње себе назива се: »многогрешни«, »непотребни«, »луди«, »скудо-умни«, крије своје порекло и место рођења, и пише: »отечество ми земља, мати же гроб«. Када је писао своја дела био је»в старости глубоцеј«.

Прешавши у Угарску он је донео велики број рукописа и старих штампаних књига, србуља. Прво се задржао у Срему, потом је са патријархом Арсенијем III отишао у Сентандреју, где је био »обшчи духовник«. Ту је прикупио око себе неколико добро писмених калуђера и отпочео »в велицеј бури и метежу« преписивати књиге за оскудне србске цркве, у исти мах поучавајући млађе калуђере у писмености. Од њега је сачуван велики број преписа најразличнијих црквених књига.

Али је најзначајнији његов посао: Букваръ или наука детем и юном, писан 1717. године по угледу на старије руске букваре из XVII века. У буквару се налази разноврсно црквено штиво, поучне изреке и први покушај србске метрике. Ту су дата основна правила стихотворства и известан број поучних стихова у врло неправилном дванаестерцу. Стихови су без вредности, али карактеристични као један од најранијих покушаја уметничке версификације код православних Срба. Буквар није био штампан, но се служило њиме у преписима. Штампао га је Стојан Новаковић тек 1872. године.

Иако је Кипријан Рачанин читао и подражавао руске књиге, ипак се држао старог србског црквеног језика, у којем се јасно осећа утицај народног језика. Правопис му је фонетички, удешаван према особинама српскога језика.[1]

РЕЧИ ПРОРОЧКИХ КАЗИВАЊА

Речи пророчких оштровидних казивања
што камен распрскавају,
скупљамо као капи из напуњене бездне мора,
и у ову малу књигу,
као у мали кладенац сажимамо.
И могућно није, сами знате,
све море у њ улити
и по ширини пловити корабљем
у студенцу воде будући.[2]

---

[1] Јован Скерлић, Историја нове србске књижевности, 1914.

[2] Преузето са интернет презентације Светосавље