среда, 02. октобар 2013.

Манастир Раковица

Једног свежег и кишовитог пролетњег дана возио сам се лепим друмом који води од Београда до малог летњег дворца Топчидер са господином Николом Петровићем, који је био одређен да ме као путовођа прати на мом путовању по унутрашњости Србије. 

Манастир Раковица
Одвезли смо се до манастира посвећеном Св. Арханђелу Михајлу, који поседује једну од најстаријих цркава у Србији. Код тог манастира, удаљен од Београда једно сат и по вожње, уме у одређени дан да се окупи на хиљаде људи. Пут до Раковице је исто тако богат лепим и привлачним призорима као што је занимљив по знамењима која крај пута подсећају на одређене догађаје. Пошто се вијугави пут час пење час спушта, то се наизменично указују лепи призори и видици на скровите и сликовите удолине. Чим смо оставили иза нас последње куће, указале су се с десне стране воде Саве; а онда је друм одједном омеђен једним шумским појасем, а с леве стране предео чини један низ узвишења прекривен густим растињем. Пред нама се уздиже пирамида Авале, да би одједном нестала из завијутака, а онда се потом опет указала. Ова планина је висока свега хиљаду стопа, али има тако повољан положај да представља један од најбољих видиковаца Србије. Са њеног врга се пружа погледа на долине Дунава и Саве, на велики до србских шумских предела и Шумадију, као и на планинско подручје које се простире између Колубаре и Мораве. Сада пролазимо поред зграда Топчидера. С леве стране нам се указују црва и казнени завод, а с десне између жбуња и дрвећа израња један мали бели замак, у којем је кнез Милош проживео своје последње дане и умро. Пролазимо поред богатих и буних башта и бреговитих гора који чине један јединствен Топчидерски парк, у који се недељом и у празничне дане сливају излетници из Београда. Поглед прелази преко дивних травнатих површина, сочнозелених ледина и застаје на дивној буковој и храстовој шуми. На узвисини се указује један бели летњиковац. То је кућа познатог србског писца Бана. Сада друм савија у једну благу долину окружену низом љупких брегова. Пред нама поново израња сликовита пирамида Авале с десне стране ланац брегова још увек омеђује дивни шумски предео Топчидера, с тим што се овај нагло завршава једним стрмим обронком. Мој пратилац ми руком показује на врх обронка. „Тамо горе је то место“, рекао је.
    
„Знам“, рекао сам. „Обишао сам то место са доктором Валентом и пуковником Орешковићем прошлог пролећа.“
    
Мој пратилац је мислио на место на којем су 1868. године убијени кнез Србије Михајло и његова тетка Анка Карађорђевић; њих је на суров начин убила једна банда убива која је била заврбована из топчидерског затвора. Само због тога што су убице сматрале да су мртви, смрт су избегли тешко рањена госпођица Катарина Константиновић и капетан Гарашанин.
    
Густа шума, сочно зелене ледине и бујним растињем прекривени ћувици, између којих увек наново извирује пирамида Авале, прате нас током неких пола сата вожње, а онда се с леве стране одједном указује једна гостиона или механа. А с десне стране смо угладали манастир Раковицу. Изнад капије се издиже једна кула. На капију се надовезује једно приземно, издужено здање. У том издуженом здању налазе се одаје за калуђере и гостионске собе. Црква посвећена Св. Михајлу налази се у унутрашњем дворишту манастира и извана се не може видети. Довезли смо се до капије манастира. Готово у исто време се под луком капије појавио један калуђер. Био је то још млад човек бледог лица, полудуге, црвенкастоплаве косе и браде, обучен у одежду манастирских духовника. Широк, црн, спреда отворен капут допирао му је до ножних чланака. Испод тог капута имао је уско црно одело, а око струка је имао широк тамноцрвени појас. На глави је имао висок црн шешир у облику купе без обода.
    
„Изгледа да нас очекују“, рекао је мој пратилац, када је угледао калуђера. „Вероватно смо најављени.“
    
Стварно су на у манастиру очекивали. Наиме, један од калуђера био је током преподнева у вароши и тамо је случајно чуо да поподне намеравамо посетимо манастир. Када смо сишли с кола, калуђер нас је веома љубазно и предусретљиво поздравио и повео нас кроз капију у унутрашње двориште манастира.
    
Манастир Раковица
У средини пространог, зеленом травом прекривеног дворишта уздизала се чувена црква подвећена Арханђелу Михајлу, једно у облику крста изведено здање са два куполаста торња, на којима су се сјајили велики позлаћени крстови. Издужена зграда манастира имала је према дворишту отворен, покривен трем, у чијим су се удубљењима налазила врата од калуђерских одаја и гостинских соба.
    
Изразита склоност србског народа према натприродном и мистичком ишла је наруку подизању многобројних манастира који и данас постоје , будући да се народ према њима односи са много љубави. Уз ту карактеристичну склоност иде и повлашћени положај манастирских духовника који им сам народ придаје. Калуђери су били заштитници, чувари и носиоци вере за време владавине азијатских варвара; они су с великом храброшћу и пожртвованошћу с крстом у једној и мачем у другој руци суделовали у рушењу те владавине.
    
Када је више србско духовништво на чели са пећким патријархом Арсенијем у седамнаестом веку пред Турцима избегло преко Саве у Аустрију, у земљи су остали манастирски монаси, делећи с народом све муке и невоље. То србски народ тим манастирским монасима никада није заборавио, као што им није заборавио неустрашивост и пожртвованост којом су одлазили у борбе са Турцима.
    
Азијатски варвари су развијену и богату Србију за више од своје двовековне страховладе претворили у опустошену земљу и при томе су раторили и србске манастире. Та судбина снашла је и Раковицу. Данашње манастирско здање подигнуто је за владе кнеза Милоша. Са похаром и пустошењем манастира од стране Турака нестала су и сва блага који су ови поседовали. У данашњим србским манастирима више нема ни библиотека ни неких посебно занимљивих предмета. Истраживач тамо неће наћи неку за њега драгоцену и занимљиву грађу.
    
Цркве и манастире је од рушилачког гнева Турака спасило само то што су они могли да буду употребљени као стаје и магацини. Азијатски варвари су се напросто наслађивали у тома да из мржње према хришћанству скрнаве и уништавају статуе и слике Спаситеља и светитеља који су се у њима налазили. У свим србским црквама које су преживеле турски рушилачки бес видео сам портрете светитеља изрешетане пушчаним мецима, а Христу или апостолима или свецима биле су ископане очи, одсечени носеви и уши, или су пак на неки други начин били оштећени.
    
Поглед на манастирску цркву
Данас у Србији постоји још 43 манастира у којима има 143 калуђера. Они се, поред својих манастирских обавеза и испуњавања манастирских правила, брину и о парохијама које се протежу око манастира. Поред тога баве се обрадом земље која припрада манастиру и одржавањем манастирског имања од којег се издржавају, док вишак прихода изручују државној благајни. Међутим, никако се за данашње србске манастире не би могло рећи да су богати. Некада богато обдаривани од својих краљевских доброчинитеља, они су за турске владавине, услед похаре и пљачке, изгубили највећи део својих добара. Када је био збачен турски јарам, Милош није помишљао на то да манастирима врати њихове поседе, чије је границе и међе тек 1848. године поново утврдила једна посебна комисија. Апсолутиста, који поред себе није хтео да трпи никакву световну власт која би ограничавала његову моћ, исто тако није хтео да створи један јак духовни сталеж који би располагао са знатним материјалним средствима и поседовао неку моћ.
    
Док по у цркви одувек важећем правилу свештеник мора да буде ожењен и чак не може да буде рукоположен за ђакона пре него што је ступио у брак, манастирски монах по правило не може да буде ожењен. Међутим, ожењени мушкарац који је остао удовац може да се замонаши и ступи у манастир. Манастирски духовник заостаје у погледу образовања иза световног духовника, јер се још више него овај мора бавити земљорадњом и разним другим привредним пословима да би себи обезбедио неопходна средства за живот. Манастири, дакле, нису образовне установе и калуђери не могу на народ да врше неки образовни утицај. Манастирским духовницима се, пак, због тога никако не може упутити прекор.
    
Пошто су занатство и разна умећа, наука и образовање у целој великосрбској држави за време турске владавине страдали, то ни у манастирску ћелију, у недоступним планинским кланцима смештене манастире, није могао да допре зрак благотворне светлости. Када је коначно дошао дан ослобођења за ову несрећну земљу, затекао је и народ и калуђере на истом образовном нивоу. Богословски семинар у Београду установљен је тек у новије време, па још и није могао да изврши неки знатнији утицај на образовање србских манастирских духовника.
    
Када смо ушли у унутрашње двориште манастира, појавио се игуман  у пратњи два калуђера да нас поздрави. У манастиру пребивају, поред игумана, само још четири калуђера. Игуман је један млад човек почетком тридесетих година и родом је из Ваљева. Његове црте лица одавале су човека обдареног природном инталигенцијом и благородношћу. Коса и брада били су му тамномрке, готово црне боје. Одећа му је била посве иста као и у калуђера који нас је дочекао код манастирске капије, с том разликом што је око струка уместо бледоцрвеног појаса имао појас љубичасте боје. Оба калуђера која су га пратила могли су бити у четрдесетим годинама; један, једна снажна набијена појава, био је из Хрватске, а други витак и висок био је Србин из Аустрије. Сви су нам пожелели добродошлицу, прижили су нам руке и изразили своју радост због своје посете. Онда нас је игуман позвао да уђемо у гостинску собу да се мало окрепимо.
    
Гостинска соба се налазила у издуженој згради која се ослања о капију; њу је кнез Милош подигао и уредио у цинцарском стилу. Биле су то две у модерном европском стилу уређене просторије окренуте према отвореном трему са стубовима. Собе калуђера и игуманове одаје налазиле су се у источном низу са гостинским собама и биле су на сличан начин опремљене. У собама нисам видео ништа од манастирских амблема. Најпре ме је, разуме се, занимало да видим цркву, једну од најстаријих србских задужбина. Замолио сам мог пратиоца да игуману, који је као и калуђери говорио само србски, пренесе моју жељу да ме прво одведе у цркву. Игуман је господину Петровићу управо одговарао на његово питање о манастирским правилима. У манастиру Раковици се ујутру устаје у три сата. Онда се калуђери скупљају на молитву у цркви. У пет сати се у цркви обавља друга молитва. Трећи и последњи пут се молитва обавља предвече, пошто калуђери преко дана заокупљени својом духовничком бригом за житеље парохије и обрадом земље која припада манастиру.
    
Двориште манастира Раковица
Устали смо, изашли из гостинске собе и пошли преко дворишта у цркву. Пратили су нас игуман и калуђер који нас је дочекао на капији. Црква је била отворена. Унутрашњост се састоји од олтарског дела, хора, брода и нартекса. Хор, брод и натекст међусобно су раздвојени преградним зидовима. Олтар је од камена. Иконостас, који је такође од камена, прекривен је старим иконама византијског стила. У нартексу се налазе два камена стуба за постављање свећа. На жалост, као и код већине других србских манастирских цркава, приликом рестаурације 1844. године, нестала је по белим кречним наносом некадашња стара лепота. Шта да се каже за варварство тог белог кречног наноса, који је у манастирима Манасија и Раваница уништио зидне слике! Већ сам поменуо да је ова црква једно у облику крста изведено јединствено здање. Две осмоугаоне куле на чијим врховима блистају позлаћени крстови издижу се изнад крова – једна изнад западних врата, а друга изнад попречне лађе крстоликог здања.
    
С десне стране улаза у цркву налази се у једном удубљењу раскошна мермерна гробница. Под је ту прекривен мермерном надгробном плочом, док целу позадину све до врха успуњава велика мермерна плоча. Пролаз према олтару омеђен је једном позлаћеном оградом од кованог гвожђа. Ко почива под том надгробном плочом? Гробница је сасвим нова; види се да је недавно урађена. Под том надгробном плочом почива несрећна Анка Константиновић, тетка кнеза Србије Михајла, која је, као што сам већ поменуо, истовремено са кнезом убијена у пролеће у Топчидерском парку.
    
У пратњи своје тетке и њене кћерке, госпођице Катарине, кнез је у Топчидерском парку пошао уском пешачком стазом која на обронку, крај којег смо проши на путу за манастир, води до видиковца са којег се пружа погледа на узвишење Авала. Тај мали плато био је омиљено место кнеза Михајла. Шипражје је с обе стране стазе тако густо, а пешачка стаза је тако уска, да само две особе могу да иду једна поред друге. Кнез и његова лепа рођака ишли су напред; неколико корака иза њих ишла је госпођа Анка. Неколико корака испред платоа појавили су се с обе стране шипражја, тик пред платоом, четири мушкарца у србској сељачкој ношњи. Сва четворица подигли су леву руку и додирнули своју капу, као да би поздравили кнеза и даме. Када је кнез изненада угледао четири мушкарца како излазе из шипражја на пешачку стазу, рекао је: „Дакле, ипак!“ Он је познавао сву четворицу. Били су то кажњеници из београдске казнионе.
    
Један од њих био је некада председник суда и осуђен на вечну робију, јер је отровао своју жену; други је био један адвокат, који је био утамничен због неког фалсификата. Трећи, такође адвокат, био је осуђен због кривоклетства; четврти је био чиновник, осиђен због проневере државног новца. Кнез Михајло је био упозорен да се спрема атентат на њега. На то упозорење односиле су се речи: „Дакле, ипак!“, када је угледао атентаторе пред собом.
    
Начинио је још неколико корака напред. У истом тренутку када су убице леву руку ставили на капе, извукли су десну руку из закопчаних капута. У свакој руци је био револвер. Одјекнуло је четири до шест пуцњева. Кнез Михајло је пао погођен са више метака у груди и главу.
    
Стара слика манастира Раковица
Госпођа Анка се бацила пред кнеза и једног убицу зграбила за гушу. Убица јој је разнео главу дугим метком тако да се мртва срушила на земљу – та жена почива овде у манастирској цркви Св. Михајла под овим велелепним мермерним надгробним каменом. Госпођа Томанија Обреновић, удова Јеврема Обреновића, покровитељица манастира Раковца, подигла јој је надгробни камен. Она је за време убиства у Топчидерском парку била у пратњи капетана Гарашанина, неких педесет корака иза кнеза и дама. Када је капетан зачуо револверске пуцњеве, извукао је своју сабљу и појурио стазом ка платоу; испречио му се један од убица с револвером у руци и у њега испалио више метака, од којих је два пута тешко рањен у руку.
    
Када смо изашли из цркве, појавио се један манастирски слуга да игуману саопшти да је спремна вечера за госте. Игуман нас је позвао на лаку вечеру пре него што кренемо натраг за Београд. Ништа није помогло што смо се захваљивали на тој понудиж; игуман је свој позив поновио на тако љубазан начин да нисмо могли да одбијемо. У свим србским манастирима гостопримство спада у устаљене и свете обичаје. Сваки намерник који наврати у манастир биће љубазно дочекан, угошћен и нахрањен. На веома лош пријем би наишла понуда да се за пријем и понуђену храну нешто плати.
    
Игуман нас је повео у гостинску собу. Сто је већ био постављен. Само је један од калуђера, и то онај који нас је дочекао код капије манастира, сео с нама за трпезу. Игуман и остали калуђери су се извињавали што неће с нама јести, јер они касније вечеравају, али су на нашу молбу сели с нама да попију барем чашу вина. Опслуживао нас је слуга који је на дворишту обавестио игумана да је вечера спремна. Прво је изнесена србска кисела чорба. Онда су изнесене ротквице, бели лук и србски сир као предјело. Главно јело била је изванредно припремљена прасетина са зеленом салатом. Никад нисам јео боље припремљену прасетину. Још и сада имам у сећању тај диван укус. Уз то је послужено неготинско бело вино. Било је неколико година старо и мало је подсећало на ’madeiru’.
    
Вечера је протекла у веома добром расположењу. Водио се разговор о великом напретку који је Србија начинила за време Намесништва. У том разговору за трпезом, при чему је мој водич играо улогу преводиоца, упознао сам игумана и ова три калуђера као интелигентне и родољубиво настројене људе. Нарочито ми се допао игуман. Калуђер из Хрватске одликовао се изванредним хумором. Код ових духовника се ништа није могло запазити од оног ускогрудог калуђерског и богомољачког бића. Негде на половини вечере игуман је устао и с чашом неготинца у руци наздравио гостима манастира и пожелео им срећно путовање по Србији. Док смо се куцнули чашама, калуђери су у хору запевали једну лепу песму чије ми је речи мој преводилац отприлике овако превео: „Живели још много година, много година и срећни били!“ Онда је мој водич наздравио игуману, калуђерима и манастиру Раковица, а ту су здравицу, док су се чаше куцнуле, калуђери поново пропратили лепом песмом. На крају вечере сам устао и ускликнуо: „Дижем ову чашу за ослобођење свих јужнословенских земаља и за пропаст азијатских варвара који на срамоту Европе још и данас на Балканском полуострву над четрнаест милиона хришћана!“, а господин Петровић је те моје речи превео на србски језик. Та здравица је, то се видело, оставила дубок утисак на калуђере за столом. Како су само почеле поново да се куцају чаша о чашу, а узвицима Живио! Живио! није било краја. А онда је последње куцање чашама још једном пропратила песма „Живио још пуно година, пуно година, и срећни били!“

    
Већ се било добро смрачило, када смо сели у кола пред капијом и кретали за Београд. Игуман и сви калуђери отпратили су нас до капије, опраштајући се од нас на најсрдачнији начин. Није ми, на жалост, било могуће да на завршетку мог путовања по Србији и на повратку у Београд још једном обиђем манастир у Раковици. Али сећање на тако лепо проведено вече још ће ме дуго пратити.


Извор: Србија и Срби, Густав Раш, Нови Сад, 2001, стр. 73