Младост Тодора Алгуњског

Ашчије, фурунџије, бозаџије-печалбари, стизали су сваког дана пред зграду Старе Богословије иза Саборне Цркве претворене у касарну. Тражили су да их пријаве и приме у комите.

    

Једног зимског дана стигла су два печалбара из Румуније. Млађи од њих, плав, немирних, веселих очију, Тодор Крстић из Отље у кумановском крају, имао је за собом већ дугу четничку прошлост и радосно је лупао по раменима и љубио се са својим старим друговима из чете Елефтерова и Пушкарева, које је у Старој Богословији нашао.

    

Њихови сусрети изненадни и неслућени нису их чудили. Сваки је од њих имао почетке заустављања, испресецан живот, или је био учесник велике драме. Са опредељеном и јасном крајњом жељом лутали су, равнодушни према себи, кроз механе, склоништа, шуме и затворе, сачекујући увек случај и успех.

    

Алгуња

Детињство Тодора Крстића, у горчини и усамљености прошло, није га сломило. Када су му оца убили Арнаути, мати му се преудала у Алгуњи, а он је отишао код стрица ашчије у Прокупље. И он је, док је прао масне судове, видео себе као четника.

    

У пролеће 1902, пошто у Србији није било четника, прешао је у Бугарску, Елефтерову, полицијском писару и војводи. Рањеног у неврокопском крају, лечио га је чича Илија травом и ракијом у Ћустендилу.

    

Понова у чети, пошто је оздравио, одступао је после угушеног крушевског устанка ка бугарској граници. Разбијене чете поручника Танасова, Бабате и Крсте Коњушког окупиле су се у Ђувешеву, првом селу на бугарском земљишту. Вође су решиле да из освете запале Криву Паланку. Прешли су понова границу код села Доганца и спремали се да преко Калин Камена сиђу у Криву Паланку. Место путовођа на Калин Камену наишли су на војску. Повлачили су се журно натраг у Бугарску. Опколили су их код граничне карауле. Тодор Крстић, заостао из

Војвода Крста Ковачевић Прешевски

другова, сам са Крстом Ковачевићем – доцнијим нашим војводом Прешевским – беспомоћно је слушао звуке војничке трубе и пушчану паљбу, гледајући како турски војници долазе са свих страна.

    

Нису се могли ни бранити. Пушке су им биле покварене. Испроламаним земљиштем, кроз шуме и дубоке јаруге бежали су ка граници.

    

После борбе код Доганца, разбијене и растурене, остављене од војвода, четнике су упутили у Ћустендил где су их сместили у касарну.

    

Кад их је зора пробудила, комите су нашле закључана врата од касарне. На пољу је била стража. Три дана су лежали а четвртог су их упутили под стражом за Радомир. Гледали су како пролазе војска и топови и иду за границу. Чули су да је Турска ставила ултиматум Бугарској.

    

Опкољени бугарским стражарима ишли су по киши, гладни и разочарани. У Радомиру су их сместили у коњске вагоне, закључали их и дотерали у Софију где су их у једном кварту држали три дана без хране. Ни у чему нису видели разлике између турских тамница и софијских затвора. Тек сада су осетили да земља, за чије су се интересе борили, може да буде за њих туђа, индиферентна и скоро непријатељска.

    

Раздражени глађу и понижењем, преварени, гледали су кроз решетке, не разумевајући зашто су људи према њима тако груби и у Турској, и овде, и у Румунији...

    

Саслушавали су их и питали где ко жели да буде интерниран.

    

Тада се Тодор сетио чича Илије, који га је у Ћустендилу лечио. Он му је говорио о старим балканским хајдуцима, који су новце отете од Турака закопавали код Каварне. Знао је стари Илија за Суву Чесму, за криву врбу код воденице и три бреста у дугој ливади, под којима се причало да су закопани ћупови, али су га године и слабост спречавале да сам пође и да их потражи.

    

Тодор је затражио да иде у Каварну, у којој је нашао свог првог војводу Николу Елефтерова као среског начелника, који га је хладно примио и одбио свако пријатељство и помоћ.

    

Без посла, лутајући пустим улицама, са радошћу је опазио радњу Иљаза, бозаџије. Ушао је унутра и уз чашу бозе почео да говори са Иљазом. Бозаџија му је причао да је из Тетово, али не родом, него му је деда оданде дошао. Пушили су, гледали искривљену свећу и пажљиво слушали један другога. Помињући успомене зближавали су се мислима на њихов родни крај. Радовали су се случајном познанству сматрајући се за рођаке.

    

Тодор је спавао умирен и дубоко, као у детињству, иза дућана на даскама, крај бурета са бозом. У подне су делили Иљазов ручак из исте чиније.

    

Нестрпљив, Тодор је питао свога новог пријатеља да ли зна за Суву Чесму.

-         Е, моје дете, буди здрав. Знам ја шта ти тражиш.

-         Шта? Тргао се Крстић пун слутње.

-         Тражиш закопане паре. Буди ти жив то је ископао Бојко баштованџија.

    

Бојко из Битоља имао је башту код Суве Чесме. Копао је око ње да доведе воду и од једном је постао газда.

    

Тодор је испричао Иљазу шта је од чича Илије сазнао.

-         Знаш ли и за друга места?

    

Ту ноћ нису спавали, а чим је небо почело да се осветљава, приближавали су се местима, којих се толико пута сећао Тодор по чича Илијиним речима. Поља где су требали да виде знаке, била су преорана, дрвеће посечено, трагови изгубљени. Тада се Тодор сетио последњег места, чесме испод Каварне, на чијој је води млело четрнаест воденица. Ту је требао испод старе криве врбе неки кожар да испира коже.

-         Има ли нишан? питао је Иљаз.

-         У корену врбе је камен.

    

Кад су стигли под врбу, срце им је куцало јаче, а они су се правили невешти и од зелених грана дељали штапове. Погледом су тражили нишан испод сувих, чупавих жила, које су се над земљом дизале. Видели су га. То је био велики, бео, леп камен.

    

У ноћи су га поткопали пажљиво и испод њега на месечини угледали су ћуп.

    

Нестрпљиви и радосни вукли су огроман терет из земље. У ћупу је било око 60 ока бакарног новца којим су Турци плаћали купање у амаму. Место очекиваног богатства, добили су за сав тај бакар 60 лева.

    

Опет сиромах и не верујући више у закопано благо, Тодор се упутио у Варну да тражи посла. На пристаништу је нашао своја два друга из чете, Јована из кривопаланачког и Николу из ђевђелијског краја, са којима се још у Софији растао.

    

Лутали су заједно поред мора чекајући да преносе џакове у лађе. Пред кафаном на обали угледали су једног дана велику гомилу света. Питали су шта је.

-         Купе се добровољци да иду на Јапан.

-         Ми смо ти, повичу три бивша четника.

    

Одмах су се уписали. Сместили су их у један мали хотел и после десет дана, пошто су дали свакоме по три наполеона, укрцали су их за Одесу.

    

У Одеси су становали у кадетског школи и после неколико дана извели су их пред комисију, која је нашла да ни један није способан за војску. Док су одабрани добровољци одлазили певајући да приме војничка одела, њих су отпустили.

    

Опет без посла, чувајући добијене наполеоне ушивене у појасу, лутали су по одеском пристаништу. Тодор је спазио једног старог амалина са фесом и наслутио је у њему човека из свога краја. Упознао се са њиме и сазнао да се зове Дели Мета и да је још као млад војник био заробљен код Руса на Плевни.

-         Одакле си Дели Мето?

-         Од Куманова.

-         А из ког места?

-         Из Отље.

-         Па и ја сам из Отље, повикао је Тодор Крстић, стискајући тврду и испуцалу као парче земље руку Дели Метину, на чијем се равнодушном лицу од сиротиње и рада развукло нешто што је личило на осмех.

    

Помало збуњен, Тодор му није могао одговорити о сваком за кога га је питао. Можда су били и мртви, а он је као дете отишао из села.

    

Дели Мета их је позвао сву тројицу у свој стан, ниску, мрачну собицу на дну једног дворишта у којој је становао са још неколико амала.

    

Посла није било нигде и Никола, који је био фурунџија, предложи да отворе пекару. Са девет наполеона закупе једну празну фуруну, купе брашно и отпочну да раде, Дели Мета им је довео прве муштерије, своје другове амале. Али хлебарница није дуго радила. Једног јутра Никола је нестао, а са њиме и новци које је он чувао. Тодор и Јован остали су без ичега. Било је у пекари још седам џакова брашна и за новац добијен од проданог хлеба купили су карте за Кијево. Имали су још толико новаца да на путу за Србију стигну до Јаша. Кад су се у Јашу нашли без новца, постала су оба одбијена добровољца посластичарски шегрти. И опет им је помогао један њихов земљак из јужне Србије из Битоља у чију су радњу ступили. Остали су код њега док нису зарадили сваки по наполеон. Њихова нова зарада дозволила им је да продуже пут до Браиле.

    

Лутали су поред Дунава, очекујући да им сусрет са неким новим Дели Метом, неким земљаком, донесе посао, зараду и продужи пут.

    

Трећег дана по доласку у Браилу, пролазили су поред једне крчме на обали, пуне лађара, када су их одједном зауставиле познате псовке.

    

За једним столом седело је неколико морнара. Пили су цујку, викали су, смејали се и псовали. Тодор и Јован били су већ весели и скоро безбрижни, због близине својих људи. Сели су за сто до њиховог и гутали су сваку србску реч у овом удаљеном и туђем граду, где се около говороли само грчки и румунски, а њих нико није разумео.

    

Један од морнара, кога су звали Стеван, приметио је да их Тодор посматра.

-         Што ме гледаш? повиче на њега и опсује.

-         Мило ми је што чујем да србски говорите.

-         А шта си ти?

-         Ми смо од Македоније.

-         Ајде онда код нас за сто, повичу лађари и поруче и за њих ракије.

    

Док су заједно пили исприча им Тодор да он и његов друг желе да иду за Србију, али немају ни пасоша ни новаца.

-         Ми вас не можемо повести док не питамо капетана.

    

Пред вече се појавио и капетан.

-         Одакле ови цивили? питао је чим је видео Тодора и Јована између својих морнара.

-         Неки изгубљени људи, али наши су.

    

Пошто их је испитао, капетан је казао својим људима да их пресвуку у стара морнарска одела па да их поведу за Србију. У самој кафани у једном углу преобукли су Тодора и Јована.

    

Требало је уносити товар у лађу.

-         Узмите и ви нешто и унесите, али немојте више излазити, рекао им је капетан.

    

Тодор је зграбио један кош са рибом. У лађи застали су неодлучно Крстић и његов друг, не знајући где да се скрију. Магационер је повикао на њих:

-         Шта чекате ту? Напоље да носите товар.

    

Хтели су већ да изађу када је дошао матроз Стеван. Умирио је магационера и сакрио их иза оџака. Лађа је кренула. Тодор и Јован су дубоко удисали свежину вечери на реци и чинило им се да удишу слободу.

    

У Кладову су их искрцали и предали властима. Полиција их је ухапсила. Нису имали код себе никаквих исправа.

-         Кога познајете? питали су их.

-         Имамо пријатеље у Београду.

    

Рекли су да желе да ступе у србску организацију. Дали су им по десет динара и упутили их за Београд у Стару Богословију.

    

Њихова прва авантура била је завршена.

---

Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 98