понедељак, 07. октобар 2013.

Заседа на Пчињи

Манастир Св. Прохора Пчињског
Склоњен ван путева, скривен шумом и планинским косама, ограђен конацима и зидовима као тврђавом, манастир Св. Прохора Пчињског био је најсигурније склониште четничко. Од њега је било свега четири сата до границе.
    
Игуман Владимир и епитроп Недељко Ковачевић из Клиновца радосно су дочекали ВасилијаТрбића када се у калуђерској ризи у манастиру појавио. Долазио је из Скопља са неуспелог конгреса. У игумановој соби крај мангала, пошто су се уверили да ниједно издајничко уво кроз врата и прозоре не слуша, изложио је Трбић намеру да села организује. Требало се прво са Пчињом почети јер је допирала до границе. Морали су се спровести канали за пролаз четника.
    
Игуман и епитроп одушевљени, загрлили су Трбића и обећали своју помоћ и сарадњу. Добро су познавали своја села и људе од поверења. Заштићен калуђерском ризом, обавештен, Трбић је лутао кроз села, ноћивао у кућама оних са којима се требало састати, певао у ноћи крај сеоских огњишта тихо Малога Радојицу, говорио о србском четништву и призивао поуздане људе на договор. Означавао је прве сеоске војводе и курире, поносне због поверења и звања које им је најчешће муке и смрт доносило. Сви су тражили пушке.
    
Старци су се сећали генерала Белимарковића и негдашњих бунтовних усташа Вељана и Поп-Пауновића, помињали своје успомене са сузама у грлу што је тешко Македонцу.
    
Војвода Василије Трбић
Нестрпљиво су чекали сви повратак првог курира Ристе из села Старца, кога је Трбић у Врање послао. Већ су били пали први снегови. Једне ноћи, када је ветар урлао и јурио кроз голе гране у манастирској шуми, зачуо се уговорени знак на капији Св. Оца Прохора. Риста Старачки и неколико сељака, натоварени пушкама, савијени под оловом, журили су бешумно у мрачни конак. Оружје је смештено у сркивницу. И сваке ноћи поновио се куцај од три ударца. Изаслани курири из села долазили су да приме оружје.
    
21. јануара 1904. начинила се изненада у манастиру узбуна. Топ од коњских копита, вика и звек оружја објавили су долазак Шериф бега, спахије над 17 села у Пчињи, који се са свога имања враћао за Куманово. Три наоружана момка пратила су га. Манастирске слуге потрчале су пред беговог коња. Трбић који се спремао да пође у село Старац, наишао је на бега у манастриском дворишту. Доцкан је било да узмакне. Бег се загледао у његово голо, младо плаво лице, непознато и застао у сумњи и мислима. Пред њим је стајао Трбић оборене главе са рукама прекрштеним светачки. Ни једна реч није пала. Бег се окренуо и пошао вратима у гостинске собе на којима га је игуман дочекао.
    
Одмах је питао игумана ко је млади калуђер са хајдучким очима. Старешина му је збуњено причао о путујућим калуђерима скитницама из Свете Горе које милостиња издржава. Док је бег кидао прстима испечену кокош, смешкао се неубеђено.
   
Предосећајући и сам опасност, Трбић је ишчезао неопажен из манастира.
    
Пут за Куманово водио је дуж Пчиње чије су обале биле залеђене. Испред села Пеликца пут и река нагло су скретали и високо усечена обала пружала је место за заседу. Трбић је погледао опрезно око себе. Снежна пољана била је пуста. Крај реке на голом грању врба висили су као црни плодови гаврани.
    
Стезао је озеблом руком револвер. Дуго није чуо ништа осим жубора воде под ледом и крика птица. Трзало га је прскање грана на мразу. На једном спазио је бега. Коњ се приближавао без шума. Бег је пушио. Пушка му је лежала на крилу. Гледао је у ведро небо. Од једном његов се поглед укочио од ужаса. Пред њим су опет биле хајдучке очи и цев револверска. Без одјека пуцањ кратак и туп прекинуо је његову последњу слику црног калуђера на белом путу. Коњ је преплашено појурио сам на пратиоце који су тек стизали. Пут је савијао, само су чули пуцањ и видли коња. Побегли су преплашени причајући доцније како их је чета напала.
    
Дуго је лежао Трбић скривен на залеђеној обали. Видећи да је сам поред мртвог бега и да нико не долази, вратио се у Св. Прохор.
    
Истрага је вођена у манастиру. И Трбић је мирно одговарао. Тек после два дана када је сумња постала све јача за њега, опет је пошао кроз мртве шуме и прешао 23. јануара границу.
    
У Врању је у ашчиници Трифуна Аврамовића из пасуљ и ракију причао друговима свој последњи доживљај.
    
Борбен, заситио се брзо одмора. 15. фебруара ноћу био је опет на турској земљи. Водио је чету од пет другова. Само је 24 часа био војвода. Мало их је било. Наишли су на војску код Спанчеваца и већ су другу ноћ морали да се врате на србско земљиште.

    
Турски конзул у Врању пратио је Трбићеве појаве и нестанке. Када је поново видео, тражио је да се склони хајдук са границе. Окружни начелник Драгић Павловић, да би умирио конзула, затворио је Трбића и после пет дана протерао га у Смедерево. Овде су га одмах пустили и Трбић је стигао у Београд. Осећао се најбоље у Богословији, код Шар Планине и код Белог Јагњета. Спремале су се чете и Трбић је одмах могао да понуди своје искуство.


Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 103