 |
| Доморовце |
Протекло је неколико месеци од састанка Дајићевог са Саватијем Милошевићем у Приштини. Учитељ неповерљив, није знао коме да се обрати. Ништа
није урадио у Доморовцу. Отворено и право из срца смео је да говори само са
попом Ђорђем Поповићем. Саватије је стално питао из Приштине за организацију.
Говорио је да треба само са младим људима радити.
Дајић је задржао своју пажњу на два млада, презрена сеоска распусника.
Заводили су удате жене, пили су, убојице су били. И он им је због села морао да
забрани долазак у школу. Знао је њихово добро срце и правичност. Њихова дрскост
скривала је одлучност и срдачност. Саопштио је своју намеру попу Ђорђу.
-
Боље
сам намакни себи уже на врат.
Поколебан, одложио је своју намеру. Из Приштине је дошло ново прекорно
писмо.
Једно вече у марту 1904. гледао је Дајић кроз прозор у пролетња дрва
пред школом и опет мислио о свом несрвшеном послу. У томе је кроз ретке гране
угледао како се привлижава високи стас Стојана Цветковића-Селића. Млади сеоски заводник
први га је потражио.
Мучени различитим жељама које су их приближиле, погледали су се радосно.
Узбуђен, скоро место поздрава, Селић му је брзо без даха рекао:
-
Аман,
тражи од мене шта хоћеш, само ми дозволи да смем да уђем у школу.
Када
су у сутон излазили кроз мали оквир школских врата, били су везани тајном и
пријатељством. Стојан Селић ишао је кроз село горд и самопоуздан. Био је весео.
Пред њим је стајао озбиљан и опасан посао. Баш он је изабран у селу. Заклео се.
Видео је опет пред собом Јеванђеље, каму и револвер сложене у крст. Кроз 15
дана требао је да се венча. Био је удовац. Обећано је да му она неће сметати.
„Ништа ме не може зауставити“, поновио је у себи.
Сутра дан довео је на заклетву свога друга, опет сеоског љубавника,
Величка Трајковића-Туфегџића.
Извештен, Саватије је наредио да Стојан и Величко пођу по оружје у
Врање. Младићи никад нису прешли преко Китке, где је пут за границу био скривен
и најкраћи. Дајић се сетио Стојка Нуре, сеоског бакалина, арнаутског пријатеља
и печалбара, коме су сви путеви били познати.
Од
њега је љубав начинила пустолова и због његове чежње постала је песма:
„Кад
сум бил мори, Ђуро, дете како тебе...“
Као
младић волео је најлепшу девојку у селу Ђурђу коју су родитељи удали за
другога. Очајан отишао је од куће и лутао три године кроз Румунију, Бугарску и
Србију. За то време Ђурђа је постала мати и остала удовица.
Кад
се вратио кући донео је дукате у марами, искуство туђег света и песми спевану
на печалби. Оженио се Ђурђом и није хтео као остали сељаци да ради земљу.
Отворио је бакалницу.
Дајић га је придобио. После сумње и неповерења уверио се да је тај
Стојко Нура искрено готов за помоћ и сигуран. Заклео је и њега.
У
очи пијачног дана у Бујановцу младићи су причали да иду на пазар. Нура није
говорио ништа, Нура брбљивац. Друге ноћи пред зору залупали су Стојан, Величко
и Нура на окно код учитеља. Унели су у школу 6 остругаша и муницију у торбама.
Сељаци су нешто знали а више слутили за узрок промене код Стојана, Нуре
и Величка. Нису их више избегавали. И ускоро су довели нове чланове. У априлу
било их је осам, кад су пошли са њима по оружје преко границе. Организација се
проширила на Доње и Горње Кормињане, Петровац, Ранилуг, Дреновац. Образоване су
две сеоске чете које су Стојан и Величко водили.
Преко Дреновца су пушке слане за Сиринић и за Подримље.
