среда, 09. октобар 2013.

Китан из Карбунице

Заборавило се брзо на тражену помоћ и сарадњу Срба. Отпочела су понова тајна убиства која су бугарске комите вршиле.
    
Карбуница
Китан Милошевић првак кичевсе Карбунице, једног пазарног дана у марту 1904. дошао је у Битољ. Нерадо је напустио кућу и село јер је знао да на њега чекају заседе. Три пута је пркосан и смео одбио заповест комитета да изјави да је Бугарин. Читаво село за њим је ступало. Једно јутро нашао је смртну пресуду приковану камом на кућним вратима. Постао је још опрезнији али се није одрекао имена.
    
Осећао се безбедан када је са читавим караваном пазарџија пошао за Битољ.
    
Пут је остајао за њим пун живота а са стране пролетња поља и бескрајно небо. Није осећао страх и весело је у себи једну песму понављао. Дан је био топао, пролетњи, Турци су изашли из кавана и крај Драгора пили шербет и пушили. Чобани су догнали прве јагањце на пијацу. Китан је лутао кроз чаршију, куповао со и петролеум за кућу, бирао је оштрицу секире. Један непознат младић, који га је већ пола часа пратио, давао му је знак оком. Пошао је за њим у прву пусту улицу.
    
Шапућући рекао му је непознати брзо да су ту у једној мали скривене србске комите и да траже неког из кичевске казе. Он га је знао као доброг Србина те је зато смео да му се повери.
    
Радостан Китан је пошао за вођом чије очи није гледао.
    
Прљав поточић текао је кроз пусту улицу. Куће се нису виделе изван зидова од земље црвене и масне. На једном крову рода је снажно лупала крилима. Китан се за тренутак сетио пресуде и лукавства комитског. Застао је али је вођа већ залупао на једној капији. Позвао га је осмехнувши се. Још није ни праг прекорачио, а тежак ударац кундаком у потиљак бацио га је на земљу. Покушао је да се дигне и видео је револверске цеви, прљаве браде комитске и смрт у њиховим очима. Нека лица учинила су му се познатим. Ударцем ноге вођа му је помогао да устане. Војвода, познавао га је по кићеном оделу, брисао је каму о рукав.

-         А бре, куче србоманско, сакаш ли сега да се викаш Блгарин?
    
Китан је затресао главом:

-         Господ знаје, војводо, да ми татко беше Србин и да и ја морам то да останем.
    
Уво одвојено од тела, као крвав пуж, пало је на земљу меку и влажну.
    
Промукао, са камом испред очију, војвода је поново питао.
    
Китан је поново затресао главом са које је крв капала на његово чисто празнично одело, ко је за град обукао.
    
И друго уво грчило се на земљи.
    
Двојица комита зграбили су Китана за раме и бацили га на колена. Трећи га је шчепао за косе, са којих је завијена црвена марама пала, и повукао главу уназад. Војвода је прешао камом преко грла.
    
Скинули су са њега одело, камама и секиром тело испарчали и бацили у ђубре.
    
Киша која је сутрадан пала, опрала је све трагове.

ххх

Неколико је дана само прошло до нове смрти. Мирно је умро у Крапи Секула, избоден комитским камама. На пазару у Прилепу нашле су га егзархисте и тражиле да Крапа, капија Пореча, прими егзархију.

    
Издајник није хтео да буде.


Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 107