Двадесет девети мај 1903. који је изменио ток
наше историје и приближио нас ослобођењу био је пресудан и за нашу четничку
акцију.
 |
| Лука Ћеловић - Четнички финансијер |
ДрГођевац, Васа Јовановић и Лука Ћеловић, ослобођени полиције старога режима која
је на њих мотрила, приступили су одмах формирању прве своје чисто србске чете.
Војвода је требао да буде Илија Славе, калдрмџија, мали, слаб,
неугледан, али необично паметан човек. У ту је чету ступио међу првима и АнђелкоАлексић из Мидинаца у гостиварској кази, који је држао ашчиницу у Сарајевској
улици.
Док
је др Гођевац образовао прву своју чету дошао је једног дана код њега Риста
Херцеговац и саопштио му један предлог, који га је изненадио и заинтересовао.
У
београдском граду издржавао је казну због туче са једним сељаком Илија
Вујановић из Бања Луке и са страхом је ишчекивао дан слободе, који је требао да
га одведе на вешала. Робија у граду била је за њега продужење живота. Управа
казененог затвора требала је да га по издржаној казни изда аустроугарским
властима, код којих је био осуђен на смрт због убиства једног жандармеријског
наредника. Пребегао је у Београд, очајан, зао и прогоњен, свађао се и нападао
је своје прве познанике у Србији, ножем је ранио једног сељака који није хтео
да му да новац. Зато је лежао у граду.
 |
| Др Милорад Гођевац |
ДрГођевац је требао да утиче на наше власти да омогуће Илији Вујановићу нестанак
из Београда и спрече његово враћање у Аустрију. Успео је иако су га у почетку
енергично одбијали. Илија Вујановић спроведен је у болницу, а његов стражар био
је жандармеријски поднаредник Воја Кораћ, који се и сам јавио за комите.
После једног проведеног дана у болници преко ноћи су заједно побегли и
дошли у стан Луке Ћеловића. Цела нова чета Илије Славета чекала их је ту.
Обукли су их и наоружали.
Исте
ноћи избегавајући сусрет са Београђанима, спремни, пошли су на воз преко Баре
Венеције. У мраку, без ларме и параде, ушли су у последњи вагон за њих одређен
код рампе београдске наши први четници.
Истим
возом путовали су за Врање др Гођевац, Јовановић и Ћеловић који је давао новац
да се омогући стварање чета.
Четници, њих осморица, сишли су у Врањској Бањи и кроз поља, већ
обилазећи сеоске куће и сусрете, стигли су до Буштрања на граници где их је
чекао путовођа, њихова три пријатеља Београђанина и капетан Рафајловић да им
пожеле срећан пут.
Чим
су прешли границу босански убојица Вујановић напао је на Славета, вичући да
неће да служи једног калдрмџију, ранио га и побегао назад преко границе. Крај
Дрине је хајдуковао и пљачкао док га потера из заседе није смртни ранила.
Малога Славета, несуђеног војводу, вратили су у Врање рањеног, а чета
још мања овог пута изабрала је за вођу ашчију из Сарајевске улице Анђелка
Алексића.
Носили су са собом шифровано писмо које је требало да им омогући
пријатељство и помоћ комитета. Било је прво код Славета, па га је наследио
Анђелко. Написао га је за комитет Мисајло Каранфиловић, пекар из Осијека.
Увек
у независности и несигурности пролазили су кроз Пчињу, обазриви али храбри и
сваке зоре кад су се спремали на одмор знали су да су ближи Вардару, највећој
препреци њиховог пута којим су стрпљиво ишли за Пореч.
По
Београду се већ причало о поласку наше прве чете.
 |
Генерал Јован Атанацковић |
Тога
лета седео је једно вече др Гођевац код Империјала. Мислио је на малу удаљену
чету, док је расејано пратио шум фијакера помешан са неколико започетих или
завршених циганских песама. За његов сто пришао је изненада пензионисани
генерал Атанацковић.
-
Ама
чујем, докторе, да ви тамо нешто са Луком радите на нашим стварима у Старој
Србији. Молио бих вас да ми нешто о томе кажете па да акцију развијемо.
-
Особито
ми је мило што и ви, господине Атанацковићу, нудите своју помоћ. Ни ја ни Лука
нисмо по својој прошлости, ни по свом друштвеном положају, ни спремни ни
способни да водимо сами ту акцију. Нисмо ни дипломате ни војници. Били смо
принуђени када се нико други није јавио. Молим вас, господине Атанацковићу,
видите ли ви да је Турска маса која је пала под стечај. Јавили су се и
најситнији дужници и повериоци, а ми који пре свију имамо право да тражимо свој
део, који је највећи, не јављамо се и ћутимо. Наши људи имају страх од заплета
и док Бугари раде бомбом, пушком и пакленом машином ми још верујемо да се може
Стара Србија бранити пластиром и часловцем.
Атанацковић му се приближио сасвим и казао му скоро на уво:
-
И
ја мислим да би требало спровести једну конкретну организацију и не само на
овим почетцима стати.
Последица разговора код Империјала био је састанак одржан после неколико
дана у кући газда Луке Ћеловића. Поред првих оснивача србског комитета на
договор су дошли, тајно, и пензионисани генерал Атанацковић, Живан Живановић и
Светозар Стефановић ресторатер са железничке станице.
Гођевац и Ћеловић су хтели да прошире круг и изложили су свој рад и
циљеве новим помагачима који су требали да развију и да распростране њихову
мисао и дело. Петар Пешић им је причао своје утиске и све што је видео када је
обилазио Стару Србију преобучен као житарски трговац.
Гођевац, Ћеловић и Васа Јовановић су одали тајну своје мале чете коју је
ашчија Анђелко из Мидинаца водио негде крај Пчиње, још невичан, али смео усред
сталних опасности.
Сагласили су се једномишљено да треба радити са четама. Рад се морао
крити од Министарства Спољних Послова, јер је оно било за обазриву пропаганду
школску и црквену, а не за оружану акцију.
Споразумели су се да оснују шири комитет, који ће урављати целим радом
на стварању чета. Неколико дана касније у стану Атанацковићевом у Крунској
улици комитет је формиран. У његове три секције: револуционарну, за пропаганду
и финансијску ушли су Атанацковић, др Гођевац, Љуба Давидовић, Живан Живановић,
Љуба Јовановић, Лука Ћеловић, Петар Пешић, Љуба Стојановић, Јаша Продановић,
Милутин Степановић, Светозар Стефановић и Димитрије Ћирковић, трговац са Саве.
Написали су статуте и тога дана рад комитета је почео.
