Био је послењи тренутак. Пљачкани, батинани,
затварани, мучени сељаци нашег југа, упропашћени и понижени, у страху за своје
кћери, звали су у помоћ. Бегунци су сваке ноћи прелазили границу. Ми још нисмо
стизали. Бугари су послали чете, организаторе, оружје, динамит.
На
Светог Илију, 20. јуна 1903. године, врелог летњег дана, избили су густи црни
димови изнад ниских кровова Крушева, високо саграђеног у планини под старим
шумама. Крушеву, великом лепом гнезду, било је суђено да својом пропашћу објави
почетак устанка. Почело је одједном са свих страна. Динамит, бомбе, пушке. Све
баште расцветане биле су у диму. Од мудурлука, беледије и ђумурка остали су
само трагови њихових темеља да догоревају са остатцима 1600 запаљених кућа. Три
„аутономашке“ комитске чете читав дан су палиле, убијале, уништавале.
У
Битољској равници чуле су се свугде пушке, чете су упадале у села, охрабрени у
принуђени њиховим присуством, сељаци су ископавали оружје кришом из далека
донето и напуштали домове. По друмовима убијани су Турци путници и усамљени
стражари. У Ешкису, Владову и Острву бачени су у ваздух железнички мостови.
Срби су пристајали уз бугарске чете, јер се за народност није питало. Уговорени
знак био је крст, кога су људи бележили на челу и грудима.
 |
| Бугарски злочинац Борис Сарафов |
Дамњан Грујев, Борис Сарафов и
Анастас Лозинчев,
изаслани из Софије, вешто су у први мах бацили покличе и мудро исзбрисали име
бугарско. Обећавали су аутономију и сами се звали „аутономашима“. Пореч,
најотпорнији и најнеприступачнији, средиште србско, није овде видео бугарску
опасност и приступио је покрету који је Сарафов водио, дајући уточиште његовим
четама које је војска гонила.
Први
успеси дали су снаге и смелости дотле утученим сељацима, опијеним од поуздања,
када су видели турске карауле у пламену и лешеве заптија. Пало је и Кичево, а
Костур је био опкољен и запаљен. Свугде у првим редовима били су србски сељаци.
Пренеражени, тучени, растурени, Турци су касно схватили значај покрета.
Из свих гарнизона упућена је војска са топовима. Свако село на које су наишли
било је паљено, а ако сељаци из њега нису побегли, топовима су га рушили.
Читава Пелагоија пушила се од згаришта, а пољима се вукао тежак задах стотине
лешева, који су се на сунцу распадали, кидани од гладних паса. Најсрећнији су
били они који су стигли да побегну у планине.
У
тим данима мржње на све што је хришћанско један турски стражар убио је
генералног руског конзула у Битољу Александра Ростовског када се са породицом
враћао у кочији, 26. јула 1903. године, кући из манастира Букова.
Горело је сто двадесет села. Чете и сељаци били су свугде сузбијани.
Бежали су у планине.
Једна од највећих чета, Петра Ацева од 40 бугарских четника и скоро 500
србских сељака, наоружаних старим грчким берданкама, носећи по двадесет оловних
куршума у торби са пројом и комадићима сувог козјег сира, разбијена у борби са
војском, одступала је ка Мукосу бележећи свој пут лешевима. Сумрак их је нашао
на врху планине. Равница под њима била је осветљена пожарима. Уморни, подерани,
носећи рањенике са собом, остављени без војводе и његових четника, разочарани,
преварени и пуни горчине, сељаци су нашли одмора и склоништа у горском трњу. Жеђ
их је гушила. Неколико младића пошли су са козјим мешинама на поток да донесу
воде за другове који су беспомоћно по камену лежали. Одела и косе биле су
улепљене крвљу. Од једном младићи који су пошли за воду вратили су се журно да
јаве да су у влашким колибама наишли на Петра Ацева и његове четнике и видели
их да се веселе и пију.
Мржња је обновила њихову сасвим исцрпљену снагу. Сељаци су устали и
рушећи камење у брзом ходу силазили су колибама. Из мрака чули су песму, смех и
врисак. Четници су у колибе довукли турске жене похватане у последњем селу где
су мудурлук запалили.
Извуки су последње метке које су чували за одбрану живота. Запраштале су
у мраку пушке. Урлајући, рушећи се, јурнуле су бугарске комите из изрешетаних
колиба и бежали кроз мрак спасавајући се пред сељацима који су долазили.
Тројицу рањених комита, који су код колиба остали, сељаци су раскинули на
комаде.
Крвавих шака вратили су се под врх Мукоса гледајући како њина села горе
у равници. Од 500 јунака остало је једва 200 јадника који више ништа нису
имали.
Устанак је био болно разочарење за све оне србске сељаке које је
бескрајна жеља за слободом повела за туђим вођама.
Сарафовљева намера је ипак успела. Велике Силе заинтересовале су се
питањем које је устанак покренуо. Бугари су били задовољни што су овде могли да
преко гробова битољских и прилепских сељака истакну своје обележје.
По
захтеву Великих Сила Турска је приступила са много ларме реформама и Солун је
постао средиште главног реформатора Хусејин Хилми-паше, који је требао да
препороди стару отоманску царевину и да реши питање названо македонско.
