недеља, 09. јун 2013.

Код "Црног Коња"

У пролеће 1902. године отишао је Стојан Донски са друговима у четовање. Из Београда у коме су зиму мирно провели, одморни, са сакупљеним снагама враћали су се опет комитету у гору и не слутећи да је он, баш у то време, казнио страшном смрћу човека, само зато што се осећао Србином као и они. То је био Ђорђе Димитријевић-Патриота, коме су одсекли главу, да је баце псима, а његова црева су вукли средином прашњаве дорјанске чаршије, поред празних ћепенака са којих су трговци побегли у дно својих дућанчића да се сакрију иза кожа, јоргана и јагњећих бутова. 

Србско Царство
Бугарски злочинац
Борис Сарафов
После неколико месеци хајдучког живота у јесен исте године појавио се Стојан Донски опет у Београду. 

У то време питање акције у Јужној Србији било је покренуто и у масонској ложи, у којој је и Гођевац био члан, али где он још није ништа говорио о свом познанству и пријатељству са комитама. И наша масонска ложа по примеру италијанских слободних зидара радила је директно на националном питању. Стари пуковник Хорстиг наводио је пример духовног уједињења Немачке, где је масонерија имала за девизу: "Германство је слободно зидарство, а слободно зидарство је у Германству." Духовно спајање свих немачких племена, претеча политичког уједињења које је Бизмарк извршио, спровели су слободни зидари. 

Једне вечери у новембру 1902. изашли су Гођевац и Васа Јовановић, млад београдски адвокат, из ложе Побратимства у улици Дечанског и пошли су у своје станове. Било је око 10 и по часова увече.

Опет су говорили о Јужној Србији, која је лежала на срцу и једном и другом.

-Припремио сам ти једно изненађење, почео је од једном доктор.
-Шта је то?
Гођевац је дуже оклевао, неповерљив као и његови нови пријатељи четници, и ипак је пристао да му призна свој рад:
-Упознаћу те са једном комитском четом која је дошла да презими у Београду. 
-Како се их пронашли? зачудио се Јовановић који до тада ништа није знао о докторовом зближењу са четницима. 
-Дамче фурунџија ме је још раније упознао, а ја сам решио да и тебе приближим овом свету.

Били су већ на Варош Капији. Гођевац је увео свога пријатеља у кафаницу код Црног Коња. У ниској соби пуној дима око округлих масних столова поливених вином седели су људи нејасни по мутном светлошћу петролеумске лампе која је чађила. Било је загушљиво и топло. Кроз маглу од дувана њихове су се прилике издужиле и устале да поздраве свог пријатеља ећима.

-Ево га наш господин Васа Македонац, казао им је доктор. Упознали су се. Најмањи по расту био је Стојан Донски њихов војвода. 

Србско Царство
Стеван Недић-Ћела
Међу њима је био Стеван Недић-Ћела. Од тифуса му је коса опала. Кочо Куршум, млад, леп човек, одличан нишанџија, црномањаст, звали су га Кара-Ђорђе. И пекар Мисајло Каранфиловић, који је са хлебове што их је продавао у Осијеку, куповао оружје и носио га у свој крај лети, да се бије са Турцима. "Хајдук Вељко" тако назван због лепоте Ђорђе комита, седео је тог вечера за столом. Једини Србијанац у дружини, касапин из Крушевца, пио је са њима у био четник као и они.

Познанство код Црног Коња постало је доцније тесно пријатељство четника са Васом Јовановићем, који им је на скуповима са др Гоћевцем наизменично, и у кући Луке Ћеловића, говорио да им расветли сасвим појам јединства и племенске неподвојености.

Сећао их је на задужбине србске, крај њихових села, што су биле очигледан доказ. Говорило се о њиховом наречју које је неоспорно србско; о слави коју су сви они имали, о везовима који су носили грбове и слова србских владара. 

Комитет је био поколебао свест оних који су дошли у додир с њиме, јер су са осећањем србства, које су понели из својих села и свога детињства. чистим и природним, помешали појам о "автономији Маћедоније." Сећали су се речи, пријатељства и поклона Сарафовљевих. Мале искре недоумице биле су бачене у њихове душе. Те недоумице, које су се после провлачиле као наслеђе, и чији су трагови колебали свести, цепале су породице, завађале села и доводиле људе рођене рођене са србским именом у Софију.

Мисајло док је још у мртвој улици осјечкој чекао да прођу ноћи и да му се хлебови испеку, прочитао је све народне песме на светлости зажарене фуруне. Сматрао је себе учитељем и често у разговору изговарао је стихове које је скоро напамет знао. Понављао је своју мисао да ће четници са Југа ослободити свој крај као Карађорђе Шумадију.

Једанпут на скупу испричао је како су чекали у високом кукурузу крај друма из заседе, они чланови комитета, по наредби Сарафовљевој, да убију једног сељака. Време је пролазило. Свугде је била тишина, а друм сасвим празан. Скоро су заспали. Одједном један глас их је тргао. Путем је ишао сељак и водио магарца натовареног купусом. Он је певао. "Кад се жени србски вар Стефане..." Мисајло је заплакао, а његови су другови први пут погазили наредбу комитета.


Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 53