понедељак, 17. септембар 2012.

Шајкача

Војвода Петар Бојовић
са шајкачом
Шајкача је врста капе од материјала шајак. Шајкача је србска национална капа, изворно војна, коју носе сељаци из централне Србије и данас у свакодневном животу. Материјал „шајак“ се прави од вуне те је згодна за ношење и лети и зими јер држи константну температуру главе. Зими, бочне стране шајкаче могу и да се спусте на уши. Згодно се и савија, те се може носити и испод нарамењаче или за опасачем. 

Најчешће је сивомаслинасте боје, што асоцира на војску, али може бити и других боја, плава, или тегет.

Историја шајкаче се протеже у средину 19. века. Аустроугарска војска, као и друге европске војске, схватила је да шарене, накинђурене униформе нису практичне за пољске услове, лоше се уклапају у околину и блато их брзо учини похабаним. Поред тога, непријатељ их лако уочи на даљини. Зато је у аустроугарској армији дизајнирана нова униформа и одмах сашивена у количини од 100.000 комплета. Капа је била шајкача. Нова униформа се није допала владару Фрањи Фердинанду те је урађено ново решење а постојеће већ сашивене унифроме је купила Србија у четврт цене. 

Србија је тада често ратовала, мобилизације су се одвијале звоњавом звона сеоских Цркви. Да би мобилизација била што бржа, народу тј. војним обвезницима су подељене униформе да их држе код куће. Народ к'о народ воли да има користи од државе, па је носио делове војне униформе и у свакодневном животу. Имати део униформе на себи је био и статусни симбол, јер ко има униформу значи да је војни обвезник. Постоје војничке и официрске шајкаче. Официрске имају и мали ширит изнад очију. 

Генерал Драгољуб Михаиловић са шајкачом
Увођење свакодневне одеће као опште униформе донело је неке нове облике и делове одеће који ће у потоњим временима постати синоним србске униформе. Као покривало главе уведена је шајкашка капа по узору на свакодневну капу шајкашког, граничарског батаљона аустријске војске – која је добила назив „шајкача“ и која ће после србско-турских ратова постати национална капа србског народа. Један документ о бекству војника из јединице из 1865. године и фотографија бугарских легионара на школовању у Србији из 1868. сведоче да је у употреби била и пре доношења прописа 1870. године.

Војници и нижи чинови свих родова оружја (осим жандармерије) као и старешине народне војске носили су суро-плаву капу без испуске, по форми врло сличну граничарској капи , постављену белим платном. Обична капа официра била је од угасито плаве чоје са правим сунцобраном, по облику налик француској капи – кепију. У наоколо по средини капе ишла су два златна или сребрна ширитића за више и један за ниже официре. Темено поље било је спојено са доњим делом капе до хоризонталних ширитића, једним златним или сребрним гајтаном по шавовима са све четири стране. На темену је била извезена шара у облику двоструког (осмоелиптичног) крста златним или сребрним ширитом према боји дугмади на гуњићу или мундиру. На предњој страни официри носе тробојну кокарду са почетним словима имена и презимена владајућег књаза.

Генерал Ратко Младић са шајкачом
Шајкача по уредби из 1896. је тамно плава (и данас се виђа у тој боји као део народне ношње), а по уредби из 1908. Србска војска уводи међу првима у Европи заштитну сиво-маслинасту походну униформу, чији је шајкача саставни део.

После Првог светског рата Шајкача је као саставни део војничке униформе коришћена и у Југословенској војсци. Након Априлског слома Краљевине Југославије, шајкачу као капу носе припадници  Југословенске војске у отаџбини. Шајкача је као део униформе, после Другог светског рата, замењена „титовком“, капом сличној шајкачи али још сличнијој капи совјетске армије у Другом светском рату. 

Шајкача је у последњим ратовима била део униформе србске војске а у Републици Србској носе је официри. 


Извор: Војни форум, Википедија