Солунски догађаји нису нашли одјека код
званичних представника Србије, која је била сва у тешкој династичкој кризи. Али
су подстакли оно неколико људи који су и дотле незнани и непризнати, скривајући
се од власти, спремали велики покрет, да похитају са припремама. Осећали су да
огромном брзином стижу дани који се не смеју пропустити.
 |
| Живојин Рафајловић |
Сем
неколико људи окупљених око др Гођевца у Београду, био је у Врању други један
мали, али исто тако активан центар. Млади официр и песник капетан ЖивојинРафајловић, одрастао на граници, пун борбености, са дубоким схватањем потребе
да се помогне нашем свету на југу, већ је дуже времена сам у својим виноградима
спремао људе одважне и смеле.
Од
бегунаца уз Јужне Србије и граничара, од бозаџија и фурунџија образовао је он
групе, које су ноћу прелазиле тајно границу и убијале насилнике. Почело се на
малој основи, још се није помишљало на чете, рад је био појединачан.
Ноћи
су биле немирне у близини границе. Пушчана пуцњава значила је увек нечију смрт.
У зору, неиспавани, крвави и уморни, враћали су се осветници преко граница са
одсеченом главом у зобници.
 |
| Кленике |
Тешко је било само донети главу страшнога Ћор Заима иако је његова кула
у Кленикама била непун сат хода од границе. Увек су за нове његове злочине
причали у Врању. Када је једног дана одвео у свој већ препуни харем једну младу
девојчицу од 15 година, Србкињу из Кленике, чији је отац, испребијан при отмици
и болестан, пребегао преко границе да моли за помоћ, решио се капетан
Рафајловић да сврши и са њиме.
Док
је у Битољу стари војвода Мицко лежао у тамници, појавио се у Београду један
други Мицко, који је његово име и славу хтео себи да присвоји.
Пред
кафаном Албанијом усред зидара без посла, салепџија и носача виђао се у
извеженом оделу, сав искићен паласкама и ћостецима један крупан човек. Његов кукасти
нос и дугу црну браду није било лако заборавити.
 |
| Војвода Мицко Крстић |
Он
је говорио да је војвода Мицко Крстић из Пореча. Чиновници мирни, који су
читали из београдских Новина о комитама, пензионери који су свраћали код
Албаније на кафу или чокањ, млади официри, који су мислили на борбе, са
дивљењем су гледали раскошно четничко одело и црну браду Мицка лажнога, кога је
свако у кафани гледао да гости. Заинтересовало се и Министарство Иностраних
Дела и тада је стигао од конзула извештај да је војвода Мицко Крстић још увек у
битољској тамници.
Лажни Мицко је једног дана, увек свечан у своме војводском оделу, морао
да напусти Београд и отишао је у Врање. Капетан Рафајловић, обавештен, хтео је
да опроба његово јунаштво. Са Костом фурунџијом зи Врања, упутио га је, пошто
је обојицу наоружао пушкама и обукао у одело граничара, да убију Ћор Заима.
Пуна три месеца лутали су лажни Мицко и Коста фурунџија неодлучни дуж граница,
нестајали ноћу са караула, да ујутро причају како су узалудно тражили Ћор
Заима, али његову главу нису донели. Незадовољан Рафајловић им је одузео оружје
и одело. Коста се вратио својој фуруни, а лажни Мицко је нестао. Његов траг од
тада се изгубио.
У то
време је дошао у Врање и Ђорђе Цветковић млекаџија из Тетова. Он је већ четовао
по своме крају из кога се тек био вратио.
Рафајловић га је обукао у одело граничарског наредника и са још једним
граничарем, који се сам јавио, упутио га је да убије Ћор Заима.
 |
| Војвода Ђорђе Цветковић |
Три
дана је Ђорђе Цветковић посматрао границе према Кленици и треће ноћи, тек што
се смркло, са својим другом, пошао је беговој кули. Знао је распоред. На доњем
спрату је била штала са стоком. Привукли су се обазриво. Ноћ је била топла, из
зрелог жита дизало се певање и зујање инсеката. Врата од штале била су отворена
и видели су на слабој светлости момка који још није био легао. Прибијени уз зид
поред врата чекали су га да изађе. Брзо се појавио сањив и безбрижан Арнаут из
штале из које је избијао тежак и топао задах. Једна снажна шака зграбила га је
за уста, док га је цело друго тело својом тежином бацило на земљу. За тренутак
прије него што је и могао да дође себи био је увезан. Потом су га унели и
бацили у сено. Лежао је на леђима, немоћан, затрпан сеном и полуугушен својим
кечетом које су му стрпали у уста.
Ђорђе је са граничарем пошао дрвеним лествицама на горњи спрат куле где
је спавао Ћор Заим, уморан од јела и од жена. Лупнуо је капак који су померили.
Девојка измећарка, коју је лупа тргла, истрчала је пред њих.
Зграбили су је за врат.
-
Где
спава Ћор Заим? – питали су је шапатом.
Девојка је руком показала врата. Нагло су их отворили и пред собом
угледали Ћор Заима који је опрезан и обазрив устао чувши лупу. У ноћи се чуо
само одјек револвера. Ћор Заим је издануо без гласа.
Као
доказ извршене освете Ћор Заимову главу предали су у Врању капетануРафајловићу.
