уторак, 01. октобар 2013.

Војна наука - Велике сеобе су (физички) неизводљиве

Мр Драгољуб Антић је у Санкт Петербургу објаснио да су сеобе народа (кад је у питању милионска бројност, па и она изражена у стотинама хиљада) неизводљиве. Није могућа ни сеоба Словена из Русије на Балкан – у условима Средњег века, закључује мр Антић, поткрепљујући то категоријама војне науке.
    
Мр Драгољуб Антић каже да би припрема сеобе народа од Русије до Балкана захтевала обезбеђење хране за две године – једна година би минула око припрема и кретања, а друга година би искрсла без нове пољопривредне летине у новој средини, па би се дошљаци, те друге године, могли прехранити само донесеним залихама. Истовремено, мр Антић закључује, да један народ не би имао мотиве за селидбу ако би имао залихе хране за две године. „Нелогично је“ – тврди мр Антић – „да период благостања и формирања осетних залиха, када је највећи осећај сигурности, доведе до мотива за сеобу“.
    
Сеоба народа, какву представља југословенска историографија, немогућа је и зато што се за потребан број стоке, током путовања, не би могла обезбедити храна. Јасно је да се залихе хране за: коње, краве, овце, козе, свиње и живину не би могла понети. Стога би се стока морала хранити успутном испашом. Али, колона људи, запреге и стоке би била дугачка 1500 км – само за масу од 300.000 људи. Тад је на Балкану, према прорачунима званичне историјске науке, било око 2,5 милиона староседилаца. Уместо кретања у једној колони – тако дугачкој, могло се удесити да се то обави у више краћих. Но, и оне би биле принуђене да се крећу доста размакнуте једна од друге, јер би свака заузимала покретну зону од око 10.000 кв километара. Тако би око 150.000 кв километара било опустошено испашом, што би изазвало велики отпор локалног становништва и сигуран ратни обрачун до истребљења.
    
Тада је земљиште у Европи било начичкано мочварама, а било је много више река и речица него данас. То је ограничавало брзину кретања становништва, а само је око 120 дана годишње било временски погодно за тај подухват. Овоме треба додати и отпор затеченог становништва и претпоставити мање и веће ратне окршаје.
    
Било је још препрека. И кад наступе временске неприлике. Посебно у зимским данима. Становништво у кретању је морало логоровати – градити дрвене куће, подизати шаторе, склањати стоку у затворене просторе...
    
Тешкоће би се умножавале приликом преласка великих река. Требало је градити на стотине скела и на њима превозити запрегу, крупну стоку, покућство, оружје, алатке и ко зна шта још. То би изискивало за припрему преласка и рад на скелама најмање два месеца. А све то би ометали и затечени становници и пљачкашке групе, да се не рачуна с отпором византијских државних и војних органа. И то у условима кад је Византија (у седмом стољећу) била најјача војна сила у Европи.
    
Мр Антић наводи и чињеницу, да становништво са севера Европе није могло да се одмах прилагоди на пољопривредне услове на њеном југу. За то му је била потребна помоћ домаћег становништва. А у сарадњи са затеченим, а бројним, друштвеним заједницама, дошљаци би били асимиловани, па, у том случају, не би могао опстати њихов српски језик – до данас.
    
Мр Антић закључује, да су званични југословенски историчари у раскораку. Они тврде да су Словени у Средњем веку били неписмени, да нису имали државу и да су живели у племенима – међусобно завађеним. С друге стране, приказују њихову сеобу беспрекорном – обављена је без икаквих потешкоћа. Та два навода се искључују. Мр Антић закључује:
    
„Да би читав подухват био остварен, народ је морао да буде беспрекорно организован и дисциплинован, што је у супротности с полазним претпоставком да није имао јаку државу“.
    
Мр Антић нас правилно упознаје, да сеобе Словена на Балкан, па ни оне наводне сеобе Словена према Чешкој и Немачкој, није могло бити у седмом столећу, јер су, поред наведених тешкоћа, ту и непребродиве муке с децом, старцима, болесницима, гравидним женама, итд. Наводи да су и чисто војни покрети у великим масам били немогући, па каже да је Александар Македонски освојио Малу Азију само с 5.000 коњаника. Тек је Византија имала војску од 10.000 коњаника, а најбројнија коњица у историји света је Наполеонова – бројала 95.000 људи. А по званичном тумачењу, Словени су кретали из „прапостојбине“ у Средњем веку са стотинама хиљада коња и још бројнијом другом стоком.

    
Што се тиче Средњег века, тврди мр Антић, било је само покрета војних освајачких група, с малим процентом цивила. То су, познати у историји – а несумњиви, продори неколико хиљада Мађара у Панонији и Бугара на Балканско полуострво. Они су победили затечену словенску државну војску, али су временом асимиловани – били су малобројни у односу на затечено словенско становништво. Зато се данашњи Мађари и Бугари не одликују монголским цртама, мада су им преци припадали жутој раси. Мађари су задржали свој језик и наметнули га староседиоцима, а Бугари нису – но, ово о језику је за посебну студију.


Извор: Слободан Јарчевић