 |
| Вићентије Ракић |
Сасвим одудара од свога доба и ради у супротном правцу Вићентије Ракић. Рођен у Земуну 1750. године, учио је само основне школе и одао се на трговину. Оставши удовац, покалуђери се 1786.42 у манастиру Фенеку, место световног имена Василије добије име Вићентије, а одмах затим и запопи се. За време аустро-турског рата 1788—1791. служио је као војни капелан и становао је у Шапцу. 1796. постао је игуман манастира Фенека, али дошав у заваду са грубом и распусном братијом, оде 1798.43 за србског свештеника у Трст. 1810, на позив свог пријатеља Доситеја Обрадовића, дође у Београд за управника и наставника новоосноване богословије. После 1813. пребегне у манастир Фенек, где је и умро 1818.
Вићентије Ракић је био самоук и сам је научио грчки, руски и талијански. Човек вредан и истински побожан, он се почео бавити књигом још док је био у Шапцу и стао преводити на србски побожне легенде. Он је у доста течне стихове и на народном језику опевао животе хришћанских светаца, и оставио за собом цео један низ побожних спевова. Од спевова те врсте најпознатији су: ПѣснЬ историческая ω житiи святогω и праведнагω Алекξiя Человѣка Божïя (Будим, 1798) и Жéртва Авраáмова (Будим, 1799). Те популарне хришћанске легенде, опеване често у осталим хришћанским књижевностима, Ракић је превео у простим и разумљивим и течним народним стиховима, каткад са извесном топлином, и оба спева имали су много успеха код шире публике. Спев о Алексију имао је у току XIX века неколико издања, а Жертва Авраáмова, прерада једног грчког спева, шампана је неколико пута, једном и латиницом, и прештампавана је још 1884.
 |
Ракић је поред тога написао још један цео низ разних књига: једну историју манастира Фенека, историју царског града Јерусалима, која је доживела два издања, црквене проповеди, један спев о победи црногорској над Турцима, један талијанско - србски речник, један спис против употребе дувана, итд.
Вићентије Ракић, побожан хришћански песник и версификатор старих хришћанских романтичних легенди, стоји у пуној супротности са нехришћанским рационалистичким добом у којем је живео и ван општега духовног покрета који се на крају XVIII века оцртавао у србском друштву. Духовно усамљен, али у простом народу много и радо читан, он наставља прекинуту црквену традицију у србској књижевности. То је један од ретких побожних популарних песника какве су у великом броју имале католичке књижевности. Иначе, то је један од најчитанијих србских писаца у почетку XIX века.
Јован Скерлић, Историја нове србске књижевности,
1914
