 |
| Захарије Стефановић Орфелин |
Јован Рајић и Захарија Орфелин су два најзнатнија књижевна радника србска у
XVIII веку. Орфелин је своје врло разноструке способности развијао у неколико
праваца и први започињао рад на неколико поља народне просвете. Живописац,
бакрорезац, калиграф, картограф, писац богословских, школских и природњачких
књига, историчар, физичар, виноградар, песник, састављач календара, — он је за
неких тридесет година испуњавао нашу оскудну књижевност, у доба када су се
писци могли на прсте избројати и када су се књижевна дела тек с времена на
време појављивала. Његова књижевна делатност била је таква да га је Вук Караџић
у извесном погледу истицао пред Доситејем Обрадовићем и да је славист Добровски
писао да »нова србска књижевност почиње од Захарије Орфелина«.
Живот — Захарија Стефановић Орфелин родио се 1726. године, у
Вуковару, у Срему. Право презиме му је било Стефановић, а сам се назвао
Орфелин. Није се редовно школовао, и што је научио постигао је својим самоучким
трудом. У младости био је учитељ. Напустивши ту службу, провео је неколико
година, од 1757, као чиновник, »архиепископско-митрополијски илирически
канцелист«, секретар или благајник, код србских црквених великодостојника у
Карловцима, Темишвару, Новом Саду, Пакрацу. Он је несталан, без сигурних
средстава за живот, и цео век проводи у лутању од места до места. Бивао је и
домаћи учитељ, налазио је уточиште и у фрушкогорским манастирима, одлазио је у
Млетке, где је штампао своја дела и где је, изгледа, изучио сликарство и
бакрорез, у чему се јако усавршио. На појединим својим радовима потписивао се
као члан бечких академија уметности. Од књижевнога рада није могао живети, у
последњим годинама живота био је у беди, живећи готово од милостиње. Сасвим
оронуо и оболео, добије најзад уточишта на Исајлову, добру бачког владике крај
Новог Сада, и ту, убог и напуштен, умре 19. јануара 1785. године. Његову смрт
забележио је Јован Рајић
овако: »1785, 19. јануарија умре љубезни мој брат Захарија Орфелин в Новом
Садје в епископском мајурје пребједно...«
 |
| Бакрорез "Кнез Лазар" |
Богословски рад — На свима пољима на којима је радио
Орфелин је имао успеха. Његови бакрорези показују добра цртача и вешта резача;
илустрације у Житïю Петра Великог, најбоље штампаној и по спољашности
најлепшој србској књизи тога доба, не показују само вешта мајстора но правога
уметника, који би добро изгледао ма где у Европи да је био. Исто тако одлични
су његови картографски радови.
Али свој прави списатељски рад Орфелин почео је побожним књигама. По броју
својих дела Орфелин је највише радио на богословији, али без стручне
богословске спреме ЈованаРајића.
То су послови обичне врсте, какви су се у оно доба радили у руској популарној
књижевности и какви су се код Срба тражили у доба када су готово целу читалачку
публику сачињавали попови и калуђери. Он је обично преводио са рускога, каткада
просто прештампавао руска издања, давао катихизисе који су у ствари изводи
руских катихизиса, списе о догмама православне цркве, популарне побожне поуке.
Све то радио је без икаквих књижевних амбиција, често и не потписујући се, више
да би могао живети, и сви ти послови су без књижевне вредности. Једини његов
бољи и оригинални богословски рад јесте рукопис Апостолское млеко, писан
у Темишвару 1763, једно од најранијих дела написаних на српском народном
језику. То је нека врста катихизиса, који је написао за свога сина, са
родитељском нежношћу и искреном побожношћу, са нечим топлим и интимним у тону.
 |
| Славенска и влашка калиграфија |
Књижевни рад — Захарија Орфелин је један од
најранијих књижевних песника србских. 1761. изишла је у Млецима књижица Плачъ
Сербiи, еяже сыны въ различныя государства разсъялися. Упоредо
са том књижицом, у истој млетачкој штампарији и исте године, изишла је књижица:
Горестный плачъ славныя иногда Сербіи, своихъ царей, князей, вождовъ,
градовъ же и земель лишенныя, и на чужихъ предълехъ въ жалостномъ
подданствъ съдящыя. Ова друга књига има исти садржај као и прва, има исти
број паралелних строфа, разлика је што је прва на србском народном, а друга на
рускословенском језику. Србска верзија је много боља, јаснија, слободнија и са
бољим стиховима. Обе књижице су изишле без потписа, само на првој била је шифра
С. С. С. (»Собствени Син Сербији«, како се тумачи), и тек у новије доба
утврђено је да им је писац Захарија Орфелин. Песник узбуђено опева злу судбину
србскога народа у Аустрији, вероломност нових господара, неродољубље србских црквених
старешина. То је прва штампана књига у којој има антиаустријске тенденције и у
којој је изражена тежња србскога народа за пуном националном слободом. Орфелин,
који је у то доба био мали чиновник при митрополитском двору, није смео
потписати овај антиаустријски и антијерархијски патриотски и политички спев.
 |
| Славено-сербскиј магазин |
Значајан посао Захарије Орфелина јесте Славено-сербскій магазинъ то
естъ: собраніе разныхъ сочиненій и преводовъ, къ пользъ, и увеселенïю
служащихъ. 1768. године, појавио се у Млецима тај часопис, први не само
међу Србима но и међу свима Јужним Словенима. Зависан у својој сиротињи,
страхујући да не дође у сукоб са калуђерима, Орфелин се и на овом делу није
потписао. Што је од нарочитога значаја у овом часопису то је већи предговор, у
коме је назначено зашто се тај часопис покренуо и у коме духу ће се уређивати.
То није само програм књижевнога рада у једном часопису но цео један проглас
историјскога значаја, у коме ће се први пут на србском језику изнети напредне и
просветитељске идеје рационалистичког XVIII века, мисао световне културе, рада »на обшчу ползу« и ради »шчастија
человјеческог рода«, просвете за све сталеже, писања на народном језику —
свега онога што ће мало затим почети да проповеда Доситеј Обрадовић.
Орфелин прославља ново доба и »шчастљиву Европу«, тако богату
ученим, напредним људима који траже »шчастије садашњему человјеческому роду«,
ново доба када се Европа прекрилила многобројним научним установама и када
сваки дан излазе на свет »премудро сочињене књиге«. Орфелин је нарочито
одушевљен за нову науку, која хоће да знање постане опште благо људи и да
зраци просвете греју све сталеже и све народе. Зато се пише тако да сваки може
разумети, народним језиком који је приступачан и најпростијим људима. Нарочито
је потребно да се наука и просвета тако схвате код једног тако запуштеног и
заосталог народа као што је србски, који је иначе »по природи најспособњејши
к сваким наукам«. Славено-сербскій магазинъ биће у тим
идејама општекорисне науке и општенародне просвете.
По садржају то је био сасвим модеран часопис, за поуку и забаву, у стиху и
прози, са прегледом нових књига србских. Лист је био уређен по угледу на Ежемъсячныя
Сочиненiя, »први учено-књижевни часопис у Русији«, који је од 1755.
почела издавати у Петрограду Руска академија наука. Орфелин је и правац, и
основне идеје, и терминологију, и формат, и штампу, и распоред радова удесио по
том руском часопису, и из њега је превео неколико чланака. Само Орфелиново предисловије
није ништа друго до предговор у првом броју руског часописа. Орфелин је
одатле узео главне идеје, негде је просто преводио, одбацивши што је било за
руске прилике, и удесио према србским потребама. Оригиналних састава нема, сами
прилози немају књижевне вредности, али оно што је карактеристично то је сама
замисао о покретању једног оваквог часописа и нове идеје први пут изнесене у
предговору.
 |
| Житие и славнија дела государја императора Петра Великаго. Част 1 |
Историчар — Најважнији посао Захарије Орфелина јесте његово
историјско дело Житіе и славныя дъла Государя императора Петра Великаго,
самодержца всероссійскаго, съ преположеніемъ краткой географической и
политической исторiи о россійскомъ царствъ. Дело је изишло у
Млецима 1772. године, у две велике свеске, које заједно износе близу 800
страна. И на овој књизи Орфелин, аустријски поданик, чиновник код зависних
србских архијереја у Угарској, у доба када су се прогониле сваке симпатије и
везе Срба према Русији, није смео потписати ову апологију руског владаоца. Дуго
време нагађало се ко је писац, и тек у последње време ствар се утврдила. Поред
обичног издања има и једно боље издање ове књиге, на финој хартији, са врло
лепим бакрорезима и добрим картама, и са посветом Катарини II и потписом писца.
Док се у црквеним круговима руским Петар Велики, због својих напредних
рефорама у цркви, проглашавао за антихриста, са друге стране имао је
обожавалаца, и међу њима је и Орфелин. Он га назива: »образцем лучших
государеји удивленијем политиков«, »несравњеним Геројем«, »преславним
Императором«, »беспримерним Монархом«. Он га велича не само као
највећег словенског владара но и као просвећеног владаоца, философа и
реформатора на престолу, који из своје земље прогони глупост и дивљину. Орфелин
је тај свој посао радио дуго, неких пет година, и савесно. Преко својих
пријатеља из Русије набавио је целу једну библиотеку руских и страних дела о
Петру Великом, међу осталим Ломоносова и Волтера. Поред тога он даје и
оригиналних података о вези Срба са Петром Великим. Цео посао је схваћен на
широј основици, врло добро је израђен и остаје најбољи историјски рад у србској
књижевности XVIII века. Житiе Петра Великог »по укупном схватању и оцени Петрове
личности, као и богатој и савесној употреби помоћних средстава, не заостаје
нимало за савременим делима о цару Петру Великом« (Др Јован Радонић). 1774.
године, у Петрограду, кнез М. Шчербатов и В. Троепољски издали су друго и
поправљено издање овог Орфелиновог дела.
 |
| Вечни календар |
Општи преглед — Делатност Захарије Орфелина у
србској књижевности је разнострана и плодна, и неких тридесет година он успешно
ради у неколико праваца. Многострук, обилан и плодан дух, он се са успехом
огледа на неколико поља и задовољава многобројне и разнородне духовне потребе
србског друштва оног времена. Он заузима особито место у србској књижевности XVIII века: он је прелазан писац између старије, богословске, и нове
просветитељске световне књижевности. По броју својих дела он је највише радио
на богословској књижевности, али то су обредне књиге и уџбеници, махом преводи
и прераде, готово књижарски послови. Орфелин је човек нових идеја, он је
обожавалац Петра Великог, и, пре Доситеја Обрадовића, истиче се као противник
калуђера и злоупотреба у цркви. Сам Доситеј Обрадовић га је зато јако ценио, и
1786. писао: »Гоњеније силнији и ситије од њега није њега могло уплашити!
Гвоздене вериге сиромаштва и скудости нису кадре биле свезати руке његове, да
он за опште добри што не пише. Нек посвећено буде пречесно име његово вечном воспоминанију и
високом почитанију чувствителни, благодарни и добродјетелни срдаца србски
синова!« Сиромах, зависан од калуђера, усамљен у својим новим
идејама, он мора да крије своје мисли, и само у књигама које не потписује он
напада на србске архијереје који занемарују србске националне интересе, на њихово
властољубље и среброљубље, на лење и незналичке калуђере које назива »шумским
беспосличарима«. Он велича природне науке, проповеда просвету за широке
слојеве народа, тражи употребу народнога језика, и први међу Србима почиње се
служити грађанском азбуком. То је први проповедник рационализма код Срба. У
погледу идеја он је претеча Доситеја Обрадовића; у погледу народнога језика он
је претеча Вука Караџића.
Јован Скерлић, Историја
нове србске књижевности, 1914
