 |
| Петар Желалић |
Постоји десетак наших и страних извора о подвигу поморског капетана Петра Желалића из Бијеле. Још се могу чути и усмене приче, јер су неки догађаји незаборавни. Збуњују велике разлике у разним изворима. Не слажу се подаци ни о имену, ни о презимену, ни о години рођења главног актера догађаја. Турски брод се помиње као Султанија, Велика султанија и Круна отоманска. Ни о броју посаде турског брода подаци се не слажу. Крећу се од 800 до 1.100 људи. Не слаже се ни година догађаја. Негдје су подаци сувише оскудни, негдје расплинути ван оквира једне теме.
Шамбек је тип мањег брода погодног и за трговину, и за рибарство, а нарочито за гусарење. Такав брод је имао капетан Петар Желалић, са посадом од свега десет људи. Личио је на играчку у односу на султанов брод Велика султанија. Био је то нови брод, тек поринут у море, један од најљепших и највећих тадашњих турских бродова. Осим лакшег наоружања, на њему су била и 82 топа. До сусрета два брода дошло је у Егејском мору. Испаљени су упозоравајући плотуни са султановог брода. Капетан Желалић није имао избора него да нареди спуштање једара, да чека лагано заустављање брода и оно што је судбином одређено.
Турци су читаво Егејско море сматрали својим територијалним водама. Шамбек су заплијенили и под наоружаном турском командом упутили у најближу турску луку. Желалића и три његова ближа сарадника пребацили су као робове на Велику султанију. Тамо су затекли још 83 роба од којих су 11 били Бокељи. Све су то били заповједници и официри заплијењених или потопљених хришћанских бродова. За те робове су Турци тражили велике откупе.
Матична лука Желалићевог Шамбека је била Малта. Од тамо се није нико јављао да понуди откуп, а своју родбину у Боки Желалић није помињао. Више од двије године је са својим друговима робовао, очекујући турску милост, кад откупа нема. Због тога се добро понашао и стекао повјерење код Турака. Једног септембарског петка Турци су прослављали посебну свечаност. Због великих заслуга, султан Мустафа III је одредио ново име свом лијепом броду. Иако је и до тада носио велики назив, то је ипак била султанија (принцеза). Величанственији је био нови назив: Круна отоманска.
Већи дио посаде је добио наградни излаз на острво Кос, испред којег је брод био усидрен. На бродује остала стража од стотинак људи. Награђено је и неколико робова, али само изласком на палубу. Није било опасности да побјегну скакањем у море. Морали би испливати на турско копно, а зна се што би их тамо чекало. То им није ни падало на памет, али се Желалићу нешто друго мотало кроз главу.
Турци су читаво Егејско море сматрали својим територијалним водама. Шамбек су заплијенили и под наоружаном турском командом упутили у најближу турску луку. Желалића и три његова ближа сарадника пребацили су као робове на Велику султанију. Тамо су затекли још 83 роба од којих су 11 били Бокељи. Све су то били заповједници и официри заплијењених или потопљених хришћанских бродова. За те робове су Турци тражили велике откупе.
Матична лука Желалићевог Шамбека је била Малта. Од тамо се није нико јављао да понуди откуп, а своју родбину у Боки Желалић није помињао. Више од двије године је са својим друговима робовао, очекујући турску милост, кад откупа нема. Због тога се добро понашао и стекао повјерење код Турака. Једног септембарског петка Турци су прослављали посебну свечаност. Због великих заслуга, султан Мустафа III је одредио ново име свом лијепом броду. Иако је и до тада носио велики назив, то је ипак била султанија (принцеза). Величанственији је био нови назив: Круна отоманска.
Већи дио посаде је добио наградни излаз на острво Кос, испред којег је брод био усидрен. На бродује остала стража од стотинак људи. Награђено је и неколико робова, али само изласком на палубу. Није било опасности да побјегну скакањем у море. Морали би испливати на турско копно, а зна се што би их тамо чекало. То им није ни падало на памет, али се Желалићу нешто друго мотало кроз главу.
 |
| Велика султанија |
Када је дошло вријеме клањања, стража се разриједила. Једни су хтјели да то обаве у посебној просторији потпалубља. Остали су се занесено клањали на палуби. Желалић је то искористио, забранио улаз у турску просторију за клањање тако да се изнутра не може отворити, а отворио потпалубну просторију за робове. Они су дограбили мотке и све што им је дошло до руку, неки и ножеве из кухиње и навалили на изненађене стражаре на палуби. Многи стражари су поскакали у море. Ко је пружио отпор, био је посјечен. Иако никада није командовао тако великим бродом, Желалић је преузео команду, наредио дизање сидара. И развијање једара. Одмичући кроз архипелаг, Желалић је прописно одговарао на поздраве турских обалних стража. Имао је кад научити како то Турци раде. Док су стигле ондашње спороходне вијести до истурених турских стража, Круна отоманска се изгубила из вида далеко на хоризонту. Свечани петак је за Турке постао црни петак.
Нова невоља је настала када се отети турски брод приближавао малтешкој обали. Иако Желалић није пловио под турском заставом, настала је паника на Малти чим је брод примјећен. На Малти се добро знало за по злу прослављену Велику султанију. Промјењено име Малтежанима није ништа значило. Осули су паљбу према броду са свих обалних топова. Узалудни су били и Желалићеви сигнали које је упућивао са брода, јер су турска лукавства била свима позната. Желалићу није преостало ништа друго него да крене у лов на било који брод, јер су од већег сви мањи бродови бјежали чим би га примјетили. Према једном пешкарићу је морао испалити плотун упозорења. Као он некада, тако су рибари са пешкарића спустили једра и чекали судбину. Срећни исходом послушали су капетана Желалића да отплове на Малту и саопште у чијим је рукама турски брод.
На обали Малте слила се бујица народа да дочека и види отети турски брод. Поклицима и весељу није било краја. Капетан Желалић је дочекан као највећи малтешки херој. Брод је процијењен на баснословну суму. Не знајући што ће са толиком бродином, Желалић га је поклонио малтешким витезовима, у чијем посједује било и острво Малта. Тада је и капетан Петар Желалић проглашен витезом малтешког реда.
На броду је била огромна вриједност скупоцјене робе, оружја и 84 хиљаде златних цекина турског плијена и 40 заробљених Турака. Заробљенике је предао малтешким витезовима, а остале вриједности је задржао да подијели са својим друговима. Колика је то вриједност била види се по томе што је Желалић од свог дијела сазидао двије палате на Малти. У знак захвалности Божјој помоћи за успјешан подвиг, саградио је на Малти и цркву Светог Николе, заштитника помораца што је била и његова крсна слава. Није заборавио ни свој завичај. У Бијелој је саградио двије куће, једну малу и једну велику са кућном црквицом. То је оставио брату Марку, а сигурно му је остало још новца, јер је на Малти засновао породицу. Оженио је Малтежанку Марију, удовицу његовог ноштрома са шамбека. Муж јој је погинуо у окршају са Турцима када је помагао Желалићу у отимању брода Круна отоманска.
Нова невоља је настала када се отети турски брод приближавао малтешкој обали. Иако Желалић није пловио под турском заставом, настала је паника на Малти чим је брод примјећен. На Малти се добро знало за по злу прослављену Велику султанију. Промјењено име Малтежанима није ништа значило. Осули су паљбу према броду са свих обалних топова. Узалудни су били и Желалићеви сигнали које је упућивао са брода, јер су турска лукавства била свима позната. Желалићу није преостало ништа друго него да крене у лов на било који брод, јер су од већег сви мањи бродови бјежали чим би га примјетили. Према једном пешкарићу је морао испалити плотун упозорења. Као он некада, тако су рибари са пешкарића спустили једра и чекали судбину. Срећни исходом послушали су капетана Желалића да отплове на Малту и саопште у чијим је рукама турски брод.
На обали Малте слила се бујица народа да дочека и види отети турски брод. Поклицима и весељу није било краја. Капетан Желалић је дочекан као највећи малтешки херој. Брод је процијењен на баснословну суму. Не знајући што ће са толиком бродином, Желалић га је поклонио малтешким витезовима, у чијем посједује било и острво Малта. Тада је и капетан Петар Желалић проглашен витезом малтешког реда.
На броду је била огромна вриједност скупоцјене робе, оружја и 84 хиљаде златних цекина турског плијена и 40 заробљених Турака. Заробљенике је предао малтешким витезовима, а остале вриједности је задржао да подијели са својим друговима. Колика је то вриједност била види се по томе што је Желалић од свог дијела сазидао двије палате на Малти. У знак захвалности Божјој помоћи за успјешан подвиг, саградио је на Малти и цркву Светог Николе, заштитника помораца што је била и његова крсна слава. Није заборавио ни свој завичај. У Бијелој је саградио двије куће, једну малу и једну велику са кућном црквицом. То је оставио брату Марку, а сигурно му је остало још новца, јер је на Малти засновао породицу. Оженио је Малтежанку Марију, удовицу његовог ноштрома са шамбека. Муж јој је погинуо у окршају са Турцима када је помагао Желалићу у отимању брода Круна отоманска.
Петар Желалић је имао све услове да проживи остатак живота са својом Маријом у богатству, срећи и задовољству. Авантуристички дух му је налагао да настави своју поморачку професију. Купио је нови шамбек сличан ономе којег су му Турци отели. Одао се гусарству искључиво против турских бродова. Светио им се за двогодишње робовање и понижавања која је морао подносити. Осветио је и своје сапатнике који су умирали од глади и болести у мрачном потпалубљу турског брода. Осветио је и своје другове који су погинули приликом отимања брода од Турака. Низао је побједу за побједом, подвиге за подвизима, али све је остајало засјењено грандиозним подвигом који му је донио велико богатство и свјетску славу.
Занимљиво би било сазнати судбину брода Круна отоманска. Ту знатижељност можемо само мало задовољити. Наравно, име му је одмах промјењено. Малтешки витезови су га крстили именом Santissimo Salvatore (Пресвети Спаситељ). То је толико увриједило Турке да замало није дошло до медитеранског рата. Да би ублажио напетост, француски краљ Луј XV упутио је на Малту августа 1761. посланика Valija de Fleurija ради преговора о откупу брода. Преговори су вјероватно били успјешни, јер око тога није више било распиривања страсти. О коначној судбини брода нема података.
Почетком септембра 1800. Британци су запосјели Малту. Било је то на 40-то годишњицу Желалићевог подвига, којег су и Британци веома уважавали. Иако је имао од чега живјети и у старости, додијелили су му специјалну пензију. Не зна се да ли је Петар Желалић на Малти оставио потомство. Једино се зна да је умро на Малти 1811. г. у дубокој старости. Сахрањен је уз темеље своје задужбине, цркве Светог Николе.
Занимљиво би било сазнати судбину брода Круна отоманска. Ту знатижељност можемо само мало задовољити. Наравно, име му је одмах промјењено. Малтешки витезови су га крстили именом Santissimo Salvatore (Пресвети Спаситељ). То је толико увриједило Турке да замало није дошло до медитеранског рата. Да би ублажио напетост, француски краљ Луј XV упутио је на Малту августа 1761. посланика Valija de Fleurija ради преговора о откупу брода. Преговори су вјероватно били успјешни, јер око тога није више било распиривања страсти. О коначној судбини брода нема података.
Почетком септембра 1800. Британци су запосјели Малту. Било је то на 40-то годишњицу Желалићевог подвига, којег су и Британци веома уважавали. Иако је имао од чега живјети и у старости, додијелили су му специјалну пензију. Не зна се да ли је Петар Желалић на Малти оставио потомство. Једино се зна да је умро на Малти 1811. г. у дубокој старости. Сахрањен је уз темеље своје задужбине, цркве Светог Николе.
Аутор: Васко Костић
Извор: Линк веза
