Живот — Рођен
у Карловцима, 11. новембра 1726. године, у сиромашној породици, основну школу и
латинско-словенску школу Емануила Козачинског учио је у месту рођења, 1744,
»ради наук и јазиков«, вели он у својој краткој биографији, отиде у Коморан, у
латинску језуитску гимназију, и ту остане четири године. У опасности да буде
покатоличен, он 1748. оде у протестантску гимназију у Шопрон, коју сврши 1752.
Да би се усавршио у наукама, он пође у Русију. Готово све пешке, 1753. стигне у
Кијево, и ту остане до 1756, изучавајући теологију, слушајући руске
проповеднике, нарочито вредно преписујући руска црквена дела. 1756. је у Москви
и у Смоленску. 1757, путујући пуну годину дана преко Пољске и Угарске, врати се
у Карловце. Не добивши место за наставника у »Покрово-Богородичиној школи«,
увређен и разочаран, он напусти Карловце и по други пут оде у Русију.
1757. опет је
у Кијеву, али се ту дуго не задржава. Исте године, преко Пољске, Влашке и
Молдавије, у којој се неко време задржао, Црним морем и преко Цариграда, дође у
Хилендар, на Свету гору. Оставши ту неколико месеци, преко Македоније и Србије
врати се у Карловце исте године. Тек 1759. добије место за наставника
географије и реторике у »Покрово-Богородичиној школи« у Карловцима. Ту је остао
три године, док није дошао у сукоб са завидљивим придворним калуђерима, који
нису трпели младог образованог теолога па и са самим митрополитом Павлом
Ненадовићем. 1762. оде у Темишвар, па у Нови Сад, где је предавао богословске
предмете на »Духовној колегији«. 1772. буде закалуђерен у манастиру Ковиљу,
коме ускоро буде постављен за архимандрита.
Цео остатак
свога живота провео је у манастиру, као чувен богословски писац, пишући
богословске књиге и уџбенике и спремајући своју велику историју. Неколико пута
нуђено му је да буде владика, али се он није хтео примити. Слабога здравља,
раздражљив, у завади са осталим калуђерима, у сукобима са Синодом, он је
последње године немирно и тешко провео. Умро је у Ковиљу 11. децембра 1801.
године. Митрополит Стратимировић објавио је народу његову смрт: »Церков
свјатаја наша изгуби в њем ученаго и заслуженаго свјашченика, обшчество добродјетелнаго человјека...«
 |
| Катихизис мали или сокраштеное православное исповеданије |
Богословски рад — Јован Рајић, уопште, није оригиналан писац, и оно што је још понајмање оригинално у његовом књижевном раду, то су његова богословска дела. Он је био најученији србски богослов свога доба, знао је и писао поред србскога и латински, немачки и мађарски, био је стручњак у питањима православне теологије, називан је »Србским Златоустом«, говорило се »учен као Рајић«, и за собом је оставио цео један низ богословских превода и прерада. Преводио је руског исповедника Гедеона и јеромонаха Платона Левшина, написао Катихисïсъ малый, или Сокращенное православное исповъданïе греческагω неунïтскагω закона, који је изишао у Бечу 1776, и у многим издањима, све до 1863, за готово сто година, био школски православни катихизис код Срба и у Угарској и у Србији. Рајић је састављао и школске црквене историје, које су у многим издањима све до половине XIX века остајале школске књиге; штампао је збирке црквених проповеди, а поред тога оставио је велики број рукописа, махом превода из руских писаца, нарочито списа о разликама између православне и католичке цркве.
Сва
богословска ученост Јована Рајића је из руског извора. Он је ђак руске
сколастичке теологије која се у току XVI и XVII века развила у југозападној Русији, у крајевима који су
били изложени борби са пољским католицизмом. Од XVI века католичка пропаганда из Пољске постала
је насртљива према православљу у јужној Русији, и православни богослови морају
да улазе у велике полемике за одбрану учења своје цркве. Они усвајају
сколастичке методе католичке цркве, по угледу на католичке семинарије оснивају
своје више богословске школе, и насупрот католичкој сколастици и догматици
стварају православну сколастику и догматику. Нарочито кијевска Духовна
академија постала је средиште нове православне теологије, не само за Русију но
и за остале православне Словене, особито Србе.
Ту школу и ту
теологију учио је Јован Рајић. У Кијеву он се добро упознао са свом том
полемично-догматичном црквеном књижевношћу, која је била поставила за задатак
да доказује чистоту учења православне цркве, тачност њених догма и обреда, њену
пуну сагласност са правом Христовом науком. Рајић је нарочито пажњу обратио на
антикатоличку и антиунијатску аргументацију руске теологије, јер му је то
требало за рад у домовини, где је православна црква имала исте противнике и још
веће опасности. Рајић је нарочито ценио архиепископа новгородског Теофана
Прокоповича (1681. до 1736), знаменитог и ученог руског теолога из почетка XVIII века, кога један руски историчар
књижевности назива »најобразованијим човеком тадашњега рускога друштва«, и који
је у црквеним реформама био десна рука Петру Великом.
У целом свом
богословском раду Рајић је био само добар ђак својих учитеља, нарочито Теофана
Прокоповича. Он је асимиловао руску сколастичку теологију и вешто је руковао
њоме. Он непрестано има на уму практичне потребе православне цркве код угарских
Срба, против католика и унијата бори се успешно »за саборноју и апостолскоју
церкву восточноју«, и у тој одбрани православља он се служи полемичним и
догматичним списима руске теологије, сматрајући их као општу својину
православља, не наводећи своје позајмице, које су биле врло велике. У своје
доба то је изгледало врло учено и у борби за православље било врло корисно, али
те његове прераде, врло често и прости преводи, обредне књиге и уџбеници, данас
имају интереса само за оне који изучавају историју православне србске цркве у XVIII веку. Научног и књижевног интереса
богословски списи Јована Рајића немају.
Рад на лепој књижевности — Јован Рајић је за живота био нарочито слављен као велики
православни теолог, после смрти он ће остати познат као историчар, али он се
доста бавио и лепом књижевношћу. Од њега је остао један пригодан патриотски
спев, једна прерађена драма у стиховима, једна збирка преведених поучних
причица и приличан број пригодних и побожних песама, оригиналних и преведених.
Као песник
Рајић има своје место у историји србске уметничке поезије, као један од првих
писаца наших који су писали стихове. Србска поезија XVIII века постала је угледањем на побожну руску
поезију с краја XVII и с почетка XVIII века, и тобожњи александринац КипријанаРачанина и пољски тринаестерац Христифора Жефаровића излазе из руске поезије.
Јован Рајић зна и подражава ту побожну руску поезију, он исто тако зна и за
учену псевдокласичну поезију, и за собом ће оставити у рукопису цео један
уџбеник реторике на латинском језику. Од њега је остао приличан број песама,
пригодних и побожних, од којих су штампане две збирке: Пъсни различныя на господскïя
праздники (Беч, 1790) и Стихи о воспоминанïи смерти (Будим, 1814).
 |
| Бој змаја са орлови |
Али
најглавнији песнички рад Јована Рајића јесте спев Бой змая са орлови, који је изишао у Бечу 1791 (друго издање у Београду,
1840; треће, у Панчеву, 1884). То је алегорично историјски спев, у коме је
опеван рат од 1788—1790. Русије и Аустрије (орлова) противу Турске (змаја). То
је песма једног патриота и хришћанина који слави победе хришћанског оружја и
почетак ослобођења од Турске. У спеву има много историје и појединости, често
сасвим техничких, о распореду трупа при јуришима, о броју пукова и батерија.
Песник је сав у обрасцима псевдокласичким, меша историјске догађаје са
митолошким алегоријама, говори поређењима и речником једног потпуног
псевдокласичара. Поред Јосифа II, Катарине II, Потемкина и Лаудона, помињу се Јупитер, Марс, Вулкан,
Меркур, Плутон; поред Београда и Оџакова, Троја и Рим. Алегорије су усиљене и
излагање није свуда јасно. Али овај спев има и својих добрих страна, и иде у
релативно боља дела наше оскудне уметничке поезије у XVIII веку. Стихови су доста лаки и течни, у
причању има извесне живости, има и искрено родољубиво и хришћанско осећање;
језик је врло чист, чистији и народнији но и у једном књижевном делу србском из
тога доба.
1798. године Рајић је штампао у Будиму дело Трагедïа сиръчь печáлная повъсть ω смéрти послъднягω царя сербскагω Уроша Пятагω, пω паденïи сéрбскагω цáрства, сочинена и произвéдена 1733. гóда въ Кáрловцъ Срéмскомъ. А нынъ пречищена и испрáвлена... Како се из наслова види,
ова »печалнаја повјест« није оригинално дело но прерада. Оригинал је написао
Емануил Козачински, као ректор карловачке латинско-словенске школе, и дело су
његови ученици играли у Карловцима у јуну 1736. Ово дело, које се првобитно
просто звало Трагедокомедïа, содержащая въ себъ тринадецят дъиствïй, рађено је
према руским узорима те врсте. Средњовековни моралитети и мистерије прешли су
преко немачке и пољске књижевности у руску књижевност XVII века, и у кијевској Духовној академији
професори су састављали, а ђаци играли те »трагикомедије«, комаде који су били
мешавина између моралне и алегоријске драме, где су апстрактна лица оличавала
разне мане и врлине, и где се чудновато
мешала хришћанска религија и античка митологија.
 |
| Трагедија сиреч печалнаја повест о смерти последњаго царја сербскаго Уроша |
Ту драму, која
се приказивала у Карловцима 1736. године, Рајић је као ђак гледао и рукопис
преписао, сећао је се, и у старости узео је да је прерађену изда »по нињајшем
вкусу«. Он је нешто скратио, избацио уметке, излишне чинове и епизоде, изоставио
све што је било одвећ пригодно, поправио грубе историјске грешке, додао још
више поуке, »ободрителних наставленија«, целу драму свео у пет чинова, а чинове
поделио на сцене. Да би се у делу знало шта је од Козачинског а шта је његово,
он је то нарочито забележио. Трагикомедија Козачинскога сама по себи није много
вредела, и Рајић јој својим поправкама и прерадом није много помогао. Али то је
остао једини моралитет у новој србској књижевности, прво играно дело код
православних Срба.
1802. изишло
је у Будиму Рајићево дело које је још 1792. било написано: Цвътникъ въ двъстъ и
двадесятъ и четире изабранныхъ исторïяхъ несажденный, и изъ источниковъ
ïйлевыхъ напоенный, въ немъ же крины оудолнïи добродътелей посредъ тернïй
пороковъ растутъ и цвътут. То је превод немачке збирке анегдота Acerra phіlologіca, која је изишла у XVII веку, а у XVIII веку била често прештампавана. Дело у оригиналу има више
забаван значај; Рајић му је у свом преводу дао више поучан карактер, додајући еванђелске поуке и велике наводе из Библије. Словеначки писац Урбан Јарник
превео је, 1814, ово Рајићево дело под насловом Zbér lépіh ukov za ѕlovenѕko mladino.
 |
| Краткаја Сербљи, Раси, Босни и Рами кралевств историја |
Рад на народној историји — Још у својим младим годинама Рајић се интересовао за србску
историју. Када се 1758. године бавио у Хилендару, тражио је старе србске
летописе и повеље, и, колико је могао, исписивао из њих. У његовим хартијама
нађени су велики исписи из историје Ђорђа Бранковића, рађени још 1759. године.
1793. издао је у Бечу свој превод дела немачког историка Лудвика А. Гебхардија Крáткая Сéрблïи, Рáссïи, Бóсны, и Рáмы крáлевствъ
истóрïя (Geѕchіchte der Könіgreіche Servіen, Raѕzіen, Boѕnіen und Rama, 1781), која
је на данашњи србски издана у Београду 1847. године. У Карловцима, још
шездесетих година XVIII века, почео
је сам писати једно велико историјско дело, које је 1768. било готово, али које
је непрестано допуњавао. 1794. изишле су прве три свеске, а 1795. четврта
свеска тога великог дела, на 2000 страна, под насловом: Исторïя разныхъ славенскихъ народовъ наипаче
Болгаръ, Хорватовъ и Сербовъ, из тмы забвенïя изятая и во свъть историческïи
произведенная Iоанномъ Раичемъ. Издање је било са штампарским грешкама
и са туђим умецима, и Рајић њиме није никако био задовољан. На заузимање
митрополита Стратимировића почело је 1795. у Петрограду излазити друго издање.
Изишла је свега једна свеска, којом Рајић није никако био задовољан; даље излажење
забранила је руска цензура.
Главни извор
Рајићу била је кроника Ђорђа Бранковића, која га је не само упутила на
историјске изворе и из које је узео најважнија документа, но из које је преносио
читаве стране. Али он делимично зна и за средњовековне историјске споменике
србске, »наших древностјеј рукописи«, које је преписивао 1758. Он зна за житија
владалаца и архиепископа србских од архиепископа Данила, којим се он обилно
користи, али му нису познати наши најважнији извори: дела св. Саве, Стефана Првовенчаног,
Доментијана, Теодосија, Константина Филозофа, Цамблака, Пајсија; Душанов законик је површно читао у једном
млађем препису. Он помиње и стране историчаре, грчке, мађарске, руске.
дубровачке, али његово познавање тих писаца је слабо и
непоуздано.
 |
| Историја разних славенских народов наипаче Болгар, Хорватов и Сербов |
Пишући овоју историју Јован Рајић је имао да савлађује многе тешкоће. Непосредних података имао је врло мало; туђа мишљења која је са свих страна прибирао била су разнолика, често и противречна; он сам нема поуздану основицу, сигурно знање и критичан метод, и немогуће му је да тражи праву историјску истину. И он остаје у неизвесности и недоумици и често оставља »благоразумном читатељу« да се овај сам одлучи са киме ће се сложити. Поред тога, он се не усуђује да каже све што мисли. Он се боји да се осумњичи његова поданичка верност и неће да дође у сукоб са цензуром. Када му се нешто чини опасно за претресање, каква државна тајна или дипломатска интрига, он преко тога прелази, јер није »полезно о подобних вешчеј љубопитствовати и в царскија сокровишча и тајни мјешати сја«. Када је имао да каже своје мишљење о поступању Аустрије према Ђорђу Бранковићу, он преко тога брзо прелази, јер тако нешто »историческому перу не приличествујет«. Он се тако извлачи и у питањима историјске хронологије. Када има да се одлучи између два датума, он узима средњи број, да помири оба гледишта! Најзад, има код њега и средњовековних калуђерских идеја о чудима, и »прсту божјем« он још даје места у својој историји.
Али поред свих
некритичности и непотпуности његова историја има својих добрих особина. То је
прво и велико систематско дело у којем је обухваћена целокупна прошлост србског
народа, и то упоредо са историјом осталих суседних народа, док се раније давала
само у одломцима и кратким и површним књигама. Затим, има код Рајића у клици и
новијих схватања историје, извесних »исторических идеја«. Он напушта стару
традицију да се у писању почиње црквеном историјом и место тога говори о
ранијој судби Словена, тумачи постање монархије и републике, расправља о историјским
законима, има извесно органско схватање људскога друштва и труди се да својој
историји дâ известан научан карактер.
Главна идеја
Јована Рајића је србско родољубље. Његов циљ је: »Сербски Народ по достојанију
и приличију пером описав в кратцје прославити
и из тми забвенија во свјет
исторически привести«. Он брани Србе у свим приликама, редовно их велича, хоће
да им изнесе њихову славну прошлост и да им улије историјски понос и националну
свест. Његова историја није наука, но лепа, утешна и охрабрујућа слава народне
прошлости, која народу треба да дâ снаге за борбе у садашњости и наде за будућност.
И тако схваћена и написана, патриотска историја Јована Рајића имала је врло
велики утицај на србске духове. Иако је у њој било доста старинског и преживелога,
иако је несређена, неоригинална и непоуздана, иако је написана тешким и
натегнутим, често неразумљивим рускословенским језиком — ипак је остала код Срба
као главни извор историјског осећања и знања све до друге половине XIX века. Цели нараштаји србски у њој су
васпитавани, политичари су у њој тражили идеје, разлоге и примере, књижевници
мотиве и надахнућа. Сви ранији историчари наши, Димитрије Давидовић, Милован
Видаковић, Александар Ивачковић, др Данило Медаковић, наслањали су се на ту
књигу и често је просто препричавали.
Сама књига
наишла је на велики одзив. 1823. изишло је у Будиму друго издање. У два маха из
те књиге прављени су изводи. [Један од тих извода преведен је на бугарски.] Око 1850. било је речи да се дâ ново, треће издање. Све док
угарски Срби нису прешли из опште историјске сентименталности на поље
државно-правне борбе на историјској основи, Рајићева историја је задовољавала
србске духове. Али у историји овога опрезнога калуђера пажљиво је било
избегавано све што би могло побудити неповерење аустријских и мађарских власти,
и зато његова књига није била довољна радикалним националистима србским.
За живота, и
дуго после смрти, Рајић је био прецењиван. Доситеј Обрадовић писао је о њему:
»Наш Рајић, предраго и пречасно име«; за Павла Соларића он је »начални писатељ
наш«; за Глигорија Трлајића он је »божествени Раич«; Атанасије Стојковић га
назива »великим нашим и јединственим Раичем« и предсказује му бесмртност у
захвалном србском роду. У ствари, Јован Рајић је био један врло трудољубив, за
своје доба образован и плодан писац, који је корисно започињао рад на неколико
поља, савесно задовољавао потребе свога времена, али који није показао ни оригиналности,
ни дубине, ни књижевног и научног талента, и није оставио за собом ни једно
дело од трајне вредности.
Јован Скерлић, Историја
нове србске књижевности, 1914.
