Покрет није био заустављен. Четири нове чете чекале су да пређу границу.
Шупљи Камен био је вино које дражи.
Баштован из скопског поља Вељко Мандарчевић, широких плећа, са црвеном
марамом око качкета, постао је војвода чете која је имала у Скопску Црну Гору
да крене.
Прекаљен четништвом, искусан, смео, Глигор Соколовић водио је чету
прилепску.
 |
| Војвода Ђорђе Цветковић |
Риста Цветковић-Сушички, негдашњи друг и војвода Зафиров, био је одређен
за Пореч где је његову чету Мицко нестрпљиво чекао. Пореч је био челични прстен
око извора усташког. Сваки је његов сељак био мученик и јунак. Тај челични
прстен мали ипак је одбијао од себе све налете. Из њега су потицале на све
стране као струје снага и остварење за борбу. Четврта чета имала је прва да
пође у Дримкол охридски. Ђорђе Цветковић из Лабуништа дримколског напустио је
своју кафану код Три Грозда и пошао у живот хајдучки. Василије Трбић кренуо је
са њима као други четовођа.
Топле ноћи 19. јула, која је мирисала на зрела жита, прешле су све
четири чете границу. Ишли су безбеднијим правцем који је Трбић још Анђелку био
предложио. Нису хитали. Проводили су дане у Козјачкој гори или скривени у
пчињским селима. Ноћу су ишли под звезданим небом, брзо и весело као по дану.
Силазили су опрезно ка вардарским прелазу.
У
селу Живињу, насред раскршћа, кад је село спавало помешали су своје сенке и
туђе. Сусрет изненадан и непријатан ублажио се весељем и другарством бугарског
војводе Бобева. Уверавао их је да је срећан да заједно четују. Одмах их је
повео према селу Лисичију да тамо Вардар прегазе. Једини је Глигор слутио
превару и ишао преко срца. Једна изненадна турска потера која им је пресекла
пут на небеској линији, нагнала их је да се спасу обалом Пчиње и пређу Вардар
по првој намер код њене утоке.
Те
беле ноћи 31. јула у сели Лисичију узалудно је велика бугарска заседа чекала да
им Бобев доведе Србе и да побаце рођење србског четничког покрета.
Код
села Солпа сушили су одела на првим зрацима јутарњим али топлим и летњим.
Одмарали су се у жбуновима шимшировим и јели влажан хлеб. Бобев који није смео
да се врати од потере био је са њима.
Сутра дан 2. августа чете су прошле кроз Дреново и идући један за другим
испели се на планину Шипочар да се одморе у слободи и напију миришљавог млека
код влашких бачила. Три дана су слободно гледали у небо и лежали на ветру
планинском и пазили више из навике на облу линију хоризонта. Пошли су и више у
планину Даутицу са које је свако од њих гледао као господар у даљину.
Глигор немиран, сметан присуством Бобева, није могао даље и повео је
своју чету за Бабуну. Три чете остале су и стално праћене Бобевом сишле су у
Белицу. Затекле су тамо још неколико бугарских чета. Њихов војвода Ванча
предложио је да позову Мицка, господара Пореча. И Срб који су сишли са Даутице са
Бобевом чекали су га не слутећи превару. Али Трбић имао је још једне очи за све
заједничке послове комитске и тражио је увек позадину у стварима. Тако и овога
пута преко сељака јатака известио је Мицка да не долази. Од пијаног бугарског
друга, побратима за један сат, сазнао је заверу.
 |
| Војвода Василије Трбић |
После овог сазнања Трбић је са Ђорђем Цветковићем и четом кренуо за
Демир-Хисар. У Белици су остали Вељко Мандрачевић, већ спреман за издају, и
војвода Риста Сушички.
Нису
дуго сами путовали. Већ више села Сланског у планини наишли су на чету
бугарског војводе Ђуричина који им је љубазно, али са намером да их уходи, дао
два пратиоца до Цера у Демир-Хасару.
х
Београд је славио југословенско јединство. Крунисање Краља Петра, првих
дана августа, праћено је југословенским манифестацијама. Београд је био пун
Хрвата, Војвођана, Босанаца и Бугара.
Званични кругови показивали су највећи пажњу генералу Николајеву
изасланику кобуршке династије, кобне за југословенску идеју, која је свој отров
дубоко улила у жиле бугарског народа и отровала га за далеку будућност.
Београђани су искрено клицали бугарским студентима који су тада стигли,
а на југословенској уметничкој изложби бугарским уметницима дато је највидније
место.
Под
сугестијом одушевљеног Београда наше војводе у Поречу и Демир-Хисару, и ако
пуне рђавог искуства, веровале су да се са Бугарима може заједно радити.
Као
одговор на југословенска клицања Београда дошли су покољи.
Мир
је пао на Кокошиње још са првим мраком 6. августа. Мирисало је пожњевено жито.
Прошла је поноћ када су залајали пси са свих страна. Осетили су како се око
села притиснутог умором и сном стеже кобни појас сенки које су све ближе
долазиле.
Пробуђени сељаци знали су да сваки ноћни лавеж доноси огањ и смрт. Без
шума. Прожимани страхом и слутњама, бдили су и чекали.
Ударци кундака извалили су врата на кући проте Јована Алексића. Још тога
вечера, док су на жеравици пекли млечне кукурузе, кућа је била пуна смеха,
живота. Дошао је био гост из Куманова нови сеоски учитељ Јован Цветковић,
младић, скоро дечко који је тек изашао из призренске богословије. Са њим је био
и протим синовац Милан Поп-Петрушиновић, само се поп Петруш, брат Алексићев,
затекао на путу ван села.
Жене
су бежале по кући и вриштале. Три човека немоћна да се бране, без оружја
сачекала су мирно Атанаса Баботу, мајора бугарске војске и његове комите које
су са виком подиљале јурнуле у кућу.
Попов слуга Михајло Миладиновић, који је хитро побегао на таван, слушао
је дрхтећи од мржње и страха језиве јауке. Те ноћи и његова се судбина решила.
Постао је осветник. Чуо је да је даскал Довезенски негде тамо у Србији чету
скупио.
Као
жива ограда стајали су насред сеоског пута, чврсто увезани конопцима један уз
другог, прота, његов синовац, кмет Трајко Цар, старац Мира Пржо са сином
Гораздом и Гавом унуком и Јован Ивановић-Чекереда, највиши и најлепши младић у
читавој кази кумановској.
Атанас Бабота бројао је своје жртве. Осетио је на себи очи србског
учитеља, издвојеног пред везаним сељацима. Тај поглед се није склањао са њега.
Четрдесет и пет људи убио је Бабота и никад му нису жртвине очи
откривале душу тако прибрано и свесно.
Постројене у полумесецу лево и десно од војводе, комите су чекале са спремним
замахом његову реч.
„Не
сте Срби, Блгари сте.“
„Срби смо.“
Младост и храброст учитељева задржавала је Баботу.
„А,
бре, рекни аз сам Блгарин, па бди Србин, ште ти арузам (опростим).“
„Не
поганим уста тим именом.“
Бабота се дивио. Није га врађало. Неодлучно је клатио пушку и упирао бајонет
у груди и мишице везаног учитеља.
Гледао је без страха у оштар, намазани нож чије је убоде као пламени врх
осећао.
„Шта
мрцвариш!“
Мушки крик се угушио у млазу крви. Јован Цветковић, млади даскал, бацио
се сам изненада свом тежином тела на бајонет пред собом.
Бабота је запрепашћен са напором извлачио нож из дубоке ране.
Покољ је отпочео. Пробадали су људски сноп и пуцали у ред збијених тела.
У прса првога ударао је куршум да се задржи у плећки четвртог или у рамену
петог сељака. Шест повезаних робова вукли су ужетима високо, снажно,
изранављено тело младога Чекереде. Пуцали су сада само у њега, а он је увек
стајао и мртав усправљен над самртницима. Само се његова лепа глава нагнула.
Већ
заморене комите су пошле из села. Бабота није био још задовољан. У школи на
спрату изнад сеоске крчме, нису нашли другог, старог учитеља Дана Стојановића
чију је главу комитет тражио.
Када
се на топлом, сунчаном јутру црни низ Бугара на видику изгубио, закукале су
жене. Отворила су се врата на свим кућама. Ћутећи, горки, без суза, сељаци су
дрешили мртве. Слуга Миладиновић је сишао са тавана. Застао је крај лешева
својих господара и мрачан изашао је из села да потражи чету Довезенскога.
Пре
него што је стигла у Кокошиње заштита, још једном се појавила у селу чета
Боботина. Кафеџија из Башиног села, који је држао крчму под школом, дрхтећи,
већ избезумљен од страха, слушао је – са целим селом – читаву ноћ страховите
урлике над собом. Даскал Дане Стојановић није хтео да се одрекне србског имена.
Баш
овог дана, 7. августа, када је слуга попа Петруша пошао да га потражи,
Довезенски је са четом прешао преко границе из Србије. У четничкој шифри он се
сада звао Јован Слово Жеглиговац. Негдашњи београдски богослов и македонски
учитељ, седам година је гледао како око њега људи због имена постојани умиру.
Када су му у марту 1904. године Бугари убили кума Атанаса Стојиљковића из
Довезенца, он је затворио школу, пребегао преко границе и затражио од
врањанског одбора дозволу да чету окупи.
На
Козјаку је затекао Јована Пешића-Стрелца, који је за собом водио 25 четника из
Топлице, врањанских граничара и из Старе Србије. Осветник и гласник, слуга из
Кокошиња, ту их је открио. Док су силазили низ Пчињу још једном се са ужасом
кроз читав кратовски и кумановски крај, поред џелата Атанаса Баботе пронело и
име резервног бугарског официра и комите Јордана Спасева, родом из Бугарске.
Богату србску породицу Дунковиће, старином из Берова, која је одржавала
отпор кратовског села Рудара против егзархије и Бугара, комитет је осудио на
смрт.
У
зору 11. августа тридесет комита Јордана Спасева опколили су вакуфску воденицу
код села Ваков-Неновце. Стари Неша Дунковић, који је ту ноћ млео своје жито,
наглув, у хуци воденичких кола, у белом облаку топлог брашна, није ни чуо
кораке. Изненађен, везан, лежао је немоћно под камама које су се са дивљим
псовкама на њега спустиле. Никога није било близу да му помогне. Само је дечко
посвојче, непримећен иза џакова, слушао обамро од ужаса, како сатима стари Непа
издише у страшном ропцу али без јаука. Узалудно су му Бугари секли комад по
комад меса са листова и бутина, узалудно ломили ударцима кундака ноге испод колена.
Неша им није учинио радост да чују његове јауке. У бесу ишчупали су му језик
који није хтео да моли ни да одјек страховитих мука открије. Отворили су му
камом трбух да гледају како дрхти у њој као полип још топла утроба.
Јордан Спасев дограбио је маљ који је крај воденичких врата стајао и
свом силином смрскао главу мртвога старца-јунака. Са просутим мозгом комите су
свој измет помешале.
Са
Кратовске Реке, која је још увек окретала узалудно празно воденичко коло,
Спасев је повео чету на блиско Рударе. Над пожњевеним њивама био је сунчан дан
и небо летње без облака. Без слутње, умирено даном и сунцем, село је расуто
преко поља весело спремало летину.
Крај
гумна, у прашини од жита, Сребра, кћерка Нешина је безбрижно певала. Од једном
је песма у грлу застала. Угледала је прљаве браде и дуге косе комитске.
Скочивши са гумна њен муж Младен Чизмаковић појурио је да се спасе. Устрељен
као звер остао је да лежи на покошеној њиви. На све стране чуо се јаук. Лежали
су мртви један до другог Димитрије Дунковић, брат Нешин, његова жена Тројанка и
син Кузман кога су првог заклали. Житни снопови постали су под њима пурпурна
простирка.
Лепотица Сребра требала је својим криком да развесели џелате пред којима
је њен отац, умео да умре ћутећи. Скинули су је и њено лепо тело бацили су на
снопове усред лешева. И по том су долазили редом свих тридесет комита. Зверске
очи напуњене крвљу и смрћу и ведро небо, наизменично су се међали у њеној
полусвести. Један нови ужасни бол повратио је тренутно у живот. Одрезали су јој
груди. Кидали су јој нокте, резали прсте, и скидали кожу на каишеве. Смејући се
дивље, комите су бацале један другом као румену лопту ишчупану женину материцу.
ххх
За
ово србски четници у Поречу и Демир-Хисару, стално праћени Бугарима, нису ништа
знали.
Пролазили су дани кроз дивљину и тиху планину. Чета Ђорђија Цветковића,
уморна и гладна пошла је у село Горњи Дивјаци. Сељаци су их угостили сиром и
ракијом. Одмарали су се распасани на поњавама и овчим кожама. До њих је долазио
мирис свежег хлеба. Шалили су се, певали и причали са децом која су већ
познавала опасност и научила да прећуте шта виде и чују.
 |
| Стеван Ћела са четом |
У
кметовој кући зиданој на спрат одмарали су се Ђорђија, Трбић и Стеван Ћела,
опружени на поду у мирису топле штале који је кроз даске долазио. Лено су
протезали руке и ноге, јели, пушили и опет јели.
По
подне Трбић је пошао у авлију. Крочио је низ неколико степеница. Њему у сусрет
безбрижно се пео турски жандарм не дижући главу. Изненађен у тренутку када је
угледао комиту, имао је времена само да издане. Тешко је пао у двориште са
камом у грудима. Брзо су га склонили у шталу и покрили сеном сељаци. У ноћи су
га изнели до шуме и тамо закопали.
Одмор је нагло прекинут. Озбиљни и мрки сви су се од једном опасивали,
навлачили торбе, прегледали оружје.
И
опет једна ноћ ходања тихог и опрезног, беспрекидном и уједначеног као пут реке
кроз планину.
Сусрет са Бугарима није се прекинуо ни у селу Церу где су сутра стигли.
Бугарске војводе, учитељи Христо Узунов и Таорђе Сугарев, наметнули су им своје
другарство. Пошли су са њима и девет четника Ђорђа Цветковића осећали су се као
заробљеници. На њих се мотрило са обе стране.
У
планини више села Мраморца Петар Чауљев, који је у шуми са четом логоровао,
саопштио је Цветковићу да им комитет забрањује да оду у Дримкол. Баш тих дана
14. августа, Бугари су тамо у селу Подгорцу убили попа Ставру Крстића. И отац
му је био свештеник. Звао се Стојан. И њега су Бугари убили.
Сазнали су да ће на вече Велике Госпође да свети воду свога кума у Подгорцу.
Кум је био на путу док је жена прешла код комшија, ушли су у кућу и скрили се.
Кроз расушене даске нишанили су на свештеника који је читао молитве. Рањен,
затворио је врата и са револвером тражио је непријатеље пред кућом. Невидљива
заседа послала му је и друго смртно зрно у главу.
У
Мраморцу су србски четници сазнали од сељака за смрт поп Ставрину. Далеко од
других чета, без наде за помоћ, преварени и опкољени, разумели су тек сад свој
положај. Чауљев им је говорио о разоружању и комитском суду за злочин против
бугарске организације. Задржало се на претњама. За извршење и решење сметали су
им Срби, војводе у бугарским четама: Тасе и Дејан из Присовјана и Цветко из
дебарске Јабланице. Заклетва их је везивала за комитет, али ом она није сметала
да заштите србске четнике са којима су зиму заједно у Београду провели и да
отворено покажу да ће бранити животом своје саплеменике и другове.
 |
| Бугарски злочинац Борис Сарафов |
Чекали су Дамњана Грујева, другог шефа комитета после Сарафова, који је
требао да стигне из Битоља.
Једног вечера ушли су у Мраморце два сељачка попа. Видело се да су дошли
из далека. Браде су им биле чупаве, лица знојава и боре на хаљинама пуне
прашине. То су били Дамњан Грујев и његов пратилац.
Трбић га је знао из крушевске побуне и из ноћног састанка на Серави.
Искористио је познанство и успомене. Сетио га је револуционарног другарства
заједничке борбе и његовог детињства, када је он мали Дамњан Грујевић из
Смиљева био питомац друштва Светог Саве у Београду у шегрт у штампарији Пере
Тодоровића, коју је по његовом селу назвао Смиљево.
Оштро држање војвода Тасе, Дејана и Цветка било је пресудније за одлуку
Грујевљеву него успомене и речи Трбићеве. Пустио их је слободно. У чети Ђорђија
Цветковића остали су само Трбић и Коста Косовац. Док су преговори са Бугарима
вођени, остали четници разбегли су се. Стевана Недића Ћелу, оптужили су за
давно бегство из чете војводе Наћа и Сугарев га је разоружаног повео са собом
ка Битољу да му суде.
Бугарски војвода Србин Цветко испратио их је до Дрима Ђорђију Цветковића
и његова два друга да их осигура од могућих непријатности. На обали су се
опростили искрено и срдачно и Цветко је гледао задовољно како Срби газе коз
брзу и бистру воду. Још један поздрав дигнуте руке у вис са друге обале и по
која кратка реч што је вода односила. Изгубили су се. Тежак је био рад за три
усамљена србска четника кад су дошли у Дримкол. Сва дримколска села била су
промешана са муслиманима. Више од половине их је било свугде сем у селу Боровцу
где су Срби могли да их приме несметано и пуни наде.
Овде
су тек сазнали за покољ у Кокошињу и Рудару. Сва села су препричавала сцене
језивих смрти. Све дотле појмови су били помешани. Срби су одлазили да у Софији
буду официри, Бугари су долазили на београдски универзитет, а сељаци из Јужне
Србије ступали су у чету за борбу против Турака не питајући да ли их је
образовао македонско-охридски Комитет или др Гођевац и капетан Рафајловић, да
ли су долазили из Београда или Софије. Ни Бугари нису натурали своју народности
сељацима који су дошли да се боре и да их помогну. Мржња је била у малим
размерама разграната и само неколикоа Злата је због ње морало да изгуби главу.
Први
је чин потпуног одвајања и међусобне православне борбе била је трагедија у
Кокошњику и Рудару. Срби четници и војводе код Бугара остаљали су их, усамљено
одлазили или прилазили србским четама. Заједничка сарадња је раскинута дубоком
мржњом. Борба још није почела, само је неодољив био осећај раздвајања. Одлазило
се.
Млади Цене Марковић, лепи бугарски коњички официр и комитски војвода,
после Кокошиња од једном се осетио у туђини код Бугара, тако да му је изгледало
да је јуче дошао из србског села Јелионика код Тетова, у коме се родио. Свео
оно што су Бугари засадили у њему се од једном осушило под страшним дахом
кокошоњског и рударског заверства. Без опроштаја оставио је своје дојучерашње
другове и сам пошао у ноћ. Прешао је Србима.
ххх
Сугарев
је водио разоружаног и везаног Стевана Ћелу ка Битољу. Једне ноћи изненадила их
је бура у планини. Када је летња, нагла киша престала, видели су да су изгубили
србског четника. Узалуд су трагали за њиме између мокрих храстова. Стеван је
везаних руку бежао, падао. На једном мокром камену раскинуо је везе и слушајући
надошли планински поток, уморан, мокар и рањав, заспао. Сутра дан пошао је ка
Бабуни. Недељу дана је тражио, ишао са циљем у лутању да нађе Глигора. Случај
им је помогао да се, изгубљени као на води, ипак сретну у планини.
Избегавајући опрезно сусрете са војском и Бугарима, Глигор је вешто и брзо организовао села око Прилепа, именовао
и постављао сеоске војводе, десетаре, благајнике и курире, заклињао сељаке,
судио. Брзо је своју малу власт укоренио. Као мали кнез владао је са врха
Мукоса.
У
једну рану зору стигао је у своје Небрегово. Одмах је сина упутио са кириџијама
својим пријатељима да га преведу у Србију. Желео је да његов Антон буде србски
војник. У Београду примили су Антона Соколовића у подофицирску школу.
