Почело се и сада се више није заустављало.
Одбори су радили, чете се нове прикупљале, оружје тајно пребацивало.
Ништа није могло задржати и успорити четнилку навалу. На Козјаку и Бабуни, у
Пчињи и Поречу свака је шума била збориште хајдука. Лутали се између живота и
смрти у тражењу слободе. Очајна усташка решеност разбила је све сумње и
колебања.
ххх
Министар Унутрашњих Дела Стојан Протић, непопустљив и непромењив у
мишљењу, био је увек против четовања и оружја. Можда је он сам саосећао са
комитима, које су у ноћима лутале планином и пољима, на које је често светлост
мученичка падала, али је као члан Владе спречавао, у колико је знао, сваки рад
са оружјем из Србије.
Концем августа 1904. полицијски чиновници, који су по наређењу свога
министра мотрили на рад четнички, ухватили су у возу на врањској железничкој
станици сандук са 18 брзометних пушака које је комитски Централни Одбор упутио
за Ристовац. Окружни начелник Драгић Павловић вратио је сандук у Београд.
Протић се љутио, викао, претио.
 |
| Живојин Рафајловић |
У
Београд је стигао Светозар Томић, професор гимназије из Скопља и сазнавши за
ухваћену пошиљку, примио је на себе да оружје прокријумчари кроз Србију. Обојио
је црно дрвени сандук и на њему написао крупним белим словима:
„Књиге за скопску гимназију.“
Преношење србских књига Турци нису дозвољавали и морало се тајно вршити.
Црно обојени сандук стигао је несметано у Врање. У ноћи људи Рафајловића и Веље
Карића пренели су га на чифлук, четничко склониште и по куририма орижје је пребачено
на Козјак.
Томић задовољан успехом ове мале преваре, вратио се у Скопље.
ххх
То
лето 1904. дошао је у Скопље прота Стева Димитријевић из Призрена. Он је требао
да стане на чело учитељске школе и гимназије, чији је директор, за турске власти,
још увек био Илија Вучетић.
 |
| Др Милорад Гођевац |
Прота Димитријевић није хтео да своје старо место остави, али су га
одлучике речи Гођевчетове и Атанацковићеве. Знали су да је он вешто нароужао
Србе око Призрена и сузбио арнаутске качаке. Комитски одбор рачунао је на њега
да се око самог Скопља рад отпочне, јер су Томић и Манчић сами били немоћни, а
конзул Ристић, по наређењу из Београда, не само да није помагао, већ је
спречавао рад оружјем и четама. Када је стигао у Скопље прота Димитријевић је
већ донео план акције. Бавећи се кратко време у Београду основао је одбор за
одржање Дечана. Преко манастира намеравао је да и у Скопској Црној Гори рад
отпочне.
Кујунџије,
кондурџије, чобанџије скопљанске долазиле су са децом и женама, носећи јастуке
и ибрике да у скопским манастирима лето проведу.
Прота Димитријевић је кроз оправку манастирских цркава појаву чете
припремио.
У
јуну 1904. пошао је прота са Вучетићем и професором Петром Косовићем да и они у
скопским манастирима летују. Прелазили су из Св. Илије у Св. Арханђел код
Кучевишта и најзад у Побужје, гледајући увек у шетњама стазе, којима би четнике
неопажено провели. Из Побужја пошао је Димитријевић са два друга у Булачане и
ту их је у кући Спасе „конзула“ са пушком у крилу дочекао Николица, бугарски
војвода. Србин из краја дебарског продавао је бозу у србској гимназији у Скопљу
и познавао Вучетића. Немир хајдучки одвео га је у четништво. Из Србије још нису
чете долазиле и он је пошао у Бугарску.
Говорио је проти и професорима о братству које треба да споје Србе и
Бугаре, о заједничком непријатељу, и сећао се радосно када је са кантом бозе,
сјајном на сунцу, стајао пред излазом из скопске гимназије. Поверљиво се жалио
на своје вође које су само мржњу стварале и код Червеног рака у Софији новце
комитета испијали, док су њих остављали да убијају ждребад у планини, да би од
сирове, топле коже начинили себи опанке.
Није
дуго Николица братство проповедао. Његове искрене и горке речи стигле су до
Червеног рака у Софији и један изасланик комитета револверским метком у потиљак
његову је борбеност и живот угасио.
Када
се вратио у Скопље прота Димитријевић позвао је Спасу Призренца из Велике Оче,
Стеву Симића, Бошка сина Заје школског гаваза и још једног сељака призренског,
све дунђере, који су и у своме крају под оружјем куће правили. Послао их је у
манастир Св. Богородице код Побужја. Дању су дељали греде, пекли цигле и
прављали манастир, а ноћу са пушком по планини и селима лутали спремајући први
канал четнички.
Курири комитета преносили су у ковчезима, између капута и кошуља пушке
са одсеченим кундаком и бомбе.
Неколико дана по повратку Томићевом донета су тајно у Скопље два
расклопљена карабина и пет бомби, које
је четнички одбор за Скопску Црну Гору послао. Пушке и бомбе требале су се
пренети у манастир Св. Илије, где их је поп Стевко из Бањана очекивао, да их
Спаси Призренцу дотури.
Турци су строго чували мостове на Вардару.
Томић се примио да пренеси сам себи пушке и бомбе. Тражио је само да их
преко ноћи у његов стан пренесу.
Два
дана касније био је уторак, пазарни дан. У зору дошао је пред гимназију фијакер
који је Томић погодио. Док је кочијаш пио понуђену кафу, две кратке пушке брзо
су биле убачене испод седишта. Директор гимназије је сам носио велику корпу из
које је вирило пола печеног прасета. Са женом, сео је на седиште неравно од
цеви пушчаних.
На
мосту их је задржала стража. Чауш је познавао Томића. Упитао га где иде.
„У
Бањане да беремо грожђе.“
Турчин се нагао над корпом, угледао прасећу главу, окренуо се, пљунуо и
дао знак да одмах продуже.
Поп
Стевко их је дочекао пред манастиром Св. Илије. Алију су позвали на ракију. За
то време пренели су оружје. У конаку су склопили пушке и извадили бомбе испод
прасећег печење у корпи.
Спаса Призренац је убрзо и сам пошао за оружје. Са своја три друга
хајдука и дунђерина, обучен у арнаутско одело, кренуо се за границу. Од
четничког одбора у Врању добио је 40 мартинки, које је на коњима јавно кроз
гиљански крај пронео. Као Шкиптар говорио је арнаутски, заустављао је свој
караван баш у њиховим селима, одлазио да кања у џамију, и настављао смело даље
пут причајући радозналим Арнаутима да носи пушке за трговину.
Готови да помогну увек кријумчарење и препродају оружја Арнаути су га
пријатељски, са жељама за успех испраћали.
Четрдесет мартинки стигло је несметано у Бањане.
У
Скопљу је прота Димитријевић са Томићем, Манчићем, Косовићем и Раденковићем
саставио одбор четнички.
Конзул Ристић, коме су се чести нестанци протини чинили сумњиви, позвао
га је и оштро му рекао да он никакву четничку акцију неће допустити:
„Не
могу да дозволим да запалити Скопску Црну Гору па да је ја гледам како пропада
у пламену.“
Прота је умирио конзула да је њихова акција само просветна и да никакве
везе немају са четама.
Ни
Турске власти ни конзул нису слутили тајну учитељске школе, у који је сваког
пазарног дана са поречким сељацима свраћао Спаса Фишић, учитељ. Долазио је у
белом сељачком оделу, и пред мрак излазио отежано, спутан сукненим хаљинама као
гвозденим оклопом. Његове с беле џоке биле пуне револвера, муниције и бомби
које је за Пореч носио.
Касније су у гимназији и учитељској школи, између ђака интерната лежали
рањени четници из Пореча, које је др Шушкаловић превијао и лечио.
ххх
Арнаути, верни својој беси, били су потпуно сигурни и четнички одбор им
је поверавао пушке да их у колима пуним жита пренесу до Велеса. Са њима се
радило лако и сигурно.
Охрабрен што је све тако лако и добро ишло, наш одбор у Скопљу слао је
пушке преко Вардара по женама из Скопске Црне Горе. Оне су их преносиле
слободно дању на дугачким даскама на глави поред пресних хлебова.
ххх
 |
| Војвода Јован Бабунски |
У
скопски четнички одбор дошао је једног дана млади учитељ ЈованСтојковић-Мартолац. Бојажљиво је показао писмо директора наше гимназије у Велесу
Бавида Димитријевића који је био спона између србског комитета и Глигорове
државе на Бабуни.
У
писму Димитријевић је покривеним, чедним речима објаснио оно шро је младић
ћутљив и скроман избегавао да призна. То писмо преведено комитском шифром јављало
је да даскал хоће да постане четник и да га треба пребацити у Србију.
Кројач Миле Манчић, који је у то време оставио дућан и постао благајник
скопске организације, превео је Стојковића преко границе у Врање.
У
трећој класи препуној сви су јели и причали о себи. Од досаде говорило се више
него обично. Исповедали су што не би иначе. Учитељ је слушао и ћутао. Више њега
у сандучету било је савијено ново бело одело четничко.
И
кад су прешли границу ћутао је и даље и слушао друге. Иако више није било опасности, о себи није
имао шта да каже. За њега је прошлост била без догађаја.
Био
је из срца Азота. Кад га је родила, мајка му је умрла. Звала се Петкана. Растао
је у шуми. Дете је било јатак. Имао је 11 година кад је оставио овце и пошао „у
школу“. Учио је код ујака Димка Најдановића, бакалина у Оморану „стару науку“.
Сељаци су плаћали Думку дукат годишње да им научи децу да по песку пишу србску
азбуку и бројеве. За други дукат добијали су часловац, писали мастилом по
хартији умашћеној зејтином и петролеумом у бакалници у певали у цркви. Када је
довршио „учење“ отац га је одве у Велес на „нову науку“.
Бугарски учитељ прекрстио га је одмах. Постао је Иван Стојков. Оцу се
није допало и одвео га је у србски конзулат. Из Скопља су га упутили у београдски
дом Св. Саве. Од Милоша Милојевића научио је прво војничке вежбе па онда књигу.
На протест турског посланика овај пропагандистичко-војнички интернат који је
дечаке сувише васпитавао смелости и борбености морао је бити затворен. У Нишу
је постао учитељ и вратио се у Азот.
Две
године чекао је у Велесу да се србске школе отворе. Видео је како се сељацима
жито просипа на пазару, како се Срби бацају у Вардар, како се прети.
Најзад је постао учитељ у Тетову. Један Србин сељак дао је своју кућу за
школу. У њу су одмах прешла сва сеоска деца, која су дотле ишла у бугарску и у
којој је остао само учитељ Трајан Кантарџијев са једним ђаком и то „ћопавим“.
Очеви његових ђака гинули су. Бугарски комита Пано Арнаутов убијао је да
поплаши и отера даскала. Није се могло радити Жртве су биле сувише јаке и деца
и сељаци преплашени. Згађен и немоћан напустио је све и пошао решен да буде
четник. Видео је да је то једини пут до његове замисли.
У
Врању даскал Стојковић постао је војвода Бабунски.
