Стварање србског комитета почело је од једног разговора др Гођевца са фурунџијом Дачетом.
 |
| Др Милорад Гођевац |
Његово интересовање и човечност приближили су га људима из Јужне Србије, који су неопажени проводили зимске месеце у Београду. Они су напустили своја села склањајући се испред освете, потере или глади са сиротињом. Осећајући у сваком том човеку неупотребљену снагу и спремност за борбу, уз смиреност природе и урођену финоћу, др Гођевац се спријатељио са фурунџијама, ашчијама, бурегџијама, салебџијама. Обилазећи њихове продавнице и кујне наишао је у њима и друге људе који нису били ту запослени, а који су му пали у очи својим оделом, изгледом и понашањем.
Обазриво су одговарали на његова питања и тек када је добио пуно поверење код својих пријатеља из Јужне Србије, онда су му рекли да су то људи који се лети по шумама боре против насиља и Турака, а зиму проводе неки у Србији, а неки у Бугарској, где их је увек Македонски комитет призивао.
Код једног од својих најбољих пријатеља фурунџије Дамчета, познао је др Гођевац војводу Стојана Донског, једног од најпознатијих вођа тога доба. Стојан је био из околине Лерина.
Прво су се састајали сами и разговарали док је Дамче пекао своје румене хлебове, и остајали по некад до ујутру, а после се њихов разговор претварао у мале скупове на које су долазиле и друге подвојводе и комите.
Др Гођеваца највише је интересовао рад комитета и гледао је да од њих сазна све о томе. Мисао о потреби наше акције већ је имала свој одређен облик у њему. Хтео је да искористи статуте, методе и искуства бугарског комитета. Стојан Донски је излагао др Гођевцу циљеве које је револуционарна организација себи поставила.
Оружана борба против Турака и турских качака, да би се становништво заштитило, привлачила је комитету све оне који су морали да напусте своје домове и од њих се није тражила народност већ вера. Главно је бити хришћанин и имати одлучност за борбу. Комитет који је убијао србске вође по селима, примао је Србе у своје редове и заклетвом их везивао да му буду верени. Сарафов и људи из комитета рачунали су да ће они лагано својом акцијом убедити становништво Јужне Србије, -остављено само себи- да је оно бугарског порекла, када помоћ за њихово ослобођење долази само од Бугарске.
 |
| Комитски војвода Стојан Донски |
Исто тако ова борба требала је да привуче пажњу и интервенцију Европе и да јој покаже да у Јужној Србији и Македонији постоје само Бугари. Коначни циљ већ је у почетку рада расцепио комитет на две струје: централистичку, чији је шеф Сарафов тражио аутономију Македоније и врховистичку вођену од генерала Цончева који је у споразуму са владом радио за присаједињење Бугарској.
-Ја не се борам за Бугари, објашњавао је Стојан Донски др Гођевцу. Ја сум Македонец и се бијам за автономија на Македонија.
Остале комите које су ћутећи слушале говор свога малог, неугледног али паметног вође, прекрштених ногу климањем главе одобравали су ове његове последње речи.
Гођевца је чудило како је комитет и поред убистава и насиља могао да привуче себи неке наше људе, и то борце и бунтовнике.
Донски је говорио тихо, преживљајући своје речи, загледа у дувански дим почађали зид Дамчетове фурунџинице, о наоружаним Арнаутима који су упадали у домове небрањених сељака, о куваним кокошима, ракији и девојкама којима су их морали угостити, о освети сељачкој и запаљеним кућама.
У селима су били качаци и турске власти које су муслимане помагале. У шуми је био комитет. Из Србије помоћ није долазила и није било нигде склоништа и заштите.
Мисао о стварању србског комитета била је већ од првог разговора потпуно сазрела код др Гођевца. Он и само још неколико људи у Србији, и не знајући једни за друге, осећали су да се више не сме губити време, и да су то последњи тренуци када треба послати помоћ. Са четама је требало почети. Организовати, спремити, упутити. Јужну Србију требало је бранити тада од Арнаута, а још више од бугарске акције.
За људе у коима је комитет осетио отпор и мржњу, за оне који су били свести шта значи бугарска наметљивост и пријатељство, и не чекајући помоћ из Србије, бранили су се избегавајући њихову близину и радећи против њих, била је намењена само смрт.
Убиства нису престајала. Поклани су србски свештеници у Грчишту, у Мировцима, у Јабланици, у Нивичанима. Секиром су расцепали главу проти Јовану Максимовићу у Кратову, у реку су бацили закланог проту Димитрија Марковића из Кочана, а претученог архимандрита Партенија у Сопотницу у виру су удавили.
 |
| Лука Ђеловић |
Најстрашнија је судбина попа Алексе у Робову у Малешу. На њиви су ухватили поповог брата и његову одсечену главу послали су Алекси са поруком да напусти одмах село. Огорчен и поносан изабрао је да остане и настави борбу.
Једне јесење ноћи остала је код куће његова жена са снајом удовицом и два детета, а поп је изненада отишао послом у суседно село. Кад се сутрадан вратио, место своје породице нашао је на поњавама натопљеним крвљу гомилу удова и исеченог меса. Около су кукале сељанке и причале како је било. Комите су прво силовале жене.
Раскидан од бола и мржње, али увек пун јунаштва, остао је свештеник и даље међу својим сељанима, сам са сећањем на стражан крај својих, живећи за освету, али је после неколико месеци и он, обазрив и неповредив, пао у заседу. Везаног сатимасу га комите секле комад по комад, продужавајући долазак смрти њему, коме су једино живот могли да униште.
Прошла је јесен и зима 1901. године и др Гођевац да би се приступило раду, решио је да са својим намерама упозна и Луку Ћеловића, јер је за ту акцију, поред људи пре свега био потребан и новац. Идеја о раду у Јужној Србији одушевила је овог богатог Београђанина. Основа будућег комитета је била постављена али је још та прва акција дуго била само обавештајна. Трбало је упознати људе, тражити канале, испитати услове за успех у борби. Један пренагљен и непромишљен покушај могао је у почетку уништити овај велики и судбоносни посао.
Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 50
