 |
| Јован Дамјани |
Јован Дамјанић (мађ.
Damjanics János; Стража,
Банат
или Стаза,
Банија,
Војна крајина,
8. децембар
1804 — Арад 6. октобар
1849) је био србски граничарски официр у Аустријском царству
и генерал мађарске војске током Мађарске револуције 1848. Мађари га сматрају својим националним херојем а Срби народним
издајником.
Биографија
Дамјанић је
рођен у месту Стража поред Вршца у Банату (тадашњој Војној крајини) или у месту Стаза на Банији. У
армију је ступио као официр 61. пешадијске регименте и избијањем револуције 1848. године је унапређен у чин мајора у трећој сегединској регименти (Honvédség). Иако је био православни Србин, био је
веома привржен идејама мађарских револуционара и реформиста.
Револуција
Способност и
храброст у борбама код Алибунара и Страже у револуцији
из 1848. године су га довеле до унапређења у чин пуковника. Почетком 1849. године је постављен за команданта 3. мађарске армије и
веома је брзо достигао репутацију најхрабријег у мађарској армији.
У марту 1849.
године је уништио непријатељску бригаду у бици код Солнока, што је био
његов највећи успех. После овог успеха је био изабран за члана мађарског
националног савета, али је одбио ту част. Такође је одиграо главну улогу у
напредовању мађарских револуционарних снага ка Будимпешти под вођством Артура Гергеља (Artúr Görgei).
Дамјанићева
храброст и учешће у борбама код Хорта и Хатвана, такође и у
крвавој бици код Ишасега су га
претвориле у националног хероја. Ово му је потврдио Лајош Кошут лично, када му
је у месту Геделеу (Gödöllő) пред читавим батаљоном предао свој шешир.
Дамјанић је
бескомпромисно подржавао идеје Лајоша Кошута, и био је командант једне од три
дивизија које су под командом Гергеља, у априлу 1849. године, ослободиле Вац. Свој врхунац у војној каријери је
доживео када је победио у бици код места Нађшало (Nagysalló), које је довело до ослобођења тврђаве Коморан (Komárom).
Током ових
борби десила му се незгода где је поломио ногу и то га је спречило да учествује
у преломним биткама револуционарног рата, када су мађарске снаге биле принуђене
по други пут да се повуку из главног града. После опоравка, прихватио је
команду над мађарским снагама код Арадске тврђаве.
После битке код
места Вилагош (Világos) и
катастрофалног пораза предао се руским снагама. Од тада је постала позната
његова изјава да ће тврђаву предати једној јединој чети Козака, али да ће је бранити до последње капи
крви против Аустријске царске армије. Предао се руском генералу Димитрију
Бутурлину, који га је после предао Аустријанцима који су га 6.
октобра 1849. године обесили у Араду.
Контроверза
Дамјанић је
контроверзна историјска фигура. Мађари га сматрају националним херојем, дају
имена улицама по њему, за њих је био један од 13 поштованих револуционарних
вођа заједно са Кошутом и Гергељом и човек који се борио за нове револуционарне
идеје. За Србе, пошто је
био Србин пореклом, је био издајица, јер је предводио мађарске снаге против
Срба који су се борили за Србску Војводину против које су
били Мађари, a на страни Хабзбурговаца, који су
обећавали потврду статуса Србске Војводине. Тада је и добио надимак Љута
гуја, србски издајица. Приписује му се да је једном приликом
изјавио:
"Срби не треба да
постоје и нећу се смирити док и последњи Србин на свету не буде мртав, а кад се
то догоди, сам себе ћу убити."
