Прота за проту

Није био дуг рад србских чета и револуционарних одбора, а већ су готово из свих кумановских, прешевских и кратовских села ишчезли трагови егзархије. Осетивши помоћ четничку, наоружани и организовани, сељаци су брзо одагнали дошљаке. Бугарска пропаганда остала је још једино снажна у кумановској чаршији. Чорбаџије из Бугарске или домаће, које су за лире или из страха признале софијски комитет, били су најсигурнији војници егзархије.

    

Две непријатељске тајне организације поделиле су Куманово као јабуку. Вир фанатичне мржње врио је међу њима. Бугаре су водили Левков, управитељ егзархијских школа и поп Андон.

    

Крушевског терзију Ташка Петровића запопила је србска организација и ставила на чело кумановског одбора. Лазар Божовић и учитељ Шарпланинац[1] допуњавали су трајни триумвират вођства.

    

Прота Ташко почео је са сломом отуђене чаршије. Села су послушала његову жељу и нико није куповао код егзархиста.

    

Куманово

Цело је Куманово знало да га је бугарски комитет због тога осудио на смрт. Знао је и он.

    

Упоран, тврдоглав, јунак, некадашњи кројач, можда није умео да поје литургију, али је знао да умре. Одбио је премештај.

    

Учитељ Шарпланинац отишао је у Скопље код конзула Ристића. Говорио му је о опасности, о неизбежној смрти и тврдоглавости протиној. Конзул је позвао Ташка у Скопље. Дошао је са ђаконом Стојаном Стејићем и Шарпланинцем.

    

„Прото, погинућеш, а ти требаш нама“, одлучио га је најзад конзул.

    

Обећао је да че се склонити.

    

Чим се вратио кући сишао је у подрум. Пријатељи су га чекали. Разљућен лупио је песницом о сто:

    

„Нећу да идем“.

    

Опет је све морало почети изнова.

    

Учитељ Шарпланинац познавао је понос и осетљивост протину. Решио се је на очајан корак. Сакупио је десетаре организације, позвао представнике села и саопштио им:

    

„Неће будала да иде, а погинуће“.

    

Наредио им је да се скупе на збор, да изгласају неповерење проти и да траже од митрополита да га премести. То је био последњи начин да се њихов вођа спасе.

    

На Нову Годину 1905. отварајући врата, прота Ташко нашао је пушчани метак обешен као честитку.

    

Морало се радити хитно. Сутра у недељу окупио је Шарпланинац збор у школи.

    

Ледене звезде покривале су мале прозоре. Јутарња светлост тешко је пролазила кроз снежну вејавицу. У полутамној учионици састављали су писмо митрополиту.

    

Врата су нагло отворена олујом.

    

„Погибе прота“.

ххх

Кроз пусту затворену чаршију журио је прота Ташко на недељну литургију. Ђакон Стејић и клисар Аћим Крстић ишли су за њим. Скренули су у уску, пусту уличицу у којој је била србска црква.

    

Тупо кроз снежно јутро одјекнули су са свих страна пуцњи. Иза белих ограда, кроз капиџике, провучене цеви револверске и пушчане бацале су олово и смрт.

    

Прота је одскочио под ударцима зрна и појурио натраг ка фурунџиници. Посрнуо је, наслонио се на топао хлеб на ћепенку. Загледао је сат разбијен метком и друго зрно које се у табакери задржало.

    

Чуо је како је за њим пао Ђакон Стејић.

    

„Ја се спасох, тебе изедоше“... Ђакон се био само саплео.

    

Хватајући у згрчену леву руку као у чашу топао млаз крви, који је шибао из груди, клисар Аћим стезао је десном револвер и пуцао на невидљиву заседу.

    

Од једном се све стишало.

    

Убице су побегле, клисар је лежао са празним револвером на руменом снегу, а прота је снажним, сигурним корацима журио кући.

    

Улазећи у топлу собу од једном му је лице пожутело. Два млаза крви прелила су се као младо вино низ изрешетану мантију. Срушио се на под.

    

Око протине куће скупило се читаво Куманово. Стигао је ећим, и по том и други лекари, а телеграфски је позван и др Шушкаловић из Скопља.

    

Стигли су пријатељи са збора, на коме је молба митрополиту остала написана.

    

„Лаке ти ране, прото. Не бој се, оздравићеш и осветићеш се“, поздравио га је учитељ Шарпланинац.

    

Прота је подигао своје паметне плаве очи, са којих је већ живот одлазио.

    

„Ох, да ли ћу?“

    

Глас је био далек и мутан.

    

Лекари су одмах видели да нема спаса. Један метак исекао је црева. Други је пробио раме.

    

У школи се опет држао збор. Шарпланинац хтео је да пријатељу последњу радост учини.

    

Два дана касније у двориште протине куће упала је од једном гомила кумановских Срба.

    

„Ура, ура!“

    

Неколико наших учитеља са великом лармом, са радосним гласом ушло је у собу код самртника.

    

„Шта је то?“ питао је очима.

    

„Убисмо бугарског проту“.

    

Лице потамнело од смрти као стара бронза оживело је осмехом:

   

„О... о... од масло не се јаде...“

    

Прота је издахнуо умирен верујући да је освећен.

    

Ова исценирана освета после 40 дана није више била лаж.

    

Са Ташкове сахране окупио се револуционарни одбор код Божовића. Спремала се судска парница, а још више освета.

    

Заклоњене убице нико није видео. Сви су их знали. За суд то није било довољно. Тражени су сведоци.

    

На раскршћу убиства налазила се мутавџиница. Учитељи Јован Цакић и Шарпланинац дошли су код мутавџије Србина.

    

„Шчо има ново?“

    

„Еда овамо да ти кажемо“.

    

Изасланици одбора увукли су мутавџију у дно мрачног дућана који је мирисао на конопље и влагу. Говорили су тихо.

    

„Која сакаш од двете ствари една: сакаш ти да утепаш едног или сакаш да будеш шаит (сведок)?“

   

Мутавџија се насмешио.

    

„Де, де, ако је шаит неје за лаж“.

    

„Ама истинска је работа“, потврдили су учитељи и оставили њему да он сам каже ко је убио проту Ташка.

    

„Па Бугари“.

    

„А од Бугари ко је тај први што наређује?“

   

„Ви поубаво знајете“.

    

„А Левков го знајеш?“

   

„То куче, како да го не знајем, то е наредил да проту утепају“.

    

„А писарев Митев при митрополија го знајеш?“

   

„А, а“, веселио се мутавџија,“ то куче кој сте га нашли?“

    

Цакић и Шарпланинац заинтересовали су се шта ће овај њихов сведок да каже пред судом.

    

„Ајте ви дома, ја ћу се продумам. Арно ће да бидне“, испратио их је муравџија тапшући их по рамену.

ххх

    

Куманово почетком 20. века

Унутарња струја понела је цело Куманово с поља мирно. Турци су слутили нову крв. Из Скопља је дошао валија Реџеппаша да убеди и спречи.

    

Говорио је у беледији (општини) пријатељски, са источњачким искуством пред новим протом Јованом Тасићем, пред школским управитељем Шарпланинцем и трговцима Илијом Тасићем и Колем Гребенаревићем.

    

Обећао им је у име државе да ће убице њиховог рухани реизи (духовног вође) бити обешене.

   

„Кад имате машице не горите руке“, завршио је.

    

Прота му је одговорио да он чува љубав према ближњима, учитељ да учи само децу, трговци су знали само свој дућан.

    

„Нисте ме добро разумели. Ја тражим само ваш утицај“, продужио је валија љубазно и стрпљиво.

    

„Ви сигурно мислите екселенцијо, да ми саветујемо народ, јер смо слаби да спречимо“, избегавао је одговорност прота.

    

Разговор се завршио врло пријатељски. Прота је обећао за идућу недељу проповед „не уби“.

    

Народ се скупио али никоп није слушао речи поручене од валије. Мислили су расејано ко ће бити одкупна жртва. Знали су да је комитски зако неизбежан.

    

Ни одбор још није био сагласан. Једни су хтели да се убије бугарски прота Александар. Шарпланинац је предлагао егзархијског попа Андона, чији је син Салтир био благајник комитске организације.

    

Жртва се још бирала. Учитељ Шарпланинац је полазио опет на скуп. Прота Александар чекао га је пред својим вратима. Његова кућа гледала је у прозоре србске школе.

    

„Ама, господине, једно две три думи со тебе имам“.

   

„Изволте“.

    

Свратили су код комшије дућанче. Прота га је звао за раф.

    

„Тамо је много далеко“. Пипао је свој револвер у џепу.

    

„Нећу да ти правим нишчо. Ће те молим. Немо да ме тепате. Несум ја кабает (крив) за прота Ташко, Бог да го просто“.

    

Учитељ се бранио. Он не зна ништа. Учи децу а не меша се у ствари комитета.

    

„Де, де, се знајеме. Одве смо ја, ти и Господ“. Учитељ је већ упола признавао. Кад већ прота зна све, он мора да зна и то да пресуде решава одбор, а не један човек.

    

„Дај ми лаф (реч)“.

    

Бугарски прота је тражио учитељеву реч да не гласа за његову смрт.

   

Гласао је већ иначе за поп Андона, а не за проту, и мирно је дао реч. Заклео се и у своју децу.

    

Прота Александар отишао је умирен.

    

Од Централног Комитета стигао је шифром одговор:

    

„Прота за проту“.

    

Освануо је четрдесети дан од смрти проте Ташка. У србској цркви је приређен парастос. Шарпланинац није ишао у цркву, нити је остао код куће. Рано, још по мраку отишао је у турску каву (кафану) да пије чај и игра таблу са Турцима. Играо је у новце, губио, није жалио, настављао је да игра све жешће и да још више губи.

    

Око 8 часова јутра, вика света искупљеног на пољу продрла је у кафану. Један Турчин је утрчао унутра:

    

„Вурдилар бугар деспот већили ( убише бугарског митрополијског намесника)“. Учитељ је бацио зарове (коцке).

    

„Вај, ђуна, еи адем иди (јао грехота, добар човек беше)“.

    

У том тренутку његов глас није био лажан.

    

По том је наставио да се и даље коцка.

    

Прота Александар погођен са седам метака лежао је мртав пред вратима своје куће.

    

Убице, два Арнаутина, у белом оделу, нестали су. Оба Срби из Клечевца журили су својим кућама.

    

У дворишти србске школе играла су се деца чекајући да се учионице отворе. У тренутку узбуне потрчала су на улицу. Учитељица, звала се Савка, рођена у Куманову, изашла је са децом.

    

Угледала је на калдрми мртво тело бугарског проте.

   

„У коло, децо!“

    

Повела је коло певајући:

    

„Ој, Савице, тија водо ладна...“

    

Чаршија се затворила. Полиција је похапсила све србске учитеље. Остао је само Шарпланинац. Мешао је и даље зарове у кафани. Од једном је осетио руку на рамену.

    

„Илери, даскал ефенди (напред господине учитељу)“.

    

Сада су сви Турци из кафане скочили. Они су сви видели да се даскал ефенди још пре зоре коцкао пред њима. Изгубио је белу меџедију. Цела кава је за њега јамчила.

    

Полицајац је отишао. Изашао је учитељ да види шта се догађа.

    

Улицом је ишла гомила егзархиста.

    

„Ево га катилот (убица)“.

    

Чинило му се да већ осећа ударце и песнице. У последњем тренутку жандарми су га опколили и отпратили кући.

    

Бугарско егзархијско училиште у Куманову

У цркви је четрдесетодневни парастос проти Ташку био завршен и неко је скинуо црнину са његове куће и бацио је у двориште егзархијске цркве. Њима је сада требала.

    

Турци су задржали у затвору учитеље Јована Цакића и Анђелка Ристића, које су Бугари оптужили.

    

У скопском ућумату заседавао је Муаћене фефк аљаде (изванредни суд).

    

Управитељ егзархијских школа Левков и секретар бугарског намесника Трајче Митев на тужбу кумановских Срба доведени су под стражом.

    

Позван је први шаит (сведок).

    

Са кривим ногама, вечито савијен над увијаном кудељом, руку прекрштених на прсима стари мутавџија се поклонио судијама. Преко теуџумана (тумача) питали су га.

    

„Недела беше, снег вала падаше...“

    

Раширио је суве, чворновате руке као крила и почео њима да маше.

    

„Ја излегох од црква и сврати цо дућанче да нараним мачку. И като седо пред дућан промина, Бог да го прости, прота Ташко. Ми рече: „Добро јутро.“ Ја њему: „Дал ти Господ добро.“ Кога замина од сокаче припуца пушке. И од напред се збореше ће Бугари утепати прота Ташко. И ја потрча да видим. Шчо да видим...“

    

Застао је и своју тврду руку као осушену грану пружио је на Левкова:

    

„Господинов...“ потом на Митева:

    

„... и господинот са алтипатлаце в раце (револверима у руци). Бегаа...“ Левков је нагло подигао главу.

    

„Мене, бре?“

   

„Како сега да те гледам, господине. Палто ти овако чинаше...“

    

Опет је замахнуо рукама као крилима.

    

Једини је Левков носио црну пелерину у Куманову.

    

„А, бре, не ме земај на душата“, прошапутао је сада тихо Левков.

   

„Шчо си ми напраиа, да те земам на душа?“

   

И Кузе Пушаљка, школски послужитељ посведочио је да је после пуцања видео љиде где беже. И њему се чинило да је видео пелерину која се као црно крило лепршала над снегом.

    

Левков и Митев саслушали су своју пресуду. Пет година робије.

    

Пред истим изванредним судом у Скопљу отпочео је нов процес и опет се јавио, сада бугарски сведок, један егзархијски свештенил, који је чуо како су припуцале пушке, видео како је пао прота Александар и како је Јован Цакић „с алтпатлаце в раце“ бежао, а капут све летео за њим.

    

Цакић се окренуо егзархистима у судници:

    

„А, бре, не најдове другог човек него поп?“ Суд је изрекао и њему пет година робије.

    

Из гомиле света изашла је његова мајка, потапшала га по рамену:

   

„Ако, бре, синко, ти из апс че излезеш, а тија од гроб не излагат“.

    

На уласку у Куршумли-Хан дочекали су Цакића Левков и Митев:

   

„О, господин Цекић, ће ја делиме Маћедонија? Чија је србска ли, бугарска ли?“

   

Цакић им није одговорио али је после неколико дана окупио око себе катиле (убице) Србе и Турке робијаше и са њима приредио тучу Бугара. Секретару Митеву разбили су главу.

    

Поведена је истрага и Цакић је за казну бачен у најдубљу ћелију под земљом без светлости. Причврстили су га гвозденом алком око врата уз влажни зид.

    

Сваке ноћи дизала се песма из његовог подземног лежишта и понављала.

    

„Јаша (живео) Цакић!“ дивиле су му се турске апсанџије. Наш конзулат је обавештен да је Цакић од злостављања полудео. Микица Ристић замолио је руског конзула Белајева и аустријског грофа Пару да оду у Куршумди-Хан.

    

У дубокој ћелији на светлост фењера видели су лице искривљено, насмејано, развучено лудачки.

    

На захтев дипломата Цакића су вратили међу остале осуђене и тамо се одмах излечио.

    

Освета за проту Ташка још није била завршена. Благајник бугарског комитета Салтир Поп-Андонов, син попа Андона из Куманова, потонуо је на дно вира са окрвављеном марамом у устима и тешким камењем привезаним уз тело.

ххх

Једне вечери дошао је у србску школу један егзархиста, пријатељ учитеља Шарпланинца, и брзо му шапнуо:

    

„Господине даскале, сега је на тебе ред. Ће те утепат“.

    

„Мутлак (заиста)?“

   

„Свршено“.

    

Склонио је одмах жену и децу у Плевље код њеног оца. Очекујући стално смрт од очајања пропио се. Ишако је кроз егзархијске мале и држао у сваком џепу револвер. Викао је:

   

„Има ли где жив Бугарин?“ Чекање му је нерве покидало.

    

Шарпланинац се изнанадио када је добио позив од десетара организације, он председник. До сада је он позивао.

    

„Какво ново?“

    

„Доста ни ти вика, господине. Ти ћеш загинеш, него дури си жив да кажеш кого сакаш да утепаме место тебе“.

    

„А, не, наш господин даскал вреди више него један Бугарин. Тројица да кажем“.

   

Њихова помиреност да ће он ускоро умрети толико је била природна да је и он набројао:

    

„Анђелка Прекодолку, Зафира Тасева учитеља и Зафира Тасева трговца“.

    

Десетари су се заклели да ће оног тренутка кад он погине, одмах извршити освету над тројицом.

    

Стезао је чело ледено од неодољивог страха за свој живот. Ови људи су тако мирно говорили о његовој смрти. Више га неће бити. И опет узнемирена гомила, и опет сахрана, опело, освета и бескрајни ланац смрти. И он је ту само једна карика.

    

Неограничени нагон самоодржања појачао је до највиших напона његову прибраност. Јасно и просто мисао спасења синула је:

    

„Обавестити сву тројицу да су осуђени ако он погине. Да сачувају своје животе треба да заштите његов“.

    

Пресуду завијену око пушчаног метка убацили су кроз прозор учитељу Тасеву, прикуцали на врата Прекодолника и трећу оставили код трговца на тезги.

    

После два дана добио је Шарпланинац посету. Дошао је Прекодолка. Нудили су се дуваном, газдарица је кувала каву, донела слатко.

    

Прекодолка је замишљено чешао потиљак.

   

„А, бре, господине, моја душа, твоја душа једно стана. Тебе ке те утепат нашите, мене вашите, ће умреш ти, ће умрем ја. Свршена работа“.

    

Учитељ је тако дуго чекао овај час и брзо му је изложио своју замисао, коју је безброј пута у себи преживео.

    

„А, бре, како да те не утепаме, мајката ни пропишта. Со бојкот ни затвори дућане. Ти го утепа прота Александра. Што сакаш повиђе?“

    

Водили су се дуги преговори око живота. Упорно је саветовао Прекодолку нека утиче на своју организацију да повуку смртну пресуду. Овако ће један другог спасити.

    

„Е, господине“, тужио се Прекодолка, „кој вас умните људи терат работа, а кој нас не“.

    

Морао је ићи даље у смелости. Наговорио га је на уцену. Око сто кућа ишло је за Прекодолком. Не мање утицаја имала су два Тасева. Изјавиће комитету: да сви прелазе Србима, ако учитељ буде убијен.

    

Прекодолка је радосно ударио длановима:

    

„Таја ће ваља“.

    

Замолио га је да бар пет дана не излази из куће. Сутра дан чуо је Шарпланинац са егзархијске цркве три ударца звона, знак за народни збор:

    

„Дој-ди-те!“

    

Прекодолка му је опет јавио да никуда не излази. Није успео на збору али иде у Скопље владици Синесију.

    

Синесије се пожурио у Куманово да скине пресуду. Тешко је било изгубити пола чаршије.

    

Прекодолка је дошао опет на слатко и каву. Са врата је викао радосно:

    

„Таја ваља!“

    
Ланац смрти се прекинуо.

[1]По његовој жељи употребљено је место имена правог, има, које је у комитској шифри имао.

---

Извор: Пламен четништва, Станислав Краков, Београд, 2009., стр. 167