То је било њено шифровано име међу устаницима
 |
| Манастир Свети Прохор Пчињски |
Први организатор четничке акције на терену био је Аксентије Бацетовић - Бацета Рујанац. Он је успоставио два горска штаба и то, за Источно и Западно Повардарје, односно, за предвардарске и прековардарске крајеве. Оваква подела терена остала је до Балканских ратова.
Рањене
и оболеле четнике, које није било могуће пребацити у Србију, лечили су
сеоски видари, а када су могућности дозвољавале др Михаило Шушкаловић у
интернату Србске гимназије у Скопљу. Такође, смештани су и у манастир Св. Прохор Пчињски. Посебну
улогу у збрињавању оболелих, рањених и онеспособљених за било какав рад
имала су друштва "Коло србских сестара" и нарочито, "Србска браћа". Она су се финансирала из добровољних прилога и чланарине. Редовни и највећи приложник била је "Београдска задруга", пре свега захваљујући председнику Луки Ћеловића.
Добровољци
У
организовању Србске четничке акције учествовао је велики број
истакнутих људи тог времена, међу којима су били: представници научне
елите, генерали, виши официри, виђени политичари, припадници економске
елите и факултетски образовани људи разних профила. Акцијом
је непосредно руковођено из Конзуларног одељења Министарства иностраних
дела, а у њој су учествовала и министарства: војно, просвете и црквених
дела, финансија и унутрашњих дела.
Четници
су потицали од домаћег становништва, добровољаца из Србије, Црне Горе,
Аустро-Угарске и пребеглица и исељеника из Европске Турске. Међу
њима је било оних различитог имовног стања и образовања; највише
сељака, али и официра, подофицира, учитеља, студената, свештеника,
чиновника, занатлија и др.
Као што је већ наведено, међусобна преписка учесника Акције била је обавезно шифрована. На самом почетку коришћене су описне шифре, тзв. криптоними, а убрзо су уведене и нумеричке. Тако,
на пример, шифра "Божија кућа" означавала је Србију, а адреса
"Господину у Божијој кући" била је упућена председнику Извршног одбора у
Врању. Поред
тога, уобичајени називи су били: штап - пушка, јабуке - бомбе, кафа -
барут, шећер - отров, големиот или старац - шеф горског штаба, брабоњци -
Турци, смиран - Скопље, Венеција - Врање, Јерусалим - Битољ, Берлин - Београд, Нептун - Пореч, итд.
 |
| Портрет Михаила Петровића Аласа; сликар Урош Предић, уље на платну |
Типичан
пример оваквог шифрованог телеграма био је извештај секретара Извршног
одбора Михаила Стевановића председнику Рафајловић, који се тада налазио у
Београду. Текст је говорио о погибији чете војводе Анђелка Алексића на Шупљом Камену код Куманова и гласио је: "Вагон који си послао са 23 бурета пропао. Попуцали обручи и све се вино расуло ".
Нумеричке
шифре је Конзуларно одељење Министарства иностраних дела достављало
одборима у Србији и конзулатима у Старој Србији и Македонији, који су их
даље прослеђивали. Шифре су повремено мењане. То је чињено увек када се сумњало да су проваљене, а некада и из превентивних разлога. На
њима су радили најспособнији стручњаци из области криптографије, међу
којима су били и такви научници, као академци Љубомир Клерић и Михаило
Петровић Алас.
Употреба
псеудонима (четничких имена), које су имали сви истакнути учесници
Србске четничке акције у Србији и на терену, имала је оправдање зато што
су турски дипломати пажљиво пратили Државне шематизме Краљевине Србије
трудећи се да, за илегалну четничку акцију, оптуже званичну Србију.
Осим
тога, актери на терену, својим псеудонимима штитили су од турске и
бугарске одмазде, не само своју породицу, већ често и своја села. Ипак,
било је случајева да су неки од познатих војвода (Глигор Соколовић и
Јован Бабунски) били принуђени да своје породице преселе у Србију.
Шифрант М. Алас
Четничка
имена најчешће су извођена из географских топонима, затим, из
националне прошлости и легенде, властитих имена и надимака, имена
револуционара, и сл. Такви псеудоними били су: Никодије Стефановић -
Тимочки, Илија Јовановић - Часлав Пчињски, Сретен Рајковић - Руднички,
Павле Блажарић - Бистрички, Панта Радосављевић - Дунавски, Михаило Ристић-Џервинац,
Јован Стојковић - Бабунски, Глигор Соколовић - Небреговски, Петко Илић -
Нагорички, Јован Станојковић - Довезенски, Глигорије Ристић - Ђорђе Скопљанци, Јован М. Јовановић "Пижон" - Раде Неимар ,
Михаило Ристић - Игуман Пајсије, Љубомир Давидовић - Љутица Богдан,
Саватије Милошевић - Иван Косанчић, Војин Поповић - Вук, Душан Димитријевић - Дуле, Светозар Ранковић-Тоза, Димитрије Алексић - Дитко,
Мицко Крстић - Павловски, Јован Грковић - Гапон, Јеротије Топаловић - Марат, Војислав Танкосић - Шкиљо, Стеван Недић - Ћела, Љубомир Вуловић - Љуборад, итд
Аутор: Владимир Илић
