недеља, 12. мај 2013.

Тежак пораз бугарских комита

Погибија чете озлоједила је прилепске бугараше и они су решили да се освете Србима. Дана 20. јула, пре подне, неколико плаћеника, ангажованих ван Прилепа, покушало је да убије прилепске Србе Ивана Џамбазовића и Вељу Анчевића. У пуцњави, Веља је рањен у ногу, док је Иван убио једнога и тешко ранио другога терористу. Захваљујући турском полицајцу Алији Чики и војницима, који су сакрили Иванове и Вељине револвере, сведочили у њихову корист и научили их шта да говоре у градској управи, Иван је брзо ослобођен. Веља је задржан у затвору, док се не обави истрага, пошто га је рањени терориста оптужио да је он пуцао у њега. Битољски одбор је Алији и војницима доделио извесну новчану награду.

Борба на Бајловцу

Страдање бугарских комита на Куртовом Камену, приморало је "Македонски комитет", да за дуже време одложи улазак у србска села прилепског среза и да се извесно време уздржи од извршења смртних казни над виђенијим Србима.

Врбнички вис изнад села Бајловци у којем су
четници застали ради одмора
Према обавештењу Извршног одбора упућеном шефу Скопског горског штаба Џервинцу, 25. јула увече, прешле су границу прековардарске чете Глигора Соколовића, Јована Бабунског и предвардарска чета Томе Крстића. Укупан број четника био је 78. Према наредби Извршног одбора, у случају сукоба са већом турском војском, одбрану треба да преузму предвардарске чете, које ће се до саможртвовања супротставити војсци и тиме омогућити несметан прелазак преко Вардара Бабунском и Глигору, личностима незаменљивим по утицају и ауторитету у овим крајевима.

По унапред утврђеном плану, прековардарске чете, праћене четама Томе Крстића и Јована Довезенског, даниле су 29. јула у селу Бајловцу. Бајловац се налази на средокраћи између Куманова и планине Козјак, од којих је удаљен око 25 км, ради обезбеђења прековардарских чета, на месту Перен код села Дејловца, у непосредној близини Бајловца, у приправности су биле чете Косте Пећанца, Спасе Гарде и горски штаб предвођен Џервинцем. Четници су се сместили на два супротна краја села. Једном групом (44 четника) командовао је војвода Тома и у њој су били четници Глигора, Јована Долгача и Нацета Трајковића Ресенског, а другом (34 четника), у којој је била чета Јована Бабунског и војводе Јована Довезенског.

Извесни Анта из Бајловца проказао је властима долазак србских чета. Већ око 10 часова, група од 18 војника упутила се према кући у којој је била Томина чета. Група од 17 четника, предвођена Томом и Глигором, заклоњена иза зидова и кошева, одговорила је ватром на плотун турског одељења. Истовремено, преостали четници са војводама Долгачем и Нацетом, заузели су околне карпе (окаменотине).

Турски војници су пристизали трчећи и одмах се укључивали у борбу. Већ после пола часа било их је око 400. Унакрсном ватром са карпи, Долгачева и Нацетова чета омогућиле су повлачење Томине и Глигорове групе на Врбнички вис. Тада је погинуо Глигоров четник Илија Караџић Тетовац.

Карта борбе на Бајловцу на којој је приказано село Бајловце, те Врбнички вис изнад села на који су се повукли четници, затим села Дубочица и Цветишница из којих су дошле чете у помоћ. Село Дејловце из којег су чете Косте Пећанца и Спасе Гарде напале Турке са леђа. Село Буковљане из којег је у касним вечерњим сатима пристигла још једна чета у помоћ четницима. Затим село Мигленце у које се на самом почетку борбе са својом четом повукао војвода Довезенски. После завршене борбе четници су се повукли у поменуто село Дубочицу.

На Врбничком вису Томина група је заузела горњу (већу) карпу, а Глигорова доњу. Нешто после 13 часова, браниоцима на карпама стигла је помоћ. Коста Пећанац и Спаса Гарда, са 11 четника и неколико сељака, напали су са леђа турску чету, која је, кроз шумарак прилазила доњој карпи. Четници на Врбничком вису обавештени су о овој помоћи активирањем једне бомбе. Са карпи је одговорено повицима: "Живео Коста Пећанче!" Пећанчеви и Гардини четници борили су се до 17 часова. Тада су били принуђени да се повуку, пошто су били нападнути од посада оближњих села (преко 60 војника). Захваљујући Џервинчевој предузимљивости, он је брзо активирао сеоске чете из Дубочице и Цветишнице и усмерио их у леђа и бок војника, притисак на Пећанчеву и Гардину чету је ослабио, а војсци су нанети осетни губици.

После 18 часова пристигле су кумановска пешадија и коњица од које је половина сјахала и ступила у борбу као пешадијска јединица. Њима је командовао аустроугарски реформни официр удаљен око 2,5 км од Врбничког виса. Четници, међу којима је био Драгиша Стојадиновић, уочили су га и безуспешно покушавали да га убију. Кумановска војска, не знајући распоред четника, неопрезно је запала под њихову на крсну ватру и тиме повећала своје губитке. Желећи да допре на јуришно одстојање, једна турска чета је поскидала копорне, умешала се међу овце које су пасле у пољу и потерала их према крпама.
Турско "лукавство"

Ово је примећено и турско "лукавство" је плаћено великом погибијом ловаца и војника. Око 19 часова Турци су поново покушали да заузму доњу карпу. Одбијени су бомбама и плотунском паљбом. Том приликом осморица четника успела је да се пробије кроз турски обруч.

У сумрак је пристигла сеоска чета из Буковљана и троструким плотуном обавестила браниоце на Врбничком вису да им је одступница осигурана. Већ после 20 часова сви четници су неопажено напустили положаје и, носећи рањенике, повукли се у село Дубочицу. Одатле су, по Џервинчевом налогу, прешли у Србију. Војска је, не знајући за повлачење четника, наставила да пуца на карпе скоро до 22 часа.

Четници, којима је командовао Довезенски, напустили су Бајловац на самом почетку борбе и повукли се у село Мигленце.

Друга карта борбе на Бајловцу на којој је уцртано Куманово и Прешево ради лакше орјентације.

Довезенски, чији је положај био погоднији од Томине групе, лишио је тиме помоћи не само четнике на Врбничком вису, већ и Пећанчеву и Гардиу чету. Џервинац је поступак Довезенског, у свом извештају, окарактерисао као издајнички и тражио да се он затвори и да му се суди у присуству војвода који су у борби учествовали; али до суђења Довезенском није дошло.
 
У борби је учествовало око 100 Срба и преко 700 војника. Погинуло је 6, а рањено 7 четника. Турски губици били су: преко 70 мртвих међу њима и један официр; рањено је око 100 војника и такође један официр.
 
Борба на Бајловцу била је последња велика борба србских четника у 1906. години. Иако је у њој била велика победа уз мале губитке, основни циљ није постигнут. Прековардарске чете, које су требало да људима и бројем чета попуне ослабљено Западно Повардарје, биле су принуђене да се повуку у Србију. Такође, у Србију су прешле и чете Томе Крстића и Косте Пећанца, чиме је и Источно Повардарје ослабљено.
 

У Западно Повардарје стигао је, крајем јула, нови шеф горског штаба предузимљиви поручник Павле Блажарић - Бистрички. Он је, већ почетком септембра, ушао у велешка села Ореше, Папрадиште, Долњане, Нежилово и Теово и у њима спровео србску организацију.

Међутим, недостатак свежих чета, премор и слаба опремљеност постојећих, спутавали су иницијативу агилног Бистричког. Ситуација се побољшала тек крајем октобра, када су у Западно Повардарје стигле чете Глигора и Бабунског. Такође, горски штаб је ојачан доласком тројице подофицира. Убрзо је спроведена србска организација у велешким и прилепским селима Степанцу, Поменову, Крстцу, Смиловцу, Кошину и Сланском, која су до тада држали Бугари.


Извор: Глас јавности, 13.03.2003., страна: 22; Глас јавности, 14.03.2003., страна: 28