Бугарски "Македонски комитет" осудио је на смрт 53 србских првака
 |
| Географски положај Демир-Хисара |
Почетком 1906. године
изнурени шефови Горских штабова Панта Радосављевић и Илија Јовановић,
који је боловао од туберкулозе, напустили су своје рејоне. Они су били извесно време без шефова, који су стигли половином марта. У
Источно Повардарје је дошао капетан Михаило Ристић Џервинац, познат као
завереник и убица краља Александра Обреновића, а Западно Повардарје је
добило два шефа: Николу Јанковића Косовског и Душана Димитријевића Брђанина. За
њих је нађено соломонско решење тако што је Јанковић добио Пореч, кичевски срез и Демир-Хисар, а Димитријевић прилепски и велешки срез. Овај
компромис је изазвао суревњивост међу њима, која је временом прерасла у
отворену нетрпељивост, што је отежавало рад, већ ослабљених, србских
чета.
Србске махале
Само захваљујући преданом раду неких војвода, пре свега Јосифа Ивановића Прилепца, одржаване су позиције стечене у 1905. Димитријевић,
претераном строгошћу, набуситошћу и грубошћу, а Јанковић, претераном
попустљивошћу према војводама, сваки на свој начин, доприносили су
порасту недисциплине међу четницима и нетрпељивости, која је међу
појединим војводама, прерасла у отворену мржњу. Уместо да раде на ширењу и јачању организације, Скопски и Битољски одбор су губили време мирећи завађене шефове.
 |
| Територија битољског вилајета у којем су Србима додељене две махале, те су тиме Срби признати као национална група. |
Најзад,
половином јуна, оба шефа су напустила Западно Повардарје и поред
изричите наредбе Скопског одбора да се врате у своје рејоне. Због тога их је Централни одбор искључио из "Србске одбране".
Њихов рад проузроковао је веома лошу ситуацију у Западном Повардарју. Нпр. у Поречу, који је представљао основу србства у овим крајевима, била је само једна чета. То је, по мишљењу председника Битољског одбора Јеротија Топаловића, било недовољно за одбрану и спречавање продора бугараша из Локвице. У прилепском крају нарочито се осећало одсуство војводе Глигора, а у Западном Повардарју и 60 четника. Снабдевање чета било је неравномерно: у Поречу потпуно, а у прилепској области веома слабо.
Проблеми Западног Повардарја убрзо су повољно решени доласком поручника Павла Блажарића Бистричког на место шефа горског штаба. Посебну повољност за Србе у Битољском вилајету донела је валијина (гувернер) наредба, којом су Србима у Прилепу додељене две махале. Тиме су Срби званично признати као национална група у Битољском вилајету. Овим преседаном Србима је омогућено да траже одвајање у засебне општине и у другим местима овог вилајета. Валија је, поред тога, омогућио Србима да отворе школу у, до тада, искључиво бугарском Ресну. Такође, обећао је конзулу Станојевићу, да ће, позитивно по Србе, решити црквено питање у Прилепу.
Током априла, у складу са Одлуком од 4. јула 1905, формирани су или реорганизовани пододбори у Нишу, Лесковцу, Пироту, Шапцу, Лозници, Јагодини, Ћуприји, Алексинцу, Пожаревцу, Смедереву и Градишту. Њихова дужност била је да пропагирају "Србску одбрану", прикупљају прилоге и достављају их Централном одбору преко "Србске браће".
Офанзива Бугара
Почетком
марта стигле су у Источно Повардарје чете Крсте Ковачевића, Јована Довезенског, као и четници предвиђени за кумановски и кривопаланачки
област.
 |
| Гога Ацев, Наум Јосифов и Пецо Георгијев, бугарске комите, који су својим присуством у Јужној Србији имали задатак насилног ширења бугарског утицаја и припајања Јужне Србије Бугарској. |
Ове
промене омогућиле су србској организацији успешнији рад и просторно
ширење, што је убрзо почело да се остварује и поред неуспеха србских
чета у сукобима са турском војском на Паклишту, Челопеку, Дреновцу,
Берову и Шталковици.
Пошто је током 1905. и почетком 1906. године, изгубила више села у прилепском срезу (Маргари, Крапа, Гостиражња, Слепча, Зрзе, Рибљево, Небрегово, Присат, Дупјачани, Дреновац, Ропотово, Дабница, Долганци и Секирци), бугарска организација је одлучила да их поврати. Да би своју одлуку лакше спровео у дело, бугарски "Македонски комитет" је осудио на смрт 53 србска првака из ових села. Током маја дошао је из Бугарске потпоручник Константинов са комитама предвиђеним за Западно Повардарје. Поред тога, ангажовани су и сељаци из околине Велеса, тако да је ова здружена чета имала око 80 људи. Њене војводе били су: Константинов, Гога Ацев (рођени брат војводе Петра), Дачев и Блаже Биринчев.
Као прво место, које ће напасти, изабрана је Крапа (родно село војводе Тренка Рујановића). Ту је требало да ликвидирају србске прваке: Конета Апостоловића, његовог сина свештеника Тасу Коневића, Димета Дамјановића-Војчу и Стојана Момировића. Напад на Крапу започео је ноћу 8. јула ударом на кућу попа Тасе. Његовом енергичном одбраном из незапаљеног дела куће, којој су се прикључили и наоружани Крапљани, напад Бугара је одбијен. Они су једино успели да запале још једну кућу и две плевње, што је учињено пре него што су сељаци организовали одбрану. Пошто им напад није успео, повукли су се у зору, носећи смртно рањеног друга. Враћајући се из Крапе срели су једног старог воденичара и убили га.
 |
| Географски положај села Крапе, које је нападнуто од стране Бугара с циљем да ликвидирају србске народне прваке. |
Захваљујући
сналажљивости попа Тасе, благовремено су обавештене оближње србске
чете: Маринка Алексића Мише, Севана Недића и Радета Радивојевића - Душана Вардарског. Бугарској чети је постављена двострука заседа на планини Даутици, код локалитета Куртов камен.
Борба је отпочела у поподневним часовима, тако што су Бугари били пропуштени кроз прву заседу, паљбом на блиском одстојању дочекани од друге и тако пали у унакрсну ватру. Борба је окончана у сумрак.
Погинула су 23 бугарска четника, међу којима и војводе Константинов, Ацев и Дачев. Њих је препознао рањени Бугарин Никола Христов, кога су Срби заробили. Већи број је рањен и многи су успели да се спасу бекством у планину. Срби нису имали губитака. Заплењено је пет манлихерових пушака, два наганова револвера, нешто опреме и четне архиве Константинова, Ацева и Дачева. Плен би био већи да је видљивост била боља и да србске чете нису морале да што пре напусте поприште. Погибије се спасао бугарски подвојвода Арса Локвичанац, који је, са тројицом комита, кренуо другим путем за село Ореш да обезбеди вечеру за чету.
